20. октобар

| _ Тешка, крвава мора окупације лежала је трп и по године

и над заборављеном земљом. Грделичком Клисуром, Црном Травом, Власином ни Пољаницом, ми све даље до Врања ин Ристовца прошао је унакрст окупатор, спаљивао, убијао и прогањао, али онај малени одред, што је ударао по станицама возовима и мостовима, па је данима клисура ћутала као мртва,

мије се могао уништити.

То је била наша, Крајина и Банија. Тихи, спокојни сељаци. измучена ин 'ладна села издржали су све до краја н победили. У дугој борби, у тешкој глади на јаловим планинама у смрти они су остали заједно са својом децом партизанима, Претрпели су безброј дивљих офанзива. Склањали су малобројне борце и дочекивалн побеснелог непријатеља мирни, мрки н тврди као најтврђи камен. Ништа се из њих није МОГЛО

сцеднти, ни признања, ни молба за живот, и умирали су једноставно, просто, по глувим јаругама, без уздаха, зверски иска- ·

сапљени.

И после сваке такве најезде, она мала слободна територија, острво у мору, упорна, несаломљива, неуништива обнављала се сама по себи. Било је све мање људи н све мање кућа, алн све више снаге и упорности. Оно парче земље од Острозуба, преко Чемерника, до Варденика није се дало сломити и покорити. Муке тих људи нико није видео, али се из њих родила слобода к ново време за ту земљу заборављену.

Прво је целу воћ падао крутан, сув снег, а са раном зором, што се пуста м хладна провлачила преко врха под ниским 0блацима, дошли су м они. На стрмини су били као дугачка црна нит, што се извија из долине и, правећи пртину, расте у вис, упорно пробијајући пут.

Софроније их је посматрао, сав напрегнут, са дрвљаника иза куће добрих десет мннута, како се губе у ретким шумарцима и опет појављују на чистини н оно што га је већ два дана нспуњавало нејасном тугом, што му се разливало грудима и стезало грло, скупило се у један трен негде под срцем у црну тешку груду ми он је покушавао да из сувих устију исцеди пљувачку, али му је гркљан само заиграо нервозно и он се, одмахнувши руком, вратио у кућу. Жена је тумарала по собном мраку, деца су жагорила под покривачем, а он је, седајући уз огњиште, додао махинално једно дрво на ватру м загледао се у пламен.

Већ два дана крвава, ненасита звер — потера касапи људе по мрачним долинама и гута пламеном доња села, па се црни стубови дима дижу под ниско небо и види се како букте плевње и мука сељакова, што ју је расуо по овим посним падинама, одлази.као ветром однесена.

· Две ноћи не спава Софроније, даоке-се кад се деца умире, хода по кући, а жена ћути, сиња кукавица, јер их иста мука мучи и иста им је ледена реч на језику, што се храпав залепио УЗ непца и задебљао као крпа у Устима. Излази Софроније по де сет пута на ноћ, пење се на дрвљаник и гледа крваве отсјаје по долини, гледа горе, изнад себе голи врх Острозуба, што је пошао негде у небо, гледа црне бескрајне шуме и село што се злослутно сабило мало ниже, па У“ знемирен завијањем паса по селу, баца се дрветом на Шарова, куне и псује и враћа се сув, мрк у кућу, седа поред угасла огњишта и мучи муку. Осећа како жена болно ћути под чергом н то га прождире. Хтео би да нешто каже, да се наљути, да викне, али осећа да не може, да би му реч у грлу застала, па се опет диже и излази напоље, а ујутру се са женом гледају као кривци и усиљено причају 0 свакодневпослу. Кута истера доња села, РОдВа ри људе по урвинама и прибли“ жује се као велика хајка, што стеже у свој крвави обруч и У ништава по плану, редом, са Ба мером да истреби, да затре. “. ба се у Софронију и пркос, ИН моћ, ин бес уловљена ЗОВЕ и глела како смрт иде. Хтео би Би раскине те невидљиве окове, да уради нешто, а опет седи, гри зе се и чека. Чека смрт, чека д види шта хоће они, чека огањ, шум и нож. У своме дому, па своме огњишту их чека, јер се не Мо. же маћи, јер нема куда. Убиће њега, остаће деца Доћи ће нови осветнипи, вратиће се партизани, опет ће живети његова а ћа. Није му жао живота и не га ји се смрти, Хтео би само да = Каже да је он ту зато што | се не боји, што их мрзи, да 5 довикне у лице да ће на њег остати. . Е : Ма Бобом дола "а ћи оне које траже. к Ви

ће, уништиће, али неће д ен мост из мутне Ма неће васкрснути своје инди Проћи ће пламеном и КУ 5 планину, просуће КРВ, 1 сене ла црну жалост, закукаће Ж ЗеИј овде као у доњим селима, се У ће пуста згаришта. Рађао 4 Софронију онда инат, тврд

ачки инат _– Неће дознати ништа, па а кар све побили И "сасекли, ст . скао је песнице и дивљом . жњом гледао како се колона и звија, издиже и улива У село.

