20. октобар

|

Неко у суседству пржи кафу њен мирис се шири сунцем о.

сјаним, прљавим н безоблич'м двориштима која оживљују. Још само понека Ре ндрчу Уском улицом, испод шег прозора, подижући облапрашине која се слаже на ни-

ава "кућа.

Грозори и врата свих станова ' широм отворени. Прашина са 'лице улази и У собе, слаже се ја оскудне, дотрајале ствари, од зе посиви литографско „Боден:о језеро“ на зиду, донесено ко на откуда и обешено ко зна ад. Посиви мн давно пожутела, д мува испљувана фотографија а која се заједно с нама сели, (3 стана у стан, већ годинама. А уска пруга сунчеве светлости

ја под усковитла се, н гледају. и у тај златни ковитлац заврти ти се глава. „Боденско језеро“ на супротном зиду заталаса се и замути. Мува, ухваћена у паукову мрежу, разапету горе у једном углу таванице, зазуји јаче. и се опет склапају...

Мирнс пржене кафе увлачи се у свест, све је оштрији и. све га је више и више. Мисли су о_ живеле н натопиле се тим мири| ом, и нарасле. Стоје велике миџ и отпочињу свој велики, неуморни, свакодневни рад.

У суседном дворишту, где ста"нује Паја, закрчао је грамофон, закрчао и утихнуо, а онда је одједном зазвучала позната крештава арија, ужурбано и неуједначено, као да се стари сипљиви

амофон гуши. Зарђала, дотраала мембрана трепери, упињући

е своје снаге.

__М као увек, са места где је плоча разбијена, игла застаје, враћа се, никако да прескочи пукотину на плочи:

— О соле ино... — О соле ино... ђ — О соле мно...

И као увек, Талијан, посластичарски радник, који станује У. дворишту крај шупе у којој живе тестераши, излази на праг свог собичка и пева истим грамофонским гласом:

— 0 порко дио... — О порко дио... =— О порко ДИО...

= Б рамофон тамо У дворишту идљиво заћути, Скинули су поЗРОНУ плочу, На тај знак цело ориште се засмеје, неодољиво _ гласно. Мипца, поштарева кћи, еје се најгласније, Њен звонсмех_ дуго трепери у ваздустрасви, заносни, безра„смех девојке који свим јим бић ем хоће да се продуи, да се пружи у плави бескрај нчаног јутра.

Дана је недеља.

„Ле ежим широко отворених 0+ пау ај у поцрнелу, ниску МЕ ЊЕ Шта је оно јуче говоио Паја о купинама! Колико та обишао читаву обалу у Зе Вртешке до ПрометИ нисам их нашао! Каже да у „је но место. Можда се и! К упине Како да набадинар за последњу свеску т Пинкертонарг Јуче је изиа. Можда, ће ме газдарица " послати да јој нешто куће ми дати динар» И

| дугује пола динара... Ајн за купине. Сигурно

је ЦЕ „Ако ми покаже где има Уна) рећи ћу му да пола диР не мора више да ми врати...

у собу. улази мајка, са дрвима једној руци и лонцем у другој. иње се код пећи и ложи ва+: У лонцу је донела млеко,

Е Дув. _у ватру, главу је повезала __ чистом црвеном марамом. Уста. ла је ко зна кад. Умивено, мир. но лице гледа у мене великим,

|.

ли

1У

јама

ЋЕ

нешто добила Ако има доста купина на оном месту, донећу и

њој. Мћи ћу одмах, чим млеко ба готово...

Чагнута је надамном. У њеној си је сунце.

— Мајко, данас је недеља, Данас не радиш.

— Да, данас је недеља. Данас __ не радим. А ти се данас успавао. Устани, сад ће се скувати млеко

___ Мајко, јеси ли ти јуче код раоурорке радила»

— Јесам. — И данас нећеш да радиш — Нећу. __ Знаш, Паја каже да је прој _ нашао једно место где има ку-- ина. | Волиш ли ти купине (с на · Волим. Само ако су зреле. ' – Донећу ти. Ићи ћу пре подне са Пајом Хоћеш ли ти бити код. куће кад се вратим» — Разуме се да ћу бити код ће. А заштор ___— Никад ниси код куће. И јуе увече сам те чекао, Чекао, · — па заспао. Увек идеш ош Зашто једанпут не оМЕ дуго, дуго код кућер Вијако је газдарица увек код

Она седе на кревет н узима

моју главу у руке.

— Хајде да доручкујеш. Устани. Ено Паја је већ устао, већ се и са пијаце враћа.

Навлачим кошуљу.

