Њива

XVIII. год.

511. страна.

ЊИВА

тпна у оделу приспевамо у Зпмно под вечер. Непрпјатељ је испразнио варошпцу што је брже могао; становннке је отерао, али у брзпни нпје доспео да потпали град . . . Заплашена жпвад гаче по улицама, а краве и свиљп трче преко трга. Колико смо мртве стоке внделп поеледњих дана на путу — а све је бпло секнрама усмрћено! Но овде нису доспели да убпјају. Нашп кувари уживају, да ће лако доћи до хране. И с велпком буком почне се лов на свпње. Два замуљена п непрелазна потока деле варошнцу у трн дела. Мостове је неиријатељ разрушио, па не можемо даље, док их не поправимо. Са грозничавом брзином раде ппонпри. Одмор у Зимном! Друже — у Русији ноћпмо! Ах, колпка раскош: у запуштеним кућама налазимо столове, столпце, зделе п таљпре . . . У котловпма из вртова разбирамо како се вари и куха. Неко је набасао на један још добри фонограф и већ слушамо бечки валцер . . . Дан касније. Негде на зеленом пропланку пзнад Тисовца. Батерија се одмара. Већ смо дубоко зашлп у Руспју, алп нпсмо још ни једнога Руса угледалп у цивилном оделу. Ласов — и опет село средњег европског стила, каквог у Галицији нпсмо могли ии са ситнозором наћи -— прошлп смо п Ласов. Како се чини, темпераментност нашег хода опет је срушила .једну од «гигантскпх основа», о којима руска војна основа тако често знаде трабуњатп. Иначе нам не бп остављалп тако сјајно изграћене и неразрушене позицпје. Мртва тишпна, пустош и грозота иразнпх прозорних шупљпна — то је бпо основнп наш положај и утисак, што нам га је у души оставио овај дан. Вечерас сам открио прве урођенике. Према службеном налогу морао сам поћи једном пешачком штоиу, који је — како се казивало — ударио конак у једном селу баш пред нама. Двојица смо. А оно тамо доле, на левој страни од цесте, биће то село. Свуд унаоколо мртве куће, којима се на прозорима одсева сунце, што на противној странп запада. Нп спомена каковом нашем војнику у сивој униформи. А шта је то одједанпут ? Мукли и храпави гласови. Заокренемо за угао. И пред нашим зачуђенпм очима угле-

дамо фантастичну слику, како се светли у свнм бојама: — на широком тргу сплна натоварена колија са стоком — мушкарцп, жене, деца, старцп . . . Али све као укочено, премда нпје мртво. Заплашенпм погледима стану нас молпти : «Мплост ! Мплост ! . . . Пред намн се разавија трагедија пзагнаника — билн су то бегунцп пз опустелпх села. Сместа смо схватплн, да нпје само козачка кнута протерада ове л^уде с њпхова огњпшта. Терао пх је умпшл.епп страх, јер им је руска војна управа набајала, да се победничка војска, која долази, састоји од самих палпкућа, убојпца п женскпх обешчашћпваца. А нас двојпца бплн смо првп примерцп тих бездушнпка. Душе ми, на менп се нпкако не може разабратп нп трунак каква људождерства; а нп на мом колегп. То су одмах опазилп п бегунцп, па нам се са свих страна сталп приблнжавати, додуше сметено и бојажљпво, али нппогато запрепаштено. Чнтава хрпа нас окружила: стаспти мужеви у канутима п прслуцпма — као каквп житељп западнпх земаља — но изражај лпца им је нревпше престрашен, а да би могао битп пнтелигентан; впсоке женске с овалним п финнм цртама, превпше фнне, а да бп пм лпца могла хармонизпрати с платненпм простпм оделом, што га имају на себп. И сви стану шаиутати и вртити се, као да пм јужна крв струји по жплама алп на први поглед опажаш, да су тако живахни само — од страха. И одједанпут престане шапутање и лпца им се разведре. Оклевајући п као гштајућп погледнма, не ћемо лп им се ми опрети, окрене један своје коље, а онда други п трећи, док се читава каравана не упутп према југу, натраг у своје село — у наручје «људождерима». «Нар. Нов.»

Народне нословпце. Сваки је почетак тежак. Без муке нема науке. На муцп се познају јунацп. Сваки је занат златан, а најбољи је онај занат, кога се прави човек људскп примн.

Одговории уредник: ЧИКА-СТЕВ^.