20. октобар
.-
____ ви са општим појачањем
_ зање.
__ винари,
___У РАДУ И СТВАРАЛАШТВУ
_ ЛЕЖИ СМИСАО ЖИВОТА
у Уа С УЗ
= Шта радиш" ~ Ништа,
— А тир
= Возам панталоне,
Ж
= Ију, несретниче, ала си се натрескао!
— Нисам, жено, дајем спортску реч, него сам био на Звезданој ноћи „Црвене звезде“, па ми још по нека звезда остала у глави,
Ж
= Стрпите се само мало за час ћете доћи на ред.
— Причајте ви то неком друТом а не мени. И ја исто тако тешим моје муштерије.
Усмене новине у току такмичења
смене новине претстављају ва» жно средство у културном по»
дизању широких маса. Преко њих се публика на непосредан начин упозна. је са најактуелнијим и најинтересант“ нијим питањима.
Покретање усмених новина наилази. до је готово редовно на тешкоће. С једне стране требало је створити ва. 'нимљив н актуелни програм, а с дру“ ге је требало придобити људе, навићи нх на то да слушају и да се инте“ ресују за усмене новине.
На многим местима другови нису по“ жазали довољну истрајност и успех у раду на организовању новина. Сем Другог и Трећег рејона у којима су се новине одржавале скоро редовно, остали рејони углавном су подбацили, _У многим синдикалним подружницама ' одржаване су новине, али се тамо че сто дешавало да су биле незанимљиве. “ Незанимљивост новина долазила је до __брим делом услед неискоришћавања професионалног новинарског кадра по синдикалним подружницама,
План међуградског такмичења у ве“ културног рада предвидео је и боље организова• ње усмених новина. План предвиђа ре• _ довније и уредвије одржавање Ра по рејонима. Периферни рејони |» Шести и Седми морају настојати да _ појачају рад на овом пољу. Усмене
новине по рејонима треба да буду тако организоване да се поред професи_ оналних новинара на њима појављују
__и људи из предузећа и надлештава:
_ такмичари, ударници и разни новота"ри, који ће говорити о своме раду и тиме дати живост и интересантност но_ винама, ј
Синдикалне подружнице такође ће настојати да својим усменим новина ма даду што интересантнији и зани-
__мљивији карактер, тако да оне стварно постану средство ва културно), поди-
По синдикалним подружницама
__било је уобичајено да сами чланови подружнице. учествују у новинама, Та
"је свакако добро, али ако чланци чи-
тани на вовинама буду само чланци
другова из подружнице, увек постоји опасност да новине буду незанимљиве,
__Зато убудуће поред другова из саме
синдикалје подружнице на новинама,
| по надлештвима и предузећима треба
__да се појављују и професионални н#0"Овим ће се круг новинара • говор“ ника па усменим новинама далеко про" ширити, и тако омогућити свима про
_фесионалним новинарима да учествују Бо У међуградском такмичењу дајући свој
_ прилог културном подизању _ нашег
ребао је он да живи, он
а не ја, — грца баба Мил-
ка. Старо сам дрво, нема ништа од мене само секира, Нити сам У стању што да учиним. А он је био млад ко јаблан, па његове златне руке све су могле. Хоћеш кров да поправи или тарабу. А што је мени шамлицу направио! — и баба Милку гуше јецаји.
