20. октобар

уски језик је саобраћајни и културни језик на најважнијем подручју будућности, на големом евроазијском простору од Брест-Литовскога до Владивостока. Али га знају и уче и преко тога подручја, у

Р

словенским земљама: Пољској, Чехословачкој, Југославији и Бухтарској. Ни други оближњи народи, Финци, Мађари и Румуни, не могу остати равнодушни према вредностима које им доноси руски језик и руска култура. Наука, књижевност, музика из "Совјетскога Савеза зраче на све жтране, не само по Европи, него и преко мора и океана. Природно је, дакле, што у нас Срба, тако блиских по језику, схватањима и традицијама словенским народима Совјетскога Савеза, постоји жеља за знањем рускога језика и за свим вредностима које тај језик носи. Та тежња је одвајкада и ишла је понекад до утапања у руско

море. У осамнаестом веку српски писци пишу једним вештачким

језиком који се у другој половини тога столећа све више приближује тадашњем руском књижевном језику. Затим је дошла Вукова реформа, али руски језик остао је и даље драг и присан нашим писцима. Ко би данас вероваг да виновник, ДдОзволити, известити, изјаснити се, наслов, непогода, околност, одважан, определити, ОСсловити, отмен, поборник, погружен, посетити, приметити, скроман, тронут, ужас итд. — нису наше народне речи, него позајмљене из рускога. Руска библиографија у две свеске, коју је објавила Ажадемија наука, сведок је највећега интересовања наших преводилаца и читалаца за руску књижевност. Толстојев „Рат и мир“ преведен је у Срба и Хрвата пет пута, а Пушкинова „Капетанова кћер“ осам пута.

Па ипак, мора се признати да је око свега тога било више љубави него система. Руски су знали и учили наши просветитељи осамнаестога века, па је у доба романтизма запуштен. Обновила та је седамдесетих година социјалистичка омладина око Свето· зара Марковића. Затим је после обнове срдачних веза с Русима под владом последњега Обренозвића уведен у два највиша гимназиска разреда, али није било довољно добрих наставника. Неашто озбиљније учило се по ботословијама и учитељским школама. Да универзитету, и поред првокласнога уџбеника (Кожнутићеви „Руски примери“) није било нарочитога успеха, јер студије рускога језика нису имале примене у наставничкој служби.

Забрањене симпатије

После рата 1912—1918 учење рускога језика не само да је би„то запуштено, него чак и ометано. Наша реакционарна спољна м унутарња политика гледала. је У интересовању за руску културу и руски језик симпатије за Совјетски Савез. ·

Руски речници и граматике, руске студије биле су све ређе; жњиге из Русије тешко су добављане, а нова руска упрошћена азбука забрањивана. Ђуровићев „Словар руско-сербско-хрватски с граматикој рускаво језика“ био је субверзивна књига, а за сјајну антологију српских народних песама, објављеној у Москви 1933 под именом „Сербски епос" са ванредном студијом о српским јуначким песмама Н. Кравцова, знало је у нас "свега неколико научника, иако је Жравцов на читавих двеста страна дао нове погледе на нашу поезију.

Наставници и уџбеници

Данас, у часу кад се ослобаЂамо и од непријатеља и од

реакције, погодна је прилика да накнадимо оно што смо пропустили. Треба прегнути да се У нас рашири знање рускога језика бар онолико колико се зна француски и немачки. Има за то начина. Ту су најпре школе, средње и стручне, у које би се место немачкога могао. завести руски језик већ у малим раз редима. Поред школа, расадници рускога језика могу бити јнародни универзитети и омладинска удружења по свима већим местима.

Додуше, за тај посао потребни су наставници и уџбеници.

Они не ничу преко. ноћ, али за први мах ваља све професоре и учитеље, који знају руски, ослободити других послова ради овога, а затим, једним курсом оспособити и друге образованије људе, који знају тај језик да би га могли предавати. Једна почетница рускога језика за први ступањ, једна читанка са граматиком за други, а Кошутићеви „Руски примери“ прештампани новом азбуком за завршни ступањ — биће довољни уџбеници. Томе ваља додати и један солидан речник, проширивши Ђуровићев.

