Њива

510 (ггоана.

ЊИВА

XVIII. год.

Жетва: Вредне жене.

ЗАБАВА. Преко руске границе. Целим крајем орп се одјек опроштаја са Галидијом. У четири сата после подне прелазимо руску границу. Нема нпкаква спољашњег знака ни стуба. Окружује нас пустоћа голих оранпца. пре времена покошенпх, изгажених ливада и запрашенпх цеста. Галицијо — остај нам збогом! Два смо месеца уживали у теби . . . Видела си најтвже и најцрње дане нашега живота, од којих је сваки поједини вредио више, него иначе читав људски век. Непрестано понављани узвик наш «хура!» слави прелаз преко границе. Невидљиви зид, који дели земљиште, што је пре године дана било о .једне отране руско, а са друге аустријско, није само својевољно повучена црта на геогрефичкој карти. Овде на другој страни разбира се друга чудна култура, о

којој ми преко немамо ни појма. Бело окречене двокатнпце прекидају монотонп ланац сламних колпба. Правилне бразде на оранпцама доказују, да се овде сејало стројевпма, а п хамбари и суше пуне су господарског оруђа најновпје врсте. Алп људпма, којп су радили са овим орурем, нигде ни трага ни гласа. Врата су на кућама и замцима шпром отворена, а празнпна зева из нутрашњости. Али готово нема ни једног здања, којега се не би пожар био дотакао, јер је руска еолдачија своју рођену пмовину похарала. Овде-онде гори и сада у дебелим пламенима, пуцају балвани, руше се препукле опеке. Оно село пред нама на главној цестн, све је у пламену. Попут последњих стубова огромног спаљеног здања, избпјају црни димњацп из дима, што га ветар ваља преко цесте. Морамо кроза њ’. Протрчпмо кроз фронт од дима, који нас гушп п дави, да једва дишемо... Лица запрашена и са задахом од горе-