Жубор прича и сећања прекиде изненада дозив:
У Халооооо... халооооооо..,
Викала су два Немца који се појавили иза винограда и пошли њима са пушкама окаченим на раменима, Крај њих трче два пса, њушкају џбунове и непрестано лају. Једноме црне и беле пруге шарају тело, а други црн, Тела им дугуљаста, ноге кратке а главе са оштрим Ушима. — Сад ће и нас, — рече плашљива Софија, а остале су ћутале. „
Нико није више говорио само је ветар трчао по брегу шуме-
ћи у винограду и у гранама во-,
ћака. Чуло се како пуца суво грање под ногама Немаца, и одјекује лавеж паса што су се одвојили, отрчали некуда и лајали као да дозивају своје господаре, Али Немци се нису освртали, ишли су право хумци где су биле жене, Обојица су били млади, врло млади са мало накривљеним шапкама, високо потшишани, дугих вратова. Лица им поцрнела од сунца али ведра. Изгледало је као да су залутали, па сад хоће да питају пут, ништа више, Кад су се приближили сасвим, стадоше обојица, лупнуше потпетицама, дигоше руке да поздраве, а из џепова се јавише флаше са натписом коњак. Приђаше им и један поче нешто да прича, натуцао је речи и мешао и немачки и српски, али се ништа није разумело, Глас му молбен, говори и показује руком превлачећи по своме врату.
Сунце зашло и сумрак пада, све се купа у сивој боји, а небо постаје. љубичасто-мрко,
Жене ништа не разумеју а Немац. стрпљиво прича и показује на гроб Рудолфа Цилија. Јави се изненада Катица, која је одавно дошла из Баната. Њој су Немци стрељали
сина од седамнаест година и_
лежи ту испод хумке, Она зна немачки и објасни им шта ја рекао. Његова је мајка далеко, причао је Немац показујући на гроб Рудолфа Цилија, и она никад неће доћи, јер не зна где је гроб, а оне су жене и нека пођу сад заједно с њима да посете Рудолфа Цилија уместо његове мајке,
— Не, не,.. нећемо... нећемо... противиле се очајно жене, Убица је он, убица. Све је он покупио и стрељао.
И свака је жена јасно видела кад су јој одвели сина, мужа или брата.
Немац се трже кад су оне почеле да говоре, разумео је да се опиру. Поче да виче, лице му се зацрвени, очи посташе бесне, исколачиле се, а онај други крај њега, што је стојао мирно, поче да скида пушку с рамена, па је упери на жене и дрекну оштро, немилосрдно: Напред!
Катица уплашена устаде и ма да је дотада ћутала, проговори Немачки;
— Он је све наше побио. Он... — и показа прстом на гроб Рудолфа Цилија,
— Разумете, дрекнуше разбеснели Немци. — Напред на гроб, напред. Скотови, пси, — па и онај други скиде пушку и упери на жене.
— Све ћемо вас побити!
Жене поустајаше, и крете по» ворка, напред су ишле жене све у црном а за њима Немци са упереним пушкама, Пратили су, их пси, што су трчали око же» на и њушкали, као да се чуде.
Небо је било сиво, сумрак пада, а на хоризонту јавља се месец, округао и сабласан као грудва снега.
Под ногама крцкају суве гранчице и жене посрћу при сваком кораку, Личе на стадо црних оваца које воде на клање, !
Дођоше до гроба. Споменик се дизао велики и бео, камен је донесен из близине, па је доведен каменорезац који је морао да га исклеше, На белом камену била су црна слова, а у средини слика Рудолфа
илија. Јаворка га одмах познаде. Мето оно окрутло лице, брчићи, Љебре очи и осмех, који никад више неће видети ни његова мајка. То је онај што јој одвео и убио сина, '
Жене су ћутале и гледале У слику Рудолфа Цилија, запамтиле су добро и никад га неће заборавити док су живе,
Немци нису спуштали пушке, Један од њих се насмеја и његов смех одјекну кроз тишину звонко, ветар га разнесе на све
–
разумете,
|
) ОКТОБАВ
%
После седам месеци од стрељања де мужева и браће, њиховечмајке, сестре и жене први пут долазе све заједно на њихов гроб о задушницама, кријући се, идући разним заобилазним путеви“ ма, јер су Немци забранили посету гроба, претећи смртном казном свакоме кога ту нађу. Гроб стрељаних је дуга хумка око тридесет а широка три метра, обрасла већ травом, Прекопута хумке налази се иза винограда велики, бели споменик на гробу Немца Рудолфа Цилија, кога је убио гимназиста Веља, Јаворкин син, пре него што су га стрељали. На Цилијевом гробу пише: „Погинуо је храбро вршећи дужност од руке подлог злочинца.“ Пада сутон и жене се спремају да-пођу натраг у град.
