20. октобар

ФИЛМСКА ХРОНИКА

Документарни филм

~ аслафиђа

јузачку борбу наших народа про. тиву окупатора пратио је цело“ купни културни, напредни свет са искреном љубављу и срдачношћу, са осећа» њем солидарности. Совјети су у томе били међу првима. Између осталог и продукција Централног студиа доку. ментарних филмова у Москви, будно је пратила догађаје у Југославији. Двојица кино-олератера, Муромцев ин Је. лшурин, авионом су дошли Титовим борцима. Совјетски уметник Муромцев погинуо је при ослобођењу Трста, док је Јешурин не прекидајући да прати ослободилачку борбу, дочекао потпуно ослобођење наше земље од фа шиста стичући одликовање Партизанске звезде 1 реда.

Филм »Јутославија« почиње са сли: ком предратног стања у нашој земљи, открива гледаоцима сва њена богаства, сву лепоту њених градова и се ла, да после уђе у дане борбе, да пружи оно што су совјетски кино-оператери снимили. Пред гледаоцем се размбтава драматична борба наших народа противу окупатора. Ниже се тешка победа за победом над скупа.

слобођења. Из низа узбудљивих сцена, из низа незаборавних јунаштава уздиже се надчовечанска одбрана Козаре — непрекидна борба од педесет и шест дана.

Будно „око камере пратило је и те“ шке дане: дане »тифусара«, халуцинација, глади и исцрпености, те дане у којима су се топили људи, да од њих остане само једна оштрица свести, те свести која ће са страсном мржњом да заустави четврту непријатељску офанзиву н спасе рањене другове. Овај филм је забележио и велики тренутак заједничке борбе Титових бораца и совјетских трупа за Београд.

Режисер Вармалов у филму Југо. славија« снажно је подвукао до којих висина може да се уздигне народ у борби за слободу, а совјетски књижеаник Иља Еренбург, са провереном снагом интелектуалца борца, нашао је одговарајући текст.

Филм »Југославија« претставља зна чајни докуменат херојске борбе наших народа и буди интересовање н 0-

торфм, придружује се село по село, _ правдано признање код целог култур« _ град за градом херојском покрету о- _ ног и напредног човечанства. .ож

ФИЛМОВИ КОЈИ ЋЕ СЕ ДАВАТИ

„НА ДАЛЕНОЈ ПЛОВИДБИ“

Фа, >На далекој пловидби« сли• ка живот морнара мн, кроз њега, љу“ бав руског човека према завичају, њетову несаломљиву снагу и огромну ве. ру у човека. Радња се дешава 1863 ва руском броду »Витез«,

Брод ниче из руку радних људи, ттири једра прелази градове, земље, мора и мора; преживљава дане дивних успеха, слави празник Нептуна, У франџуском пристаништу Брест добија слогом посаде утакмицу; упада у драму таласа, ломи јарболе да их снагом својих људи поново уздигме им да несаломив као његови људи, као и сама народна Русија, заплови и даље таласима океана...

Овај филм, са својим бродом који плови целим светом, и који увек, и у дивној тропској ноћи кад све обузима чежња за домовином, остаје увек ру, ски, јер његови људи носе Русију у себи, У свом срцу, верно је огледало рускога човека, који је имао снаге, дер је такав, да први на свету оствари оно о чему су други народи сањали, а за шта се многи још увек морају да боре.

»На далекој пловидби« спада у ред · дела.

