Људи из наше улице

Ружоња! ... Ружоњу сам сањао. Влдио сам га горе изнад куће, под главицом. Хранитељ мој. Румена длака на њему, па таласаста. Лизао се, дуго је длаку лизао језиком. .. Угледао ме. Пружио сам му руку. Лизнуо ми длан и онда ме погледао. Махнуо репом, оном руменом китом ошинуо ме по образу. Имао је и право. Што сам му пружао руку кад му нијесам дао соли? Паметни мој Ружоња. Не пљуј ми на лице, јецоња, пркосно рече Илинка. Спасоје застаде. Прси се раширише па онда угнуше. Уздах одлетје. Прихвати га тишина. Спасо! Ти плачеш. Опрости, ја сам мислила да пљујеш њежно шапуће Илинка. Очи су плакале. Спасоје јекну: Ружоња мој. .. Хранитељу. . . Вичеш а нешто шушка. Чула сам и раније. Спасоје, зло слутиш, кућу кобиш. Погинућемо. Уууу ... Змија нам је кућу опасала каже Спасоје мирно. То је он сањао док лед шкрипи, обавија камастре на огњишту. Болесна кћер јечи. Глад се завлачи под поњаве. Лијеже с људима. Устаје с њима. Гуши. Прво кћер, онда Спасоја, па Илинку. Невидљиви прсти стежу за грло. Ваздух нестаје. Смрт раширила крила и клепеће злокобно. Но. То нешто шушти иза куће. Спасоје, готово је! каже Илинка, и покри лице рукама. Кораци су јасни. Сада је усташка нога стала на плочу пред вратима. Туп ударац: један па други. Спасоје стеже наган и мисао пресјече мозак: најприје онога који први праг пређе, онда кћер, да јој муке прекратим, па себе. Илинка... Нека се сама убије. Нека одлучи. Кћер гори у ватруштини. Врата шкрипе. Наган гледа у мрак. Уздрхтао прст на орозу, мисао укочена: њега, кћер, себе. Илинка, нека одлучи. Можда се њој живи?