стране, а Рудолф Цили смешио се са свога гроба добар и млад.
— Кукајте, — дрекну Немац кад је престао да се смеје. Кукајте. То је наш друг, Умеле сте да се дерете над својима, умеле сте... — И он упери пушку на њих, док је флаша вирила из џепа, кад је дигао руке, као да ће да испадне.
Катица тихо рече шта је казао, а жене су стојале окамењене, непомичне,
Грмну пуцањ, проломише се брегови и пси потрчаше као стреле некуда, а Стана вајаука, као да јој је метак закачио раме. Женама се још више савише леђа, али стојале су непомично као да су скамењене. Немци су беснели, урлали и пушке поново уперили на њих претећи да ће пуцати,
— Нека нас побију, — прошапта тихо Зора, којој су стрељали мужа.
— Шта ће нам живот! — јекну баба Милка.
Онда изиђе Јаворка из групе полако, једва пружајући кораке, али одлучно. Осећала је неизмерну мржњу, а знала је да Немци могу да их побију све. Тога се нимало није бојала, али су јој навирале речи, хтела је да каже, па нека их онда све стрељају,
— Ја ћу, — рече Јаворка,
— Не, Јаворка, не макар нас све побили! — готово јаукну баба Милка,
Немци су гледали зачуђено не разумевајући, а жене су пре клињале:;
— Ту су наши! Зар ва стрвином!2 Не, Бог те не убио, не. Зар крај њихових гробова» Зар да они чују. Немој, проклета била.
Јаворка ћути, стоји црна н мала крај белога споменика и одједном јој се оте прво као крик, нејасна, болна реч, која је садржавала сву њену мржњу и ужас:
— Проклети...
Није могла даље да говори него је зајецала од стида и ужаса, сва је дрхтала, Немци ућутали и гледају шта се дешава. Ето жена је пл а и јецам ла пред гробом ву долфа Цилија, — Проклети убицо, — опет поче Јаворка дрхтавим гласом, — да си проклет, ао си са осмехом да убијаш, а сад си
леш, проклети, Зар је тебе мај- ·
ка родила у мукамаг Зар је тебе мајка дојилар Зар си ти био дете које волир Зар имаш ти мајку, ти који си изводио децу на стрељање, ти који си се смешио као јагње, ти што се још увек смешиш2 Али убиле те су зе и проклетства, Седамдесет си мајки увио у црно, седамдесет мајки што су у мукама рађале, што су годинама дрхтале над кораком и сном. Ти си ич мао само два ока, ти си имао
. само једну мајку, а они су сви
имали по два ока и сви су имали по једну мајку, којој си узео сина, зеницу ока. И сејте земљу, земљу сејте, да не знаЈу ваше- мајке где ће да кукају, да не знају мајке ваше где су руке, што су их грлиле, да нв знају где су очи, што су их гледале, да не знају где су тела, што су повијале, Нека кукају над убијеним убицама. О, уби“ ће вас небо из кога пуцате, сагореће вас ватре које палите, загрлиће вас ужас који сејете, уништиће вас смрт коју рађа“ те! Кукаће ваше мајке као ми, кад се наше очи осуше, крвавиће њихова срца, проклети, кад наша зарасту, Нек вам се замету пути, нек се вежу! Не-
"ћете моћи да изиђете, јер не-
ма стаза, нећете моћи да гле дате, јер ће све да гори, нећете моћи да дишете, јер ће вас ужас притиснути, нећете моћи ни да плачете, ни да се смејете, јер ћете бити мртви. И
' грозиће се људи ваших гробо-
ва, трава ће да бежи, бубе да обилазе, а птице крај њих никад запевати неће. Далеко, далеко нек кукају ваше мајке, нек чупају косе и грде лице што су
иу
не н--н_____- ЈО ЈУЛИ 1946 |
НАША права
написао:
Миливоје РИСТИЋ
родиле, што су одгајиле, што Изложба
су чувале убице.