врло узбудљивих уметничких филмске продукције. ж

„МАСНАРАДА"

Пак филмова #По штукикој за“ повести«, »Петнаестогодишњи капетан, Ускоро ће се приказати и филм »>Маскарадач. #

С. Герасимов израдио је сџенарио за овај филм по истоименој Љермонтов“ љевој драми у стиху. Режисер М. Ле• вин трудио се да у овом филмском делу посвећеном стогодишњици поги“ бије песника који је »...устао против јавног мнења, сам, као и увек — и бно убијен...4, задржи дух драме уперен противу ружних људских особина: »>0, како желим збунити веселост њихову

и дрско (бацити им у очи гвоздени стих, наквашен жучи и злобом!« Са страшћу _ великог песника и човека

Љермонтов је устад противу свега што је у његово време изнакаживало човека, а ту страст је филм задржао. Ово реалистичко уметничко. дело, „пуно људске романтике, о заслужује велику пажњу. 7

Филмске новости

Чарли Чаплин отпочеће са снимањем сатире инспирисане животом познатог париског убице Жана /Ландрија: >Господин Плава брада«. Чарлин у овом филму, каже се, неће иступили јој, традиционалној М

Према новом шва тографском годишњаку“ у“ ради 371 биоскоп са 18211 седишта.

Француској уставотворној скупштини предат је предлог закона о национализацији једног дела француског филма. У Москви је одржан конгрес филма у боји, Изазвао је интересовање филм у три боје рађен према начину професора Сухаревског. Филм је приказао хируршку операцију.

к, ФИЛМ КОЈИ СЕ ПРИКАЗУЈЕ

„А РИ

ји машиновођа заљубљен је у кћер надзорника пруге, Један поглед, један откуцај срца, једна не» речена реч — н то је све. Али, то је довољно Василију Мвановићу, безазле» вом ни снажном младићу, да се заљу“ би у Аринку. Боз је протутњао, отншао у даљину — а јеш увек лудо ударају девојачки дамари.,. М док дво“ је младих сањају о срећи; »С пролет= њим ветрићем долази нам љубав«, ова лирска комедија пуна заплета, спрема им препреке. Начелник железничког саобраћаја хоће да укине петнаест чу варских станица, а између њих и број 145, Ту настаје неспоразум између младића и девојке. Аринка остаје најупорнија, не малаксава и најзад (6 хвата у коштац са саботером пруге, који није нико другн, до начелник који је и укинуо постаје. Наилази и расплет комедије, девојка прима пре ко изасланика захвалност од самог, ко“ месара Кагановића и толико је исто срећна као и млади машиновођа ком« је спасла живот.

Овај филм, створен од Мосфилма 1938, поред живог н интересантног сценариз написаног од С. Полоцкија и М. Тевељева, а у успелој режији Ј. Музиканта н Н. Кошеверова, поред у“ бедљиво датих психологија руског чо• века у Аринки, коју игра Л. Емељан“

Девојка Аринка са младим машинистом У брезовој

ННА“

пева; Степану Степановићу, кога игра Ј. Коновалов; машинисти, кога игра А. Кулаков; помоћнику машинисте, кога игра П. Суханов, пун је оштре само критике и пун је високе моралности. Пријатељство између старих чувара пруге дирљиво је и дубоко људски наглашено. Љубав између Аринке и машинисте има све одлике чистоте рад“ них људи. Поред, рекло ви се, детињ• ског израза лица у тренутцима кад су заједно, они су и у речима чедни. Он јој је рекао у брезовој шумици да друга девојка не би пристала да је тако брзо пољуби. Да ли то треба да је увредит Не. Он то објашњава са свом искреношћу коју заљубљен човек може да има — она му је поверовала, поверовала му је јер је и сама волела. Самокритика, за коју је совјетски човек тако способан, испољава се у надувеној супрузи начелника дистан» ције, као н у бирократизираној лично“ сти начелника. Висока поука је у то ме, да филм показује како: пролазе из« дајице народа у сукобу са народом да је радни човек непобедив. Музику је за ову музичку комедију саставио Н. Богословскиј, г Филм »Аринка«, иако прављен 1988, ради своје уметничке вредности, и данас свеже тематике, буди велику интересовање гледалаца,

шуми

" дим веверицама

· кога 62: оно

Одломак из необјављеног романа о једној младости и Србији У првој четврти овога столећа, »Идила у паланци,

омисли, РНајо, кога сам

срела, рече Тинка, седа-

Јући на клупу, крај најстарије јетрве, која је, и овог летњег јутра, већ читав сат и више, с плетивом у руци, надгледала радосављевићевски по. родични чопор деце како се купа на Морави,

На послужавнику носила је ужину,

Најстарија јетрва баци лаган, зачуђен ни испитивачки поглед на њу; али Тинка и не стиже да јој каже кога: неко од деце из реке беше је опазило и викнуло „стрина“, и очас су се сва, знајући шта то значи, скачући и цичећи, нашла око ње.