— Скини ту кошуљу, треба да исперем све што је по кући пр: љаво. Толико се већ свега тога накупило!

Навлачим стару, на безброј места искрпљену кошуљу.

— Мајко, хоћеш да ми даш динарр Знаш, треба ми,. Брзо

ћу да се вратим, И пред кућом:

ћу почистити...

Динари шуште у њеној руци. Пружа ми један,

Испресавијам га и стављам У џеп, озарена лица.

Дворишта су сасвим оживела.

Мица, поштарева кћи, гласно пева. Га:-тричина служавка, опет нова, тресе тепихе, Лице јој

је зајапурено, теписи су велики и тешки.

— Пррр-ах,.. пррра-ах! — одјекују ударци штапа по теписи: ма и тај звук се уплиће у тужну арију коју пева поштарева кћи, стару тужну арију коју она увек пева кад је напољу сунце и кад је недеља.

Мајка је пред кућу, на сунце, изнела корито.

Стојим на капији. Предамном се пружила улица, густо, обрасла травом. На Дунав, прво ћемо на Дунав!

— Пајо, јеси ли готовр Идемо!

— Идемо! Идемо! — довикује ми Паја преко плота,

Силазимо на Дунав.

Бескрајна плава недеља је у вама, над нама, пред нама.

Дуго идемо ћутећи.

— Знаш Пајо, моја је мајка данас код куће. Данас не ради» И динар ми је дала. Мма ли тамо доста купина»

— Не брини, има пуно. И још нико не зна за то место. То је моја тајна. Немој никоме да кажеш, Излазимо из последње улице.

Свежи дах велике реке која се пружила пред нама привлачи нас и опија...

— Мајко, ево донео сам купина! Види колико сам набрао! Пробај их само. Мма понека кисела, али друге су слатке.

Подне је Насред дворишта пламти ватра. Над ватром је велики лонац у коме се греје вода за веш. Вода већ кључа. Гомила дрва коју сам јуче сакупио. код

„Пионира“ скоро је сасвим нестала. Са. „горњег дворишта“, тамо

где је стан газдарице, допире звек тањира. Тамо већ ручају.

— Мајко, ево купина. Пробај..,

Она се најзад усправља и брише мокре сапуњаве руке о крајеве хаљине.

— Где си тако дуго! Треба да ми донесеш воде. Руке ми от“ падоше вукући воду. А и на јело треба пазити...

Лице јој је црвено и изобличено од умора Очи у том лицу су још више плаве и као да не припадају том лицу. Дуго и збуњено гледам У њих а онда опажам да су те очи у ствари црвене, црвене од крви и напора.

— Дај да пробам. Трчи одмах да Купиш хлеб, док га није нестало код пекара Сав си се нзгребао по трњу, треба да испереш крв са ноге. МИ немој то тако да чешеш. Хајде, трчи по хлеб!

Хлеба код нашег пекара већ нема. Трчим код другог. Затворио је. Кроз прозор видим како рибају тезгу, која се жути, широка и празна. Тек код трећег пекара добијем пола хлеба, већ стврдлог.

Мајка чамовом дашчицом преноси веш из корита у кипући лонац насред дворишта. Руке су јој црвене од вреле воде. Боса је. Дуж њених мокрих ногу рачвају се јако отечене, велике, плаве вене, са тамно плавим, тврдим чвориштима.

__— Хајде сада да ручамо каже ми она — потстичући ва. тру. — Сигурно си изгладнео.

Она једе брзо, као и ја, и стал- |

но гледа кроз отворена врата на59 уље, на лонац у коме се кува

мај вале пи аи

ш, Већ дуго нисмо ручал

једно. Досипа мн у тањир, та њир ми је скоро стално пун. ,

— Мајко, како је добро, кад ти не радиш! Кад ја будем велики бићу шумски инжењер. Живећемо у једној великој шуми и ти никад нећеш морати да идеш у варош.

Она ми опет досипа у тањир, и ћути. Очи су јој замагљене. То је од паре што бије из тањира.

— Знаш, има још купина на оном месту. Ићи ћемо опет прекосутра, кад све буду зреле. А ти баш не волиш купине, а реКла си ми да их волиш! 5

— Волим их ја. Јешћу их после.. _ — Знаш, Нат Пинкертоћ. увек победи. Таман помислиш готово, умреће, а он се спасе, Видећеш, он ће и у кинеском кварту. да победи. Има једна. нова свеска, „Злочин у кинеском кварту“, Гдегод иде Нат Пинкертон, он оставља за собом креду. Кад хоће да га убију, његови помоћници иду за кредом и спасу га У последњем моменту. Једанпут је јако журио па није стигао да понесе доста креде...