Доцније ће тај план бити проширен, кад наш универзитет пошље у народ неколике генерације предавача рускога језика и кад класична и савремена руска књижевност и мисао заузму своје право место у нашој школи и кући. у

Б. Ковачевић

Приредба културне групе Доуге пролетерске дивизије авва на: штит

"Војници-уметници

Културна група Друге пролетерске дивизије одржала је у недељу, 17 децембра, у корист рањених бораца, своју прву приредбу у Београду, у позоришту на Врачару.

Отпевано је неколико наших и руских песама и у хору рецитсвано две ствари. То је програм, који је завршен Чеховљевем једночинком „Јубилеј“.

За нас Београђане ова приредба је новина. Не по свом садржају, јер откако је светосавских прослава и добротворних концерата, сваки Београђанин ишао

(4

2»

а језсфа

ф уатеа 1. /22277771, ји мана

од Леонида Јеонова

Сцана из „Најезде": Фајуњин, Ана Николајевна и Таланев (Милан Вујновић, Дара Милошевић

и Н. Поповић

Београдско Народно позориште почело је сезону _ руском драмом „Најезда“ од Леонида Леонова, обележавајући почетак свога рада у слободи. „Најезда“ је дело руског писца, али како је лепо рекао у своме поздравном говору Милан Предић, управник __Народног- позоришта, „Најезда“ је исто тако по својој садржини и наше дело, јер све што је преживео руски народ под окупацијом преживео је и наш народ.

Средина у којој се дешава „Најезда“ мала је, један руски градић, али се види у њему цела Русија и сви Руси. Леонов није сликао драму у две боје, црно и бело, већ је дао велики број личности и велику скалу осећања, карактера, и дао пресек средине у којој живи много разних људи. А догађај као што је окупација даје могућност да се у правој светлости покажу разни карактери, да се покажу и људи и нељуди.

Главна садржина „Најезде“ је борба племенитих људи са окупатором и онда кад је битка готово изгубљена на војничком пољу. Главна личност те борбе је Колесников, који је по налогу Партије остао у окупираној области да поведе народ у борбу. С њим је и Олга Таланов и многи други. Али поред њих је остао и водио борбу на свој начин лекар Таланов, који добија из сцене у сцену све узвишенији лик, јер његов отпор претставља човека, који воли своју земљу, а дубоко презире непријатеља. Ту је поред њега и дивна личност · Демидијевне, старице која има своју филозофију живота, просту и једноставну, али која је у своме отпору величанствена, јер зна јасно да разликује добро и зло, пријатеља и непријатеља. Она није таква само у односу према Немцима, већ и према блиским људима које воли, према Феђи и Аниски. Ту је и Феђа, човек. који је у животу залутао, чинио

Лекар Таланов Поповић

зла својој породици, друштву, али који у себи још носи, поред свега, —- човека. Под окупацијом, пред зверством, које су Немци учинили над малом, „смешном" Аниском, у Феђи се буди човек и Феђа постаје борац, храбар, неустрашив — борац који има циљ у животу и који се не боји да умре. Феђа је један од најбоље ниансираних личности у комаду, јер док су сви већ по своме ставу и карактеру на: пред одређени, Феђу тек догађаји имају да уобличе. Фајуњин је бивши човек, некада је био трговац, па је лутао двадесет пет година, и долазак Немаца избацује га на површину, постаје градоначелник. Он је оличење гмизавца који хоће богатство, трговину у Москви и за кога убијање народа не значи ништа, јер хоће да оствари свој лични циљ, благостање. Још гори, још одвратнији је Кокоришкин, право оличење шљама, подлости и покварености. Од бивших Руса видимо Мосаљског као немачког официра и у њему упознајемо све оне добро познате црте наших окупатора. Личност Шпуреа, шефа Гестапоа,

исто нам је тако добро позна-,

та, само што је у'драми добила Један општи, синтетични израз злочинца, који оличава Гестапо.

„Најезда“ по својој проблематици, по читавом низу догађаја и многим карактерима претставља тежак задатак и за глумце и за режију, али комад је углавном добро постављен. Нарочито су успеле личности које су играли мушкарци. Скоро сви су били убедљиви, истинити, уживели су се у средину, у карактере, у сукобе, и успели да прикажу слику времена које је тако блиско и тако страшно. Никола Поповић је дао од почетка до краја уједначену улогу као Таланов, играјући убедљиво тога дивног човека. Из сваког његовог покрета, из сваке речи било према жени, сину, Фајуњину или Немцима видео се човек