~

Кад су дошли по њега, дела су већ била са стоком у плани“ ни. Хтео је да каже нешто же ни. Било му је жао те сиротице, верног друга и оно клупче у гру“ дима порасте м дође у и

Загрцнуо се, а кад је она ударила у кукњаву, одрезао је сурово:

— Де, де! Па шта» Чувај ти децу, а људи ће бити и после нас. Бугари долазе, па пролазе, а ми ћемо остати. И победићемо!

Хтео је још нешто, али га одвукоше. Доле у селу било је близу тридесет сељака, његових суседа, сатераних у школско двориште. Људи су били бледи н ћутљиви. Војници су стајали наоколо под кацигама, са шаловима око врата, у дугачким шињелима до земље и са белим, новим кожусима. Толико су били утрпани одећом да: су изгледали као незграпне, напуњене лутке. Гледали су уморно, тупо и мрачно на куће, на псе што су узбуђено лајали ми на гомилицу У дворишту. Официр, висок човек, пуних бркова, држао се по страни. Агент, плавокос, у оделу за скијање, са два револвера о бедрима м машинком о рамену, жустро је издавао наређења м пожуривао људе.

Кренули су убрзо, не палећи куће. Софроније се упињао да нешто мисли, гледао суседе около себе н ниску, набиту фигуру џелата пред собом и оно црно клупче расло је под срцем, а горчина навирала у уста. Ишли су споро, ћутке, као погребна поворка. Зауставише их на пропланку, постројише. Војници су стајали збијени, ћутљиви. Агент је држао слово:о мирном животу, о разбојницима што га разарају, о кућама, о деци, о поштењу, о потреби да прокажу зликовце. Сељаци су гледали негде изнад његове главе у планину, сваки занет својим мислима, отсутни као да се све то не односи на њих. Изгледа да је н агент видео да му речи теку У празно, па нагло прекиде...

Почело је са левог крила. Агент је рутинирано им поуздано пришао старијем човеку, густих, риђих бркова, оборених на ниже. '

=— Је си ли их видео2

Човек је завртео главом, одлутао погледом у страну и одрекао суво:

— Не!

— Јеси ли им некад давао храну» .

— Не!

Џикну машинка и пресече га преко паса. Човек се поклопи лицем У мекани снег, "шубара пале мало даље.

Други је био младић, мртвачки блед. Још не доврши друго „не“ н паде. Крв му је из дубоке ране на глави отицала лагано у снег.

Џелат промени шаржер: један, па још један. Људи су лежали један крај другога, војници су

ДЕСА ЈОВАНОВИЋ-ГЛИШИЋ: Портре

равнодушно гледалн, официр је по страни мирно пушио. Пена и зној пробише агента. Он испразни и четврти шаржер и стаде. Стојао је још само Софроније, са голобрадим момчетом, последњи. Агент је дисао тешко мн гадно псовао, затим се саветовао са официром.

Потераше Софронија и момче даље. Осећао је Софроније како се губи она ледена кора, како се топи клупче у грудима и како га дивљи бес обузима. Растао је у њему отпор, инат да се не да, да истраје. Пашће и он, зли нећс ништа ни чути, ни сазнати.

Под гранатом буквом застадоше у снегу. Момче одрече одмах и убише га двојица бајонетима. Грозно су шкрипали ножеви у костима и дуго је дечко кркљао, пререзана гркљана, у снегу. Агент се окрете Софронију и опет поче слово: нека само он каже где су партизани, па ће га пустити. Зар није срећан! Ето, сви су мртви, а он се једини спасава. Знају они да партизани свраћају Софронију, да их он храни и одржава везе али, ето, прећи ће преко тога. Услуга за

услугу. Они ће то уметт да цене, Тешко је да човек сачува живот у оваквим временима. _

Слуша Софроније, навалила му

крв у главу, гледа у тупе, џелатске очи, што га стрељају са свих страна, осећа мртво момче пред ногама и плану мржњом као му“ њом. — Нећеш, брајко, сазнати! Ето, знам где су, али нећу да кажем. Нећу! Разумеш ли! Убите! Гадови, разбојници!