— Не гурајте се, ђаволи ни“ једни!... Добићеш, де!... Немој

· ме квасити!..,

Гунгула није, међутим, пре. стајала око ње; али је неко немо поштовање према најста.

ријој стрини и нехотице држа“

ло, као и увек, уосталом, децу подаље од Станије, или Наје, како су је У кући звали, која је, намргођена, посматрала гу“

жву, и ћутала, Њој је стро. ,

гост и озбиљност постала дру. га природа,

Ларма је престала тек кад је она, најзад, стављајући пле. тиво крај себе, рекла:

— Де, шта је то2 Најпре обришите руке, па онда...

И неколико убруса, који су дотле мирно лежали на они: ским врбама, полетеше од ру“ ке до руке, слични помахнитаизненадно за палим међу голишаву дечур“ лију.

Све што је имало мање од двадесет година, а крвно било везано с газда Пером Радосављевићем, који је, онемоћао и обневидео, седео, ових летњих дана, сањив, испред своје старе куће (зидале су се нове, и лепше, радосављевићевске, 2 ли он. није хтео да напусти стару: „Нека, ова ме је добро служила, па нека ме до краја служи“, говорио је), све, лакле, било је ту, на песковитој

"обалу > Мераве„ под брижним, "сввобухватним погледом» нај-

старије. снаје, која је оличавала општу снагу Перине дома“ ћинске воље. У овој породици, која је бројала више од двадесет чланова, није се можда то“ лико бринуло шта ко од њих осећа и мисли (послови испу“ њаваху сваки тренут одраслих, а новац сваку честицу њихове свести); али су сви они морали да раде и да се забављају, једном речи, да живе као једна воља. Дамаклов мач искључе“ ња из наследства висио је над главама свих: читаво богатство било је у рукама старог.

Пре неколико година Станијин најстарији син, крв његове крви, Петар (било му је тек осам година) беше отишао кришом на реку, бацио се, неискусан, у воду, и замало што се није удавио. Цела се породица била усплахирила. Забра• нили су му да се макне из дворишта тог лета. МИ идућег. Али. деца су расла као расад, и кад се већ више није могло да одбије толикој дечурлији да се мало не брчкају за псећих врућина као пачићи, и, гледа“ Јући свог омиљеног унука како“ куња, стари беше схватио да звер не сме да чами у детету, љуто може да се освети.

МИ једне године, кад се пролећна | поплава“ смири и река леже, питома, зеленкаста и бистра као око замишљена човека, У своје летње корито, он 'изиђе у врбак иза кошева. Он нађе згодно место, позва момка и, показујући штапом, рече: ;

— Ту, узми четири коца, по“ биј, направи... и наслон.

А кад је момак био готов, он тек онда опет проговори:

— Зови ми Станију..,

— Седи'крај мене, ту, рече:

јој, кад му она пољуби руку. Видиш, направио, сам клупу. Доводи отсад децу, нека их. Ово је за тебе, или неку другу од вас, да пазите.., Вода је лу. да, поготову ова наша. Ту, пред твоје очи, и само докле им ти кажеш. Само, не тамо, тамо су оне опасне матице, Ти си им једина, матица, викну он. Удри, иначе, Нема те силе која се не може укротити,. |

С последњим залогајем,у У стима деца опет. воду. Само најмлађа снаја, Која се исто тако са својом малом децом у плићаку купала, остаде опружена на песку; У кошуљи од ружичастог пица.

