Њива

818. страна.

ЊИВА

XVIII. год

и ратним слепцима, она не може, не ће да напусти ни сирочад својих изгинулпх војника. Држава ће гајити и школовати ратну сирочад исто онако, као што би то чинио родител, јој. Држава ће датп тој сирочади све — само јој не може датп топлог домаћег огњишта. Чујте ме вп добри очеви и милосне матере! У овоме ужасноме рату на који нас нагонише нашп многи непријатељи — коса смрти је ужасно косила. Богу миломе је тако било воља, да је иза наших палих јунака остало много сиротица. Има вас многих добрих очева и миле мајке, којима Бог није дао од срца порода, а дао вам је довољано земаљскога блага. Помпслите на Бога и на својудушу. пршште ову ратну сирочад на своја топла недра — будите им ви нови родитељи и хранитељи. Примите ову сирочад не за дан-два, да их гладне нахраните, жедне напојите, голе оденете — него их примите једном за свагда, да вам буду ваша мила посвојчад ! Дете је у детињству брига и радост, кад једном дорасте, помоћник је и сарадник, а у старости ослонац је и утеха. Прихватите ову ратну сирочад, одхраните је. дигните је на ноге, спасите је од пропасти. Ако некоме потребује радна снага у кући, узмите са сирочетом и мајку му. Она ће вас радо дворити, радиће вам одано, само да може да остане уза своје дете, Зна се, да су наши војиици онда,

када су Руси провалили у Карпате. те опустошили многа села, покупили децу из тих пустих села, голу и гладну, те их слали у дечија уточпшта. Метнули су ту јадну сирочад на жељезпицу, па како су се дечица возила возом иза сваке станице их је бивало све то мање на возу јер су по селима и по варопшма излазпле жене на жељезнпчке станице, те су се отимале за ту туђу децу. *Дајте мени једно1» — «Та зашто да ја не добијем дете!» — «Та и мени треба посвојче!* — тако су викале добре и милостиве жене, отимајући се, која ће пре скинути с воза себи сиротицу. Не чекајте да вам донесу ратну сиротицу у вашу кућу. идите и иштите их сами, па их водите к еебњ Ужасни овај рат беснеће и даље„ Јунаци ће падати као снопље и сиротица њихових биће све то више. Ну сваки наш војник, када пође на бојно поље, ваља да зна и осети, да и ако по злој срећи својој и погине, да ће се паћи добрих и племенитих људи, који ће пригрлити његову сирочад на своје топле груди, па ће се трудити, да им замене јуначкога оца њиховога. Добри људи и милосне жене ! Сећајте се у очи благих дапа, ко.ји ће нам скоро доћи, јадне ратне сирочади. Будите им и отац и мајка тако вама Бог милостиви дао среће и здравља и сваког друтог задовољства у животу вашем. Богу даје ко сиротици даје!