20. октобар
„Борили смо се за правду...
ли колико је то било за мене — више него за њу све ово имање што јој данас одузимамо...
Пошто је члан одбора про'читао изватке из Закона о аграрној реформи, међу сакупљеним аграрним интересентима у сали Дома културе у Земуну, настао је тајац. Само по неки устајао е, стављао руке над очи и загледао да ли је овај или онај поседник присутан. Са самоувереношћу људи чија су права загарантована, чекају они, појаву својих некадањих израбљивача, оних који су брали плодове њиховог труда, који су њиховим радом пунили своје амбаре м
џепове, . . >
Заступник фирме Југословенске Стандард Вакуум Оил Компани покушава да задржи један од многих поседа овог друштва. Ради се о 27 и по јутара оранице у Земуну. Земља је давана у закуп, а фирма је препродавала жито. Заступник тврди да ће фирма користити земљиште за подизање рафинерије.
_—" Овде седи жена Николе Марковнва, — почео је један од интересената, —" Дванаест годнна раднла је она ту земљу, радила ју је н под окупацијом. И не само она, него сви ми смо у ту вемљу улагалн свој рад. Господни адвокат прича о рафинерији! А зашто фирма није раннје поднгла рафинерију% Зато што јој се више исплаћивало да нас искоришћава, да се од нас богати... — Нема овде места адвокатима. Ми смо адвокати за своје. Право је данас на нашој страни! — узвикује беземљаш са титовком на глави. — А што се рафинерије тиче, ншмаће ке да је подиже... И варошани су пратили ток
% расправе — Држава ће то подизати! — довикују остали. о «
Пешић Момчило и Ангелина бавили су се увек земљорадњом. Нико од присутних не спори да су земљорадници. Али, пошто посед прелази 35 јутара, под у дар Закона о аграрној реформи пада вишак поседа од 9 јутара. „— Слажем се са пресудом, — каже Момчило. — И праведно је да људи, без земље добију своје, а мени се довољно оставља, — Упитан да означи средњи годишњи принос са засејаног земљишта да би добно накнаду из »Фонда«, Пешић се одриче накнаде, а онда додаје: »Само, молим Одбор када се буде одређивало шта ће се одузети, да води рачуна да ми се остави дедовска земља«...
— Твоје је право да означиш шта да ти се остави, — одговара референт, а присутни одобравају.
Њож
На реду је расправа Јелисавети Карамати, која поседује 62 јутра, земље и неколико кућа. Јелисавета је живела у граду, земљу није сама обрађивала, за-
Пива истини Урелипштво и администрација „20 октобра“ Влајковићева 8 у Београду. Штампарско предузеће Народног фронта Србије.
то референт предлаже да се читав посед без икакве накнаде одузме, а да се власници остави само кућа у граду.
„Дође ред и на Нединицу“, шапуће један беземљаш другом смешећи се. У разговор упада убрађена старија жена: „Испијала је раднику крв, а пази је сада...“
Карамата полугласно говори члановима одбора, Њене речи народ једва чује, али када је из-
говорила: „Целог века сам сама радила вемљу“, ваорило се једногласно: „Никада, никада!“ Настаје комешање, сељаци се подижу да би боље видели некадању своју господарицу. Лупкају штапови, померају се столице. Одједном устаје бркати, млађи сељак — борац Сава Илић.
— Окрени се к нама, — каже он Јелисавети — а затим, окрећући се другтовима, наставља: „Ми овде видимо
једног жалосног земљорадника, _другови., Сећамо се да је ова госпођа долазила на имање само фијакером, Сад је везала мараму, али некад кад је нама врило у мозгу, она се заклањала сунцобранима,,.«
Устао је некадањи Караматин слуга Иван Фијала:
— Другови, да се упитамо како'је стечено њено имање. Њено се имање повећавало, земља јој је добро рађала, а чијом снагом се запињалор — Нашом. Она није ни орала ни копала. Са мном је код ње радило 12 слугу и свима је наднице закидала... М мени је остала дужна девет стотина динара, а знате
Аграрни интересенти на расправи у сали Дома културе у Земуну
Референт је прочитао предлог да се Карамати одузме све сем куће у Александровој улици, а двораном су грмили одлучни гласови беземљаша: „Све, све!“
% » +»
Адвокат др. Мван Глигоровић поседује 77 н по јутара земље. И као да о другој земљи не тре-
Ми смо орални и копали... =
ба уопште говорити, доктор Глигоровић прича о свом узорном ружичњаку и 'воћњаку, од чијег. прихода је издржавао породицу: „Тамо расту најлепше руже. Најлепше примерке сакупљао сам из целе Европе, доносио их из Париза, Берлина, из Холандије...“ Сава Илић је све до одласка у војску био слуга. Познаје он сва имања и све велепоседнике: „Знам да су код доктора многи радн-
дна
ПЛО СРООВАЛА РЕ|
· ли,
каже он, а највише Швабе из Францстала. А што се воћњака тиче, ње И увек радила два брата из евине улице. Доктора смо на имању виђали само Кад се жито врше, кад се размерава и односи.“
Жика Божин је такође беземљаш. Он достора лично не познаје, али се зато обраћа онима који су радили код доктора: „Кажи како је било, Јово Радо-
Претседник Народног одбора реферише
сављевићу“, обраћа се он једном од својих другова.