Јаворка говори све јаче, мрак пада а споменик се беласао и њено лице, Речи падају по гробу, по споменику, пљуште, кидају се, ломе као шибе, тешке и ватрене. Јаворка се исправља, расте онако мала крај великог, белог камена, Жене осећају како њихови гробови нису оскрнављени, Као да су их Јаворкине речи ослободиле, доносиле су мир и утеху. Проклињале су оне већ данима и данима, и сад су клеле заједно са Јаворком
— Проклет да си, убицо, проклети да сте сви! Нека вас стигну наше клетве, нека затворе све путеве , нека отрују све изворе, нека угасе сунце и вид, да умирете им слепи и жедни"и гладни, без гроба, без имена, без посете и помена, Проклети, проклети,,.,
" Јаворка заћута, а глас јој звучао пун мржње, црн као мрак, па се изгуби у ноћи, где су сабласно ницали: горостасне чете људи, чудовишта, тенкови,
Тишину прекиде _ лудачко смејање Немаца, били су задоВОЉНИ што су натерали жене, чији су синови стрељани и лежали као пси ту у близини, да наричу над гробом Рудолфа Цилија. И цела та претстава, коЈУ су сами направили учинили им се смешна, много смешна, На гробу Рудолфа Цилија црнио се дрвени крст поред белог камена. Он је био мртав, али они су били живи и биле су им смешне ове чудне жене у црним хаљинама и марамама што кукају,
Одјекнуше удари пета, дигоше се оштро две руке и зацрни„нише се у џеповима флаше са коњаком. То су Немци опет поздравили жене и отишли, а оне су се вратиле на своју хумку, где су лежали њихови, крстиле се безброј пута, љубиле крстове од облица, земљу, и после покупиле ствари и све заједно пошле стазом према граду. Месец је био на небу, насмешен и жут, а планине се црниле и све је било прекривено неком нестварном плавом светлошћу, Из траве се јављали зрикавци, а као светле сузе палили се и гасили свици,
Јаворка је била мирна, нешто јој олакшало у души сад пошто је клела, проклињала, као да је осветила Вељу. Клетве су тешке, а куну многе мајке на свету.
Кад су се приближиле варошици, била је сва обливена месечином, и дизале су се разрушене куће, зидови, оџаци, и као да нису више били они него неки чудни дворац из бајке, Све је добило други облик, лебдело је ваздушасто и нестварно, Као да ће сваки
час да ишчезне, Најмањи покрет и ничега неће би-
ти. Димњаци су личили на вит-
ке пипке што се као копља пружили у ноћ, а срушени зидови
били су чудни облици дворца који је био сав у некој искиданој линији. Око њих свуда сто-
јали су стражари, чудовишта са |
три или четири главе, имали су по два трупа и десет руку,
РАЗВОЈ ПОКРЕТА Н
ЈУРИ а МА УЧЕ МАРКА
МУ
о
римо
АШЕ' ОМ ЛАДИНЕ У, БОРБИ ЗА ПРАВА НАШИХ НАРОДА
Са омладинске изложбе: у
зложба „Борба омладине
Југославије“, која је при-
ређена у Академији нау“ ка, има историски значај, јер даје у јединственој целини слику развоја покрета наше омладине у борби за права на» ших народа. Њев вначај је велики и зато што преко докуме. ната даје динамичну слику развоја менталитета и карактера херојског поколења омлади. не Југославије у бурним по“ литичким догађајима после пр. вог империјашинстичког рата. Састав изложфе по материјилу врло је солидан и дат је у историским раздобљима, кроз које је прошла омладина с десетинама генерација у историској улози одиграној од 1923 године до данас. Материјал којим располаже изложба препун је докумената и слика, и захтевао је озбиљан посао при сређивању и правилном избоРу и систематском излагању.