— Ти, бога ти,.заборави У оној · гунгули, да: ми кажеш, срела, рече Ста-

нија...

Тинка беше наслонила послу." жавник. на клупу и извукла,

своју започету чипку. Ек

Написао: Аушан МАТИЋ

полетеше у.

— Их, па да! Сасвим сам заборавила, и њене се жуте, кли, керасте очи разнежише. Голубичиног Растка, Јадно дете! Збунило се, па не зна где да гледа, Задржала“ сам га. Нисам могла, шта је дете кривог = Па,.. добро си урадила, рече Станија после кратке по. чивке и пошто је размислила. Њена се усправна бора у повијама продуби. Шта ти је ка“ заор настави затим, али је више мислила на оно шта је она њему, рекла, |

— Ништа, дете ко дете, рече живо Тинка. Хтедох да га позовем да се купа с нашом децом,.,

— Само ти је то требало, прекорно је прекиде Станија. Да још помисли онај Јанко да хоћемо да се миримо.., да га се плашимо, Немој, Тинка, та• ко. Деца су подмукла, Знају 0. на сто ђавола. Ено, оног твог, настави она, обраћајући се нај. млађој јетрви. Ја њему: „Немој кидати цвеће, избићу те“, а он баш ништа, као да му и Не говорим, Кад је покидао георгине, ја њега по шапицама, а он мени, ни пет ни шест, боже сачувај, тек му је пета: „Ниси ти моја мама...“

— О, Најо, детиња посла, рече млада жена, промешкољив“ ши се на песку, и лака јој румен обли образе. Није волела те жаоке.

— Не велим ја, нисл га ти томе научила, и гласом удари на ти, Хоћу само да кажем: деца разумеју много више не го што ми мислимо. Две куће, шта ћеш! Тинкино ми није никад тако што рекло.

Да би скренула разговор обрати се опет Тинки.

— Па шта ти још казаог

— Ништа, М, снебивајући се, она додаде: Било ми је као да сам срела ..неког., свог. Били смо, зар не, као једна кућа. Не знам шта би Јанку. Жао ми је Голубице,

— Полудео, незахвалник, добаци Станија.

— Зар се заиста, кандиду је господин Мргодићг мало злурадо. упита млада жена Бар Бе" мало напући несносан ланац породичне стеге који ју „је сапињао. Потајно се радовала том ударцу, који се спремао у вароши против ауторитета најстаријег девера.

— Баш ми је господин! Ко да ми нисмо господа, зато што смо трговци! Гледај наше куће! Господин је данас онај ко има, а не онај ко се уобрази, а овамо само по цео дан шкра. ба у канцеларији, Оснива земљорадничке задруге, певачка друштва! Мислиш, памук! А он хоће да ускочи у посланике. „Море, велим ја Глиши, те задруге су противу нас, трговаца, пази шта ти кажем“. Нема зашта ни пас да га ухвати, шапатом али љутито заврши Станија, и укрштене игле на њеном плетиву остадоше тре“ нут два непомичне,. Затим поче још жустрије да плете.

После кратког ћутања, додаде: ј _ — Ангелинино масло! Наша јој слава не да мира!

— Казала сам толико пута: свему је крива она матора,; пожури да убаци Тинка· Голуби“ ца и Јанко красни су људи,

Рекла је то због најмлађе јетрве. Требало је блажити Ста» нијине речи, оштре и претера“ не: Митра беше дошла много касније у кућу; па није била још срасла с њом.

И Станија се сама трже

— Не кажем ја, неодређено

она

рече, смиреним гласом али као“

да се нечег присетила опет

плану: .

