Људи из наше улице

Мууу i .. Хранитељу мој! .. . Ружоња! . . Јуначино моја!... Побјегао усташама — шапуће болесна кћер. Не лудујте! тихо he Илинка. То нас крвници варају, да нас на вјеру побију. Ружоња! виче Спасоје, јеца, сузе шпартају образе. Луч! Запали луч, Илинка! Ево ми хранитеља. Во развалио врата. Застао на прагу. Шибица бљесну. Луч трепери. Мирише смола. Спасоје уводи вола у кућу и плаче, радост му прелила лице. Ружоња мој. Јесу ли те тукли? Крвници! Мууу . . . Тукли су те, значи. Они и дјецу кољу. Не чуди се... Реци ти мени гдје су те ударили да траве тражим, да те видам. Во лиже ребра. Длака се таласа. Илинка, он је жедан. Гладан није. Види му бокове. Преварио усташе, јунак мој Ружоња мој! Огњиште пјева. Бакарна свјетлост лиже чађаве зидове. Спасоје милује вола, тепа му, подиже ноге, загледа папке, пипа шију, гледа зубе. Погледа све. Здрав си ми! А куд си све био? Што се раније нијеси вратио, него ме на овакве муке ударио. Видјели гдјегод млада домаћина. Видје ли синове моје, Гаша, Миша и Пека? Во маше репом. Удари ме по образу. Удари онако као у сну, кад ти соли нијесам дао ... Да ли си их видио? Куда су те водили? Ружоња се разгалио, прежива, маше репом, лиже Спасојеву руку и гледа у ватру на огњишту. А, мангупе мој. Водили су те у ЈБубиње. Лопови једни, а ти лијепо бјеж’ па код мене у Подосоје. Паметно... Илинка, легни ти. Ја hy мало с Ружоњом, да му причам за јаде наше ...