Она је устала.

— Хајде, буди добар па ми донеси чашу хладне воде. Пусти да мало тече, да буде хладнија. А. после напуни и корито хладном водом, ено оним лонцем, треба да испирам.

Тишина је. Тестераши су изне. ли поњаве напоље, пред шупу, и спавају. Живот у. дворишту, се стишао. „Талијан полази, на, рад. Мица плете чарапу, у крилу јој спава мачка. Мајка разапиње ко» нопац, с краја на крој, „доњег дворишта“, и полако простире веш. На улици шкрипе неке таљиге, као да се не мичу, као да се никада неће макнути. с. места. То сељаци.нашом улицом већ неколико дана провозе камен. Стојим дуго неодлучно у сунцу а онда полако излазим на улицу. Осврћем се. Веш је прострт и бели се и шарени непомично изнад дворишта. Видим мајку како износи напоље сто. У руци јој је четка за рибање. На столу

. % « “напукла прљава чаша са каменом

содом.

Под босим ногама осећам меку, бујну траву... ј

_ Утулила је лампу. „Боденско језеро“ је. у мраку. На другом зиду очева фотографија једва се назире, | Под је орибан. Жути се и влажно одише, а од тога је У души мирно и ведро.

Кроз "мали, широм. отворен прозор, улази ноћ, свежа, тамна и велика, Овако велика, свежа и тамна била је ноћ и онда, 1916, кад ми је мајка, гледајући ме у очи, рекла:

— Више немаш оца.

- Много. Касније сам се сетио тих речи,

„Она седи код лампе и шије.

епомична је, погрбљена, само јој се руке мичу. Брзо и отсечно провлачи иглу им гледа доле, У рад. Очи као да су јој затворене, као да спава. М мени се очи склапају, чкиљава светлост петролејке подрхтава_ а ол тога сенке на зидовима играју. расту и смањују се.

Са улице. допиру пригушени, час, јачи, час слабији звуци хармонике. — Мајко, ти само данас ниси радила. Сутра опет идеш да радишо „Њене руке помичу се и даље брзо у правцу шава, Десна, 6рзо забада иглу и затеже конац.

– Да, сутра опет идем да радим. Дуго гледам кроз прозор, У ноћ Очи ми упијају мрак. Из улова полако отиче наслагани умор. Свест ми се мути, очни капци су све тежи.

Иг ла у руци моје мајке расте.

Расте и шав, излази кроз прозор,, у воћ, и пружа се, све даље и даље, обмотаће читав свет. '

Гласови,

„Бодевско језеро“ је црна, неп' мична тачка у даљини.

Гласови.

— Разбићу ти њушку, ту твоју по- га- ну, њуу: „шкуу! - — долази глас из даљине, као из подземЈ ља

Топот. Трава буја. Мајко!..

Утонус сам у зелену, високу траву. Предамном, уз голо брдо које бије врело сунце, успиње се моја мајка. На леђима јој је огромно, црно корито. Из корита се пресипа зној, густ и бледожут, она се успиње и посрће и опет усправља, а у златној коси јој је бели, бели купинов цвет...

ЧЕДОМИР МИНДЕРОВИЋ

Да стигнеш на. Врх, "треба та дал хода. у У нас још људи једу хлеб од ражи, ал' зато живе мирно н без лажи, У брдима је село мога рода. Убого стење не пружа нам плода,.. _ ал' горски ваздух наша прса, снажи, далеки видик сваку тугу блажи , и душу крепи хладна горска вода. |

На тој ћеш води тешко наћи брода, Свуд пусти камен, свуда провалије, ал' пођи ипак, нек те жао није

' ка врхунцима, јер ту је слобода, и кад се услнеш на наше бачије ослушни; чућеш срце земље Србије,

БОЖИДАР КОВАЧЕВИЋ

(1941)

