Њива

XVIII. год.

ЊИВА

//. страна.

Наш ратар као војник. Један официр, који је био у рату од почетка му, дошао је овпх дана рањчн дома па прача о нашем оеооком војнику ово: »Драги мој! Наш је сељак, ратар, најбољи војник. Добри оу војници и наши варошанп: мајстори, трговци, учењацн сваке врсте, чпновници. Човеку је чисто мио кад види како многи људи, који су били трговци у великим радњама; виооки чиновници у званијама, чувени адвокати, као некадањи цричувни пучкп уоташи а сада пак као простп војници срчано јуре у ватру; како мушки подноое ове напоре, кишу, ветрине, снегове па и недооташицу хране — пак ипак тп кажем: наш је сељак, ратар, први и међу □рвима. За данашње ратовањо није довољно да је човек само јунак, он мора бити још и саажан и оддучан. Д&нашњи војник мора биги вешт, домишљан, ако је рад да одоли непријатељу. Данас је ашов у рукама војника исто тако важан, као бодеж, бајонет. — Сељак, ратар је вештији у копању са ашовом него варошанин, јер је он с ашовом у руци тако рећи одраотао. Чиновник и адвокат су много што шга учиш и научили, али од оте њихове науке одабо је вајде на данашњем бзјишту — ратар пак знаде ти много чега, чиме кориоти себи, друговима па и нама официрима. Сгрељачки ров иекопа ти војник ратар врдо брзо — у томе поелу је прави вештак, па не само да боље копа од варошана, него уме оком својим да одмери и правац и дужину и шарину рова; јер је он код своје куће, у башти, на ливади и на њиви, много пута копао јендекв, јаме. Па онда ти многи ратар разуме још по нешто. Уме да гради, зида, да депи од бгата, шаша и оламе колебе; уме да кува, да крпи цокуле; да наложи ватру и кад ветар пуше и киша пада. То све варошанин не уме, па се често

пута и ми официри дпвимо нашпм бакама, оељацпма како оу вешти, како уму да ое довију свакоме врагу. Једном смо провели три недеље дана у стрељачком рову. Киша је падала непрекидно и мн сфацири омо готово очнјавали кад смо помпшљали шта нао ове чека на овоме ружноме п хдадноме времену. Али наше баке Банаћанп, Бачванп — прионуше око посда као вредне пчеле. Покрише ров неким чудном стрејом од грања, кукурузовпне, шаша и рчгоза. Копаше, бушише, зидаше оа черпићем те начинвше читав низ кодеба а нама офпцирима читаве широке одаје. Нздубчше нам у земљаним дуваровима и орманове за мапе и дурбине. Саградише нам столове и столпце од земље — свакоме по један банак за леткање и спавање а по неву одају и шараше свакојаким шарама. Бадава, оељак воли вемљу овоју и уме о њоме да поетупа. Цео тај посао урадише наше баке вољно, весело, утркујући се ко уме боље и лепше. Бадаеа стомајетори оу! Како умеју да скунају паприкаш, да умесе и испеку погачу, да замесе тргањце и ваљушке — баш као да је био сваки мшаотирски кувар. Сељак војник уме да се снађе у гуотој а мрачној шуми; на пустој равници створи ти он часом закдоне и бране — све ти то не уме војник нарошанин. Сељак уме боље да се вакдони од зиме, ветра, кише, па учи и овоје другове варошане шта да чине кад им зебу ноге и руке. Ја вам кажем: да од нашег сељака, ратара, нема бољег ни вештијега војника на свету. Јунак је кш Краљевић Марко а домишљан је као мали Радојица!»

Наш јуначки надвојвода Јоси«о. 0 надвојводи Јосифу, који је недавно именован вборним заповедником, пигпе у листу «Аз Ешг* један разводник топџија, следеће: «Ја сам топџија, те жедим олавноме уредништву оцргати један призор, који нам је натерао сузе на очи. Стајасмо код једнога моста, у првоме реду наше батерије а тешкв обице у другоме; тако јв наиме одредио ннш нови зборни 8аповедник. Биди смо врло