— Не кажем за Голубицу, али за оног Јанка! Па зар си, забога, заборавила, Тинка, шта 'се причар

-— Јес“, јес, имаш право, рече Тинка, прича се. Али шта се све не прича! И, бацајући поглед пун подразумевања на Станију, она додаде тихим гла» сом:

— Ето; и за нас» И као да се одмах покаја што је то рекла, настави: | Свет зави-

ДЉИВ,.,

— Сушта је лаж све што се прича за нас хладно, отсечно, . рече Станија и заћута. И заиста, много се штошта причало о пореклу радосављевићевског богатства: Зли јези· ци кажу да се газда Пера добро "заимао тек од оног времена, кад почеше с грађењем желе. зничке. пруге кроз Србију, и кад оно нападоше дилижансу којом се у то доба носила по шта. Међу побијенима био је

беспослен,

“и човек који је носио новац за

„исплату радова на прузи: Није мало њих. који тврде да је Пе-

ра лично извршио ово разбојништво. Руку на срце, никад се то није доказало. Али свет као свет, нарочито. они који раде

целога живота, раде, таворе и никад ништа не скунаторе, већ код стицања једне куће, па гракну: »Нису чиста послао а камо ли кад је у питању читав сокак, нанизана кућа до куће, као да су зрна на бројаници.

Не проведе бескорисно чо» век, Као што је бог дао Перу, десет година у крчми, подаље и од првих варошких кућа. Ко ти ту све не сврне. Срца се ту отварају. А ти ветрови са све четири стране света не ду“ вају никад узалуд и, као брус нож, тако и они оштре мозак промућурна _ човека. И нигде Као на овим ватроменитанама не научи човек да, без пара ни. шта, у овом нашем шкакљивом свету, како је Пера имао обичај да каже. МИ цркавица ти не. ка и ту међ' прстима _ остане Каткад, кад падне мрак, неко у прозор закуца, тихо, једва чуј. но. Грозничаве очи на окну, врата се отшкрину, тешки ду кат блесне на длану, у тмини губи се осмех: „Ником ни речи; у штали ћу на сену, а сутра, пре зоре, већ ме нема“,

Јест прве куће купио је заиста У време кад се оно швап“ ски »итиилири« размилеше дуж Мораве и хајдуци по околини,

Швабе су тражиле шлипере а'

газда Лазић, који беше примио на себе да их лиферује, не усуди се, цео свет то зна, ни нос да помоли у оближња села. Ретка зверка, напредњачки по“ сланик, мастан нишан за хајдучке пушке. И, онда, дај неко га, а кога ћеш» Перу, који се није плашио да спава ни тада у својој крчмици на крају града. Тако су, ето, дошле прве ку-“ ће, А кад је квасац ту, тесто

само од себе расте. Бистро око

има само да процени час кад је ускисло, рука чврста да га меси, и срце без колебања. Шта ту, да се не разнежава. Да ли је успут било још нечег, оног на друму, ко би га знао Ноћ ћути, ноћ тавна, кишовита, јесе. ња. А давно је и било, ко би се тога сетиог Туч заборава неумитно иде преко свега: Није: дан од касније ухваћених хајдука, ни кад су га везивали за колац; није о томе ништа исповедио, Што се пак тиче газда Пере...

Седео је, по обичају, испред своје старе куће, и, тежак, де“ бео, нарогушен (кап га је из потаје вребала), гунђаф надгледао као матора орлушина све око себе, све шта се ради: Преко пута, нова жута кућа са осам прозора и великом зеле•» ном капијом, ту станују најстарији синови; па онд% с једне и с друге стране опет куће па радња, магазе, кавана, а на истој, десно, лево од њега, опет његово, њихово — у породици се говорило увек у множини. А његова моћ ширила се и над целом Речијом и околином; најстарији син народни посланик; други син, претседник општи“ не; трећи, у радњи (со, гас, шећер на велико за сва околна села); четврти најмлађи, · ди. ректор банке, њихове банке.