БОЖИЋ У ЛОГОРУ

У суровој зими протицали.су дани пред Божић 1941 на Бањи: ци. Било је допуштено да се при; мају пакети и да се прљав веш враћа родбини. Могло се и на цедуљици поручити шта је најнужније од хране и рубља. Се» љаци су користили ову прилику па су слали и дуже поруке, Ло: горске власти су их брутално кажњавале, пљуштао. је стално пендрек по рукама, али су се они довијали на све начине. Поручивали су да им жена пошаље не: на којима је постављена сарадња између савезника у Европи проколико кила сланине, неколико кила масти,. кобасица, дувана, ко: лача. Један је тако поручио па је додао »а ако не пошаљеш, видећеш свога свеца када ти се вратим“. Бојазан од велике глади управљала је овим порукама. Родбине сељака имале су муке да се при. куче Београду. Владао је терор четника по селима, а имати неког сродника на Бањици, а још му указивати неку бригу и пажњу, значило је солидарисати се с њиме и своју кућу изложити хајка' ма, пљачкањима и прогонима. Дуги дани су пролазили у глади, на мало чорбе и комадићу проје на Бањици док се нису појавиле шарене сељачке торбе. А тада се светило данима глади Јели су целу ноћ, прождирали тешку и масну храну. А сутра дан превијали се у боловима стомака, јуришали на киблу. Грозничаво се ишчекивала прозивка за пакете. Мени је. почела храна, да стиже уредно. Народна помоћ затвореницима била је у ве: ликом дејству. Другарица докто-

У „БЕЛСАПУ“ С

Крај тешке бушалице за Осовине трамвај ских КОЛА

А, Симића)

% ам 4:

Ма

ра Барацког и њена. сестра Каћа бринули су се за мене, У дани: ма када је слабо ко смео прићи мојој породици. била је то нужна помоћ. Затвореници су очеки вали божићне празнике с. неком надом, Говорило се да. се спре: мају масовна помиловања, распуштање логора. Сами затвореници хтели су да „одагнају од себе визију смрти која је притисла лог гор. Ко ће, дати та помиловања и због чега би она уследила, то нико није могао објаснити, За мене је била, јасна моја безизлазна, смтувшја, „у логору. Полици> ја ме је у. »Новом, Времену« кров перо Милована. Поповића , оз чила као тровача омладине. Не многи људи наседали су самообмани. И ако су искусили методе београдске Специјалне полиције, Гестапоа и разних мучили шта у унутрашњости били су склони _ да верују да ће срце заИбррјја омекшати на божићне

пад ИН „А када је дошао Бо-

ништа се у. логору " није. про-

менило. У 5 сати, ујутро као, „0 бично залупала је песница кључара за устајање. Разлика је би; м ла само у томе што су агенти У вече дошли напити, и што је до. њиховог доласка владала тиши“ на У ходницима. Иначе иста хра на, исти чорбуљак са комадићем проје и иста неизвесност у скло: пу суморних високих зидова.

Божић 1942 године је у промењеним приликама, Протекла кр: вава година прогутала је многе Људе. Логор је по људству имао сасвим другу. физиономију.. Оно мало преживелих и преосталих окаменило је у себи свест о сво: јој трагичној ситуацији. Знали су добро. да ни ови празници не заустављају коситбу смрти. Ускрс је био окупан у крви, почашћен „ај плотунима од стране злочинаца. А овај Божић је сав у злим слутњама Изоштрен слух нагађа да се нешто кобно припрема у кан: целаријама. Истина ходници су овога пута бучни. И кључари ни агенти су изобличени од пића. Нема више код неких од њих оног садистичког _ показивања бруталне силе. Заустављена о" фанзива Немаца у Совјетској Русији уразумила их је. Но њихово бучно весеље боли. вређа. Одмах преко пута од. нас у подруму је соба смрти, соба издвојених за идуће стрељање, А нас су некад као децу учили да је Божић, празник „рађања, новог | живота, да је. то празник дечије | радости, забаве, откровења заловољства на божићним јелкама н у слами. Божић у гробници смрти, у мрежама немачких решетака гле су људска бића кад узидана и где се по Којн пут подигне нека друга јелка о коју се обесе људски животи нема више изглед доброћудног снежног старчића натовареног паке. тима. Ту у логору обложени и застрашени животи, истањене коже, обневидли од белих зидова. у имају само још толико наде да ће можда преживети тај дан, да се можда вешала неће подићи У дворишту, јер је Специјална по

__-=, ~

„ лиција заузета прасетином црним

вином м јер тога дана велики део београдске чаршије посећује оне полициске главешине које ј доносе пресуде смрти. Посећује

и честита им. Честита им што су | као кужне излучили из њихове 4 средине људе опасне за њихове | привилегије и за њихово богаће-

ње. Честита им се бодри их да

се не зауставе на путу крви и смрти. Неко честитајући тобож наивно запита: зар тај и тај, онај »злогласни« још живи Лице 00Лициског главара смрачи се и име му се упише у свести. На Божић 1941, 1949, 1943. Трагични дану живота изгубљених у фашистич ким концентрационим логорима: фабрикама и гробницама смрти.

' ВЕЛИБОР Глигорић