Њива

126. страиа.

ЊИВА

XVIII. год.

покушавано — којом је придиком момчад, јављајући се добровољно, починила чудеса од јунаштва — да се опаои мртво тедо надпоручниково. Напокон и то пође ва руком дне 7 нов. на вечер. Земоки остатци овог храброг часгника биди су на жељу његова брата однесени у бдизину Саве и тамо привремено укопанп и једном мјеоту, које се тамо налазило, — јер је поради непрестане ватре биао иокључено помишљати, да му ое тедо однесе у домовину. Једноставни, ади зато тим дирљиви погреб, пзвршен је дне 8 нов. раном зором, пре него шго је наш батаљун наставио нападање. Капетан Тот, чим је укопао свога брата, опет ое прихватио сдужбених посдова, тако да је течајем првих доподневних сати могао поднети најдепши извештај о раду овога одељеља, тако да му је бригадно заповедништво поверило опће извешћивање о српском ивточном криду. Сместа се храбри капетан даде на пооао о једним водом и једном пушчаном брзометком, да изврши опасну али чаотну задачу. Већ је био далеко одмакао уздуш Саве ове до једне скупине кућа, коју оу Срби држали, те их ива врло огорчене борбе оданде протера. Да узмогне погдедом даље досећи, попне се оам капетан на кров једне кућа. Наелонпвшп ое на димњак, стане проматратп околину, кад ап из најближе близине погоди га једно тане скривених Срба, који се одмах иза тога дадоше у бег. Тане, које је продрдо управо изнад желудца, изашло је опет на другој страни напол>е. Унаточ овој тешкој рани доврши капетан Тот овоја опажања, те ое тек онда опуоти с крова. Још је тхео пешице да оде до прве телефонске отанице, али му организам одкаже даљу послушноот. Морали оу га понети на нооиљци. Кад је Тот опавио, да га момци носе на повијалиште, забрани им то, те морадоше окренути прама тедефону, кад су видеди, да он не мисли попуотити. Изврсни овај чаоник није мировао, док му није пошло за руком, да — поред све тежине овоје ране не поднеое извештај о опажањима, која је отекао на крову.

Савијајући ое од болова лежао је на носиљцп и диктирао на телефовокој отаници једном надпоручнику до најмање оитнице ове, што је опааио, те је израдио, да ее овај извештај одмах јави и заповедништву дивизије. На оонову његова извештаја могле оу ое још истога поподнева мирно одредити ове дисповиције за оутрашњи нападај, тако да су ове чете биле доота рано упућене да се приправе бев журбе и темељито. Капетан Тот — премда је вбог силно И8губљене крви готово умирао — још је поименце могао напоменути ове часнике и ову момчад, која су се 8а пет дана борбе под његовим ваповеднипггвом највише иотакла, да добију награду и одпиковања. Ова црта истините војничке бриге 8а своје подчињенике, доказује, како је капетан Тот озбиљно схваћао своје ваповедничкв дужности, јер је и у часу скоре смрти мислио на своје субориоце. Но све ово није била још граница самопрегора и запостављања оамога себе. Јунак још ни сада није мислио на себе, него на овоје другове и на свој драги батаљон, којему је био најотарији члан; на концу свога извештаја опростио се од батаљонскога заповедника и ових кодега доиота дирљивим начином, пошто је зажелио читавој нашој храброј армеји успехв и коначни оретни завршетак рата. Тек сада допусти капетан Тот да га однеоу на превијалиште. Дивизионар је искавао чаот овом јунаштву, ванредном осећају дужнооти и колегијалности тиме, да је напре дао читав извештај Тотов, без икаквога ивостављања, хектографирати, па га тако разаслао свим овојим четама, додајући, да ће оваки и сам знати из тота извештаја оложити оеби коментар. Капетан Дагоберт Тот, који је већ пређашњим овојим јуначким држањем пред непријатељем добио бронзану колајну на врпци о војним кротом од ЕБегова Ведичанотва, добио је за пооледње овоје дело желе8ни крот трећега степена о ратном декорацијом .