Застаде Софроније да узме дах, приђе корак ближе и као да хтеде да излије све што се скупљало у њему толико дуго, да им каже ко су они, а ко је он, и не могаде. Изиђе из уста једно једино: — Пен... и ућута га машинка.

•

Нађоше га жене сутрадан пзбодена, сасечена, обезличена. Из крваве масе, што је била глава, вирио је крај брка ин испало, избуљено око, у коме се следила последња мржња н последња слика озвереног, избезумљеног џе-

лата. С. ЉУБЕНОВИЋ

ИМ сад прелазећл преко овог трга

где у свако доба дана

док не кане ноћ као смола са дрвета

лепљива, тврда

са својим бригама и својом радости пролазе људн жене и нов нараштај,

свежа илада грана,

дође неки пут да се застане.

Ма да су овај временски лук превалиле три шумске зверке усијаних очију године патње, страдања

и надања

с пламеном тенкова на крају,

на овом истом тргу широком

са цвећем н са водоскоком б

и с данашњим поворкама поноса и младоств

учити се тренутто

као у магновењу, да се назиру о овим престоничким канделабрима у треперљивом ваздуху вечери

оних пет мученика

воштаног смиреног лика

као онда оног кобног јутра.

Искрсту живо ЊИХОВИ РАКОВИ, аица, боре, раздрљене кошуље, груди, рука, ране, модрице, истопљеног олова капи,

и омче око врата.

То м само то: пе њпхова младост,

ке детињство ми прва школска клупа, не њихов живот, не рад у пољима

са првом браздом што се у сунцу купа, ве рад на занату у граду,

не њихова стицања искуства и знања, ве њихове мајке, сестре и љубави,

не врлине пи пороци, болови и искушења,

већ само онн, од свега одвојепи

у ваздуху као спуштени стегови тако збратимљени искрсну

са воштаним својим ликовима: фреске на велнком небеском платну

и онда учини се пзненада да су то ватре, огњевн, букттпње горуће које осветљавају људе, тргове, куће

и улнце града

ГВИДО ТАРТАЉА

Педолно осолање Прави ЧаоСтА А. НаДОДНи УТО

духовним творевинама на-

шега народа — песмама,

приповеткама и пословицама, — огледају се урођена осећања нашега човека, карактер појединаца и народа као целине. У тим творевинама, у којима се износе како нсториска збивања тако н ситни и разноврсни односи људи из свакодневног живота, изражено је гледање појединца ми целог народа на родољубље, другарство, породицу, љубав, па и његово осећање правде и правичности. Ово осећање је врло снажно развијено у ду: ши народа, па је зато у многим народним књижевним врстама нарочито у приповеткама — нашло свој најдубљи израз. Оно се провлачи кроз народне умотворине свих времена, јер народна књижевна дела живе заједно с народом, развијају се заједно с њим, а добијају само боју времена и места у коме настају. Али, основна народна осећања, његови основни погледи на живот и људе остају увек нсти. Осећање правичности нарочнито је лепо изражено у песми „Урош и Мрњавчевићи“, у којој се опева правичност Краљевића Марка и његове мајке, која му при поласку, да пресуди на ко-

Вере. Стевако вић-Виатерхазтев

ме је царство, које је остало иза цара Душана, овако говори: Немој, сине, говорити криво, ћи по бабу, ни по стричевима,

Већ по правди бога истннога,

Боље ти је изгубити главу Него своју огр'јешнти душу.“

Исто је тако лепо изражено то осећање н у песми „Али бега...“ у којој мајка опомиње сина;

а не суди у мешћеми криве, 38 мито, нм големо благо.

Српски великаш Јова Деспотовић на самрти завешта један део свога блага и својој љуби,

“.