и његова кћи Олга (Никола и Ивка Кропш-Рутић) Х

који зна шта хоће, који воли људе и који је племенит. Златковић је после дугог времена дао снажно обрађену личност приказујући Шпуреа, као сотону, истина мало карикирано. Обрадио је затим најситније покрете, ход, звиждукање, све је дочаравало сотону за кога људски живот не значи ништа. Љубиша Јовановић, као Колесников, имао је топао гест и глас, зрачио је племенитошћу и храброшћу. Милан Вујновић, као Фајуњин, био је убедљив. Раша Плаовић приказао је личну драму Феђину и драму руског човека који долази кроз општу несрећу до сазнања и до племенитог циља. Плаовић је фино годвукао црте индивидуалисте у Феђи који у свему види појединца, па је горак, ироничан, заједљив и зато га вређају ситнице. Плаовић је био једна од најубедљивијих личности.

Женске улоге су слабије остварене, иако сама драма даје много могућности да се покаже шта је све жена радила, како се борила и колико је трпела. Дара Милошевић није била довољно топла као мајка, некако јој улога није лежала, а Ивка КропшРутић била је сувише крута, није "имала довољно снаге да понесе тежину Олгиног задатка. Сви они многобројни трзаји сестре, веренице, кћери и борца за слободу нису се огледали ни у њеном гласу, ни у њеним покретима. Најбоља је била Мара Таборска као Демидјевна, ма да њена улога није уједначена.

Редитељ В. Афрић са глумцима уложио је велики напор и успео да нам прикаже готово у целини занимљиво постављену драму. Али „Најезда“ поставља многе проблеме и тражи много, јер овде није главна једна личност него има читав један низ главних улога, тако да су готово сви глумци, без обзира на њихову снагу, имали да решавају тешке задатке.

Миливоје Ристић

је бар два, три пут годишње на какву омладинску приредбу.

Цела приредба уопште носи печат младости, свежине и оза биљног рада. Ту нема професионалних глумаца и певача, али Зато ипак, изузев у позоришном комаду,нема ничег дилетантског. Друг који је декламовао „Логорске ватре“ од Јована Поповића, одличан је рецитатор. Али позоришна уметност спада у једну од најтежих уметности; спада у ред оних уметности где је потребно врло много заната пг да се дође до правог уметничког изражаја. Потпуно је разумљиво да једна млада позоришна трупа, која је основана у Рату и која је могла да вежба само у тренуцима кад је била слободна од борбе, не може имати потребну рутину коју даје само дуги и истрајни рад. Али им ту је показала добар укус: самим избором комада. Чеховљев » Јубилеј“ је такав да, макар и не сасвим добро изведен, мора да понесе публику и натера. је на смех до суза,

Највећу похвалу заслужује и„збор програма и поставка ствари; уметност за народ, али не нешто другоразредно, — него сно што је у народу никло, оно што му је блиско, а дато тако, обрадом подигнуто на тај ниво, да и уметнички критичар сме томе да приђе и погледа кроз критичарску лупу.

Ова приредба је доказ више е Високом културном нивоу који постоји у нашој народно-ослободилачкој војсци, и који се са много разумевања у њој спроводи и негује.

Ударна недеља српских уметника

У недељу 24 децембра отвара се изложба У корист рањених бораца

Зимско сунце обасјало је Уметнички павиљон на Малом Калемегдану, око кога влада необична ужурбаност после мртвила које је било досада: улази се и излази износе се и уносе ствари. Кад уђете, понесе вас промаја са свих страна: на прозорима нема ниједног стакла. Баците поглед на таваницу: и с ње је отпао на више места леп. Ни Уметнички павиљон није био поштеђен од ратног пустошења.

Око столова поређаних насред павиљона, уметници, заменивши свој занат стаклорезачКим, помажу да се мећу стакла. Заједно с претседником Удружења ликовних уметника Сретеном Стојановићем сви они вредно раде да своју кућу што боље уреде за изложбу која се отвара у недељу 24 децембра у 11 часова.

Око 80 уметника изложиће око 150 радова, који ће се продавати у корист рањених бораца Црвене армије и Народно-ослободилачке војске. Мако су многи уметници у тешким приликама, они су ипак похитали да својим радовима притекну у помоћ рањеницима. Цео приход од продатих дела употребиће се за спремање пакета за наше рањенике. Тако ће сваки купац, богатећи свој дом уметничким радом, у исти мах учинити и добро и родољуби-

"во дело.