— Стварно, почео је Јова, доктор негује руже ми воће, али мотиком није вагрнуо, вије инкад загазно за плугом, није вадио кромпир, везао снопове, инти је шкад извлачно ђубре испод стоке, Те смо ми радили, а доктор је ужнвао у ружама...
Али нато устаје брзо један грађанин: „Не мора свако ићи за плугом. Доктор је стручњак. Ми би га још морали подизати. Он треба да поучава нашу омладину у раду. Њега вову Мичурин, а знате ли ви ко је тог“
= наме, почео је беземљаш Лаза
Милић, човек неспретних покрета и рамена погурених од мапорног рада на туђим имањима: — Доктор је шприцао руже и кажете да је стручњак. А шта сме мир Ке је екопавао руже, ко је орао остаде хектаре, ко је радно да доктор може да путује у стране градове и купује руже. Ми, другови...
Поново је узео реч Жика Божин: „Знамо пошто су биле руже, пошто је било воће. Ми никада нисмо могли купити воће из докторових воћњака, знамо да га никад нису могли купити ин остали радници м сиротиња, него исти они који су друге користили као доктор. Доктор је правник, кућа му се оставља у Тошин Бунару, али он хоће да му се остави још ружичњак и воћњак. А питам ја вас, другови, да ди је нас некад неко пнтао можемо ли живети без земље им без куће...“
— Престанните с друговш, — устао је Петар Лончаревић — доста Ф ружама. Закон о аграрној реформи сувише је озбиљна и скупоцена ствар за наш народ, да би се могло дозволити његово изнгравање ма на који начни. Руже нису шшле у сељачке колибе, п за остварење народних права ш народних 3амова пало је 2000 Земунаца... М и једва од ових ружа Ф којима се дњсжутује није дошла ша њихов гроб. Земља, у којој леже кости наших сннова тражи да буде подељена онима кеји је воле, који су је увек обрађивали. .
— Таке је, — усвикивзали су беземљаши, водшжући ее са седишта и заглушујући речи Глиторовића који н да-
0071]
ље остаје при тврђењу да је земљо-
адник. , жож е земљорадником и
= сматрам себ | (а 7 квим _ сма-
апелујем на вас да ме та
трате.
Ослањајући се о штап, говорио је бивши градоначелник и адвокат Пера Марковић, који поседује око 20 јутара земље. Завршио је речима да он и његов син неће имати од чега да живе ако им се остави само 5 јутара. После доктора наставио је његов син Ивица, магистар фармације, који такође тврди да је земљо-
радник. Тачно је да Ивица последње
2 године обрађује своју земљу.
То потврђује ни члан одбора Марковић који га је видео да оре вемљу, товари репу и сече кукурузовину.
— Друг Пера најбоље ће пати да ли је земљорадник или нерђ — упао је један старац.
— Занста — почео је Пера — последње две године он ради земљу, али не може се сматрати земљорадником овај који земљу ради тек последње две године.
Последњи узима реч Жика Божин. — Другови, Мвнца Марковић је свршио фармацију. Док смо ми обрађиважи земљу он се возшкао и школовао се од нашег зноја. А дамас кад смо створили вашу државу, нама треба шкодованих људи. Зашто да Ивица не идо у службу за епотемара него да одузима ед нас наше занимање, Мајзад, зко ок баш воли вемљорадњу, Закон му
је довољно оставио и ош ће имати при лиме да се покаже,
Одговорни уредник Танасије Младеновић, Чек,
| у корист »Фонда
сложили су се беземља-
када је формулисан предлог да се 14 јутара н 914 хвати одузме за аграрну реформу«,
"ако је,
ши вишак од
ж «хж х
Неколико беземљаша напушта расправу. Весели и задовољни они дискутују о данашњим рассправама: „Бо не може то више, неком све а неком ништа. Ја да газим браздом, а газда да наиђе само бициклом да би ме у. хватио ако случајно исправим леђа“, каже један.
Слаба улична светиљка осветлила им је ликове. Задовољство је блистало из очију беземљаша,
Беземљаши будно прате сваку,
реч анални
А нарочита радост исписана | на лицу Саве Петковића који
потпуно био отстрањен од звемље и морао да се бави и кочијашењем. „Поново ћу се вратити земљорадњи. Одувек сам во“ лео земљу, срастао сам за њу.“ Поћутао је за тренутак, а онда се окренуо другу поред себе,
= Они су летину скупљали ШИ
пио га по рамену и узбуђен наставио: — Јесам ли ти говорио кад сам одлазио у партизане; „За прав« ду се боре другови“...
Д. ПЕРИЋ
рачун 62.317, Поштански фах 58