иако га је она „често опадала“: „АЛ“ ни њојзи жао не учин'те, подајте јој трн товара блага, Нек се ранн док је срећа нађе.е

Гдегод живи наш народ проносе се стихови: Јер, човече праведниче, Кад човека самрт нађе, Нншта собом не понесе Већ скрштене беле руке, М праведна дела своја,“

Још јаче и опширније је то осећање нашло свог израза у народним пословицама н приповеткама, чак м у онима за децу. У приповетци „Како су радиле, онако су н прошле“ прича се, како је нека маћеха много мучила своју пасторку, па је коначно ни од куће отерала. Пасторка је служила у шуми код але, а ова јој је, после неколико дана, као награду дала да изабере један од њених сандука ин да га понесе кући. Пасторка је изабрала најлакши мн рекла али да више није заслужила, јер је кратко време радила. Међутим, кад је дошла кући, у сандуку је било суво злато. Маћеха је одмах послала и своју рођену кћер да служи код але, али ова није хтела да ради, а при поласку је изабрала најтежи сандук. Када га је донела кући и отворила, из њега су изашле две змије које су испиле очи и матери м кћери. Приповетка завршава речима: „Како су право радиле, онако су п прошле“.

И у популарним дечјим приповеткама „Пепељуга“, „Снежана“ итд. добра дела и правичност се награђују, а неправда кажњава.

Небројене народне пословице, као на пример, „Како право, тако здраво“ „Правда држи земљу и градове“, итд. верно износе колико је душа нашега народа богата осећањем правде и правич-

ности, •

Није се дестло случајно да је Претседништво – Антифашистич-

"ког већа народног ослобођења

Југославије својом одлуком бр. 132 од 2 фебруара 1945 године ставило ван снаге све оне законе који су били ненароднн, који су пшли против интереса народа, којн нису били корисни за на-

род; а пропис који за марод ил

је користан није ни правичан. Зар је могао, на пример, да остане ми даље на снази пропис српског Грађанског законика, који је одређивао да мушка деца имају прече право наслеђа од женске деце, да жена не може бити судија, да бан добија пензију ако у служби остане једну годину, а железнички чиновник 35 година, нтд. Има још врло много законских прописа који су стављени ван снаге. Њих АВНОЈ није појединачно набрајао, него је само навео генерално: „Правни прописи (закони, уредбе, наредбе, правилници итд.), који су били на снази у часу непријатељске окупације (до 6 ТУ 1941 године) укидају се уколико су у супротности с тековинама народноослободилачке борбе н декларацијама и одлукама АВНОЈ-а н земаљских антифашистичких већа појединих федералних јединица и њихових претставништава, као и правним прописима донетим од Националног комитета ослобођења Југославије им његових повереништава, влада и појединих повереништава федералних јединица“.

Народно осећање правичности треба да буде за наше. судове најјачи извор права, највишни-закон кога ће се придржавати судови приликом доношења пресуда, које се изричу „у име народа“. Народне судије и присудитељи треба да осете шта је пра“ вично а шта није, који законски пропис не може опстатн, јер је противан народном осећању пр:вичности. Неправична ће бити свака она пресуда, која је прстивна народним интересима. Нопример, рад једног шпекуланта је противан народним интересима;. зато ће бити неправична сва, ка она пресуда којом суд шпекуланта благо кажњава или га ослобађа од казне. | Д

Судија, који тражи да се наброји оно што је правично н да се прецизирају тековине народноослободилачке борбе, па да по тим прописима суди, стран је н народном осећању правичности и народноослободилачкој борби, Природно је, да ће он у сво раду увек наилазити на празнине, да ће судити криво н да не ће моћи да буде народни судија.

С. ЈАНКОВИЋ _

Планти долтта п тума звопи — «

С букових стабала гране се ломе. +

С Изгора, с косе, у простор рони 47 Смрт у оделу пурпурноме. : полни

Борач мад реком злослутпо бдије, 47н

Ко да и мртав некоме прети! 4

Овде сам камен дошљака бије; 7 Овде природа сама се свети.

И дахћу коњ. Носила журе. Ледни зној цури кап по кап. Таласи воде низ кањон јуре У ритму топова, рафала слан.

= Хеј, стани друже, овамо крепи! За Суху не води тај тамо пут! Угаси светао. У очној мрени Задржи иламен црвен и жут.

Суха. Пролеће овде нам цвате.

Гле, с трешања пада бела зат. Ал згаришта, згарншта што нас Језнво нам машу у поноћни сат.

|

Згарпшта. Пустош. Колпбе трем, Крај пута свеж гроб у трави мекој, Ту друг мој лежи, тих и нем,

У крају дивљем, земљп далекој...

Музика блтке у даљу топе. Затншје. Звезда треперн рој. И фркћу коњи. Теку колоне Кроз кам, кроз крш — у новим бој...

ТАНАСИЈЕ МЛАДЕНОВ; су бука ја село у шњечу Сутјеске. ;