Људи из наше улице

и помињу херцеговачка села. Прво, пука је сиротиња. Немаштина, године, сиједа коса, лице гравирано дубоким, борама књига затворена на страници страдања. Друго, велики је мајстор да направи, уреди, склопи и углоби сломљену ногу или руку. Tpehe, три сина је послао у партизане ... Небо је ведро. Муње лете на исток. Кад год Руси ратују, увијек бура дува! каже Спасоје буди се и глеад Ружоњу. Чула сам да иду од Гацка. На Неретви су им ископали гробницу. Ко? Четници. Коме? Себи. Како? Побили их наши њих и Талијане. Добили рат наши. О, јецо, јецави. Hoh је прелила Подосоје нагло, одједном. Ружоња лежи поред огњишта. Пањеви пламте. Варнице лете уз камастре. Мирис смоле допире под поњаве. Чује се грмљавина и види како сијева. Све шкрипи. Чује се како кћер стење, а Илинка хрче. Бат цокула допирао до самих врата. Све спава. И камене плоче на крову и све живо под њима. Само Спасоје слуша како Ружоња дише и милује га. Неко закуца на врата. Ко је? са страхом пита Спасоје. Наши смо. Знамо, али, ко си, пријатељу? Наши, наши . . . Онда не отварам. Мучи, гаде партизански. Отвори док ти бомбе ие саспем у кућу. Тако ... Кажи ... Наши смо ...