Људи из наше улице

76

На огњишту гори смрековина. Ружоља прежива, а Спасоје погледује поњаве, скривене женске прилике. Чујеш: ово у повјерењу. Кад су те одвели и кућу запалили, ја сам мислио на љих тројицу и на тебе. Онда сам престао да мислим. Лежао сам на плочи кућнога прага. Цријева пуна глади. Молио сам Илинку да закољемо оно ждријебе, Зекана нашег. Жена ни да чује. Дуго сам лежао на плочи, врло дуго, данима, Глава ми отежа. Повјеровао сам да ми је глава тежа од стомака, од трупа. Једно јутро сам повео Зекана у главицу, да пасе. Пелим је мирисао. Брао сам га, и јео. То је горко чемерика. Болови у стомаку, глава још тежа. Смрт ме уморно миловала. Са муком и сузама замакао сам Зекана, сломио му предње ноге, вратио се кући и легао крај огњишта. Увече ме звала Илинка да дотјерам ждријебе. Рекао сам: Не могу. Жена је пошла у главицу. Вабила је ждријебе. Ја сам све чуо. Дозивала га је дуго: „Зеко! Зекане!” Ништа се није чуло. Она је газила, тражила, дозивала, вабила. Онда је јаукнула као рањена звијер. Спасоје, јадниче, ждријебе се замакло! Чујеш ли ме, Ружо мој? .. . Узео сам нож, отишао у главицу, одрезао комад бутине од нашег лијепог Зекана и најео се. Оздравио сам. Имамо посољеног меса. И опанке имамо: ја, Илинка и мала. Послаћемо и њима: Гашу, Мишу, Пеку и друговима. Тешко је и њима. Спасоје је причао тихо, а во је спавао. Надимали су се сити бокови. Ватра се лагано гасила. Зидове је прелила тама. У селу су пјевали кокоти. Хладноћа је шетала около Спасоја. Он се пригну уз Ружољу, наслони главу на његов врат, ухвати руком рог и слатко заспа. Кад се жар утулио, болесна кћер рече: Ене, заспао тамо, биће му хладно. Hehe, грије га Ружоња. Спасоје Ћиров има три ознаке по којима га памте