Преко ове, већ многе тапије сељачких њива беху у њиховим рукама. А он беше паук те огромне мреже: И ко то да пољуља2 Гоља Јанко Мргодић» Страшан бес га је обузимао, и у исти мах луди смеж али он није умео да се смеје, Све је било вредно његова погледа: и пролазници и муштерије, и синови, и момци, и снаје, и унуци, Ако би му се негде нешто учинило сумњиво, ноге, тешке као ступе, не би га задржале да тамо не одгега ИМ синови су бдили, Али се он плашио да им нешто не промакне. Нико од њих не зна као он шта је то туђ човек. Био је крунисана глава породице, оличавао њену себичност) њено јединство, не: дељивост, неприкосновеност, У

његовој оматорелој глави није, већ било јасно шта би га више забблело: да се оцепи један члан породице, или да оде јед. на кућа: Ако би мерио шта га је стало више труда, онда“.. Само, није више мерио: осећао је све то некако смешано, живе и зидине, као своје огромно "нарасло тело: Одавно је пре“ стао да изводи закључке мно“ то је већ поборавио, нити му је падало на памет да се исповеда ни самом господу богу, а камоли својим снајама.•

Тако разговор понекад наведе на неугодне мисли.

Тинка сави чипку око кале• ма конца, и стави је у џеп од своје кецеље,

Пеглед јој оде далеко преко реке, на шипражје и кукурузе, у зеленожути недоглед широке моравске равнице, над којом се уздизало зажарено, готово бело усијано августовско небо“ Њене живе кликерасте очи овлаш се замаглише, постадоше сањалачке. Мислила је на своју младост, на све оно промашено што се у животу свакога увек нађе, и поред богатства, у Које беше упала, и које јој беше некад сан. Мислила је на сва 0дрицања, на сва понижења која је, У тој кући, доживела, она, абаџиска кћи. Туга се свали изненада на њу, и изби-“ стри њене очи које постадоше још" 'округластије, _ избачене, смешне. Обори главу. Поглед јој паде на руку, очувану и ме ку, са рупицама у корену пр“ стију: Широка бурма горела је тихим жаром злата под сен ком врба. М као што обично бива код особа зашлих мало У године и свиклих на угодан живот, та немирна осећања, која рију дубоко у човеку, не пробудише буну; већ помире“ ност, И, као да је ухватила се бе у неком неверству, очима потражи у реци своје синове“ Није их било: С осталом стари“ јом децом, беху препливали на другу обалу и лежали негде на песку,

Устаде и без речи, дохвати служавник, окрену се, и оде.

Додир је кваке од капије прену, Морала је из дворишта старе у нову кућу, да пређе улицу: Пролазник би какав мо“ тао да нанђе Она покуша да врати своме лицу његов достојанствени израз.

Трже је сипљиво кркљање свекра. Она се, заустави: Стари је седео на клупи испред старе куће и мрмљао нешто својим одебљаним језиком: знак ла хоће нешто да јој каже. Она приђе и смерно саже главу.

— Знаш... снајо (то је значи« ло да је љут), оно... С ОНИМА: жгебетом... видео сам кроз про, зор. Нећу... нећу.., да видим други пут. Ко дира — и кашаљ га прекиде — у Глишу, дира У нас, у мене..дира У осино гне« здо... Ни дете у колевци њего« во., нећу да штедим, викну и опет се закашља. Рука му снач жно подиже штап да она задр« хта од изненадне снаге у том старачком, оронулом телу,

— Запамтиће ме још, додаде он једва дишући:

Њој се учини да јој се на рамена свали огроман теређ и руке јој постадоше тешке као да су од олова. Само је видела | уздигнут претећи штап и стар“ чев окрутан суров поглед, који |

се пробијао кроз његове опу“ .

стошене и крмељиве очне кап“ ке

Она постеја још који тренут _ |

Хајдук, имају правоо рече у, себи, а гласно: | = Добро, оче, У нешто као осмех == неко. се приближавао — смеша се са њеним узбуђеним цртама на

„лицу, Она се окрену и лагано

пређе што је достојанственије_ могла улицу — успут климну. главом пролазнику који јој рече »Добар дан, газдарице« и нестаде је иза велике зелене капије; при чијем отварању и затварању одјекну звоно при ""ршћено о надвратник,

Тавне мржње шветале су на«

уљиво већ онда у Речији,