Једно од важних места ча изложби посвећено је студент, ској омладини пре 1941 године, Преко _ изложених _ листова: „Студента“, „Младе гарде“, уВоре“ и других и слика студентскик руководилаца — документују се незаборавне године подизања нашег омла« динског покрета из кога су изашле Касније стотине руководилаца народног устанка. Нарочито је с успехом истакнуто, документованим сликама, с каквим је заносом и борбеном чврстином омладина Београда и других крајева бранила права народа. Историски проглави беоврад. смих универзитета уочи рата за мир, за борбу противу капитулантства, све то још једном на овој изложби потврђује велику историску улогу омладине у политичком животу наших на рода. Изложба је у овоме успе. ла и домументацијама дала почетни преглед борбе омладине У Југославији,
И 14 (5
„Борба омладине · Југославије“ у Београду
сали Народних хероја
На изложби поред слика пр« вобораца омладинаца из првих акција по градовима и на теч рену, налазе се и слике вели« ких догађаја из рата Као че“ тврте офанзиве, пете, слике са Првог и ругог – заседања АВНОЈ.а. Овим сликама упот« пуњује се преглед историских догађаја, у којима је омладина масовно учествовала и одигра ла историску улогу. Не изоч стају слике диверзаната омла, динаца из Загреба, документи Павелићеве владе о пресудама над хрватским омладинцима; слике омладинаца који су вође, ни на стрељање, на којој јед= на од њих претставља велику; незаборавну фигуру омладин« ца Стеве Филиповића испод самих вешала, онда када је он довикнуо народу: „Сваки од нас дугује свој живот нароч ду!“ Херојски лик Лоле Рич бара, као руководиоца омла« динског покрета у Југославији, истакнут је на посебном месту изложбе, Лела Рибар, као сту«“ дент на међународном конгре“ су студената и као један од руководилаца ослободилачког рата наших народа,
После ослобођења, омладина је с подетом и зналачки улазила у проблеме наше земље и то показала кроз безброј акција на обнови и подизању. На изложби су истакнуте акција омладинаца Београда и из Баније. Ређају се слике градитеља мостова и машина, ткаља и проналазача. Графикони показују резултате рада и дају изванредан преглед напора и љубави омладинских органи. зација при раду у свим крајевима земље,
, .
Изложба, уређена на овај на чин, = изразито добар пре« глед ота и рада наше омла, дише пре рата, за време осло= бодилачких борби и сада У изградњи.
Други део изложбе, у посеб. ној просторији, садржи уљане радове који претстављају на родне _ хероје — омладинце, њихове бисте и две витрине, које) са изложеним предметима имају музејске вредности са предметима из наше народно= ослободилачке борбе, Делат« ност и рад десетине омладина, ца, преко оружја које су упо« требљавали у устанку, преко бележака, делова одела и ле« гитимација искрсава свом снач« гом као жива ненаписана исто« рија омладинског покрета у ра, ту. Вредност ових изложених предмета је велика и с њима ова изложба добија још дубљи смисао, јер она не открива само развој омладинског покрета за време борбе, већ кроз поје“ диначне моменте из живота о« младинских бораца даје и ли» кове хероја који су дубоко за-“ дужили свој народ.
« Изложба „Борба омладине Југославије“ са документима, сликама, штампом, илегалним
материјалом — који је некад употребљаван за штампу, — са мапама и шаблонима даје упечатљиви утисак рада великог омладинског покрета, који је нарастао до огромних размера и дао своме народу руководи“ оце у његовим најтежим данима. Материјал са којим и зложба располаже има музеј-
ске вредности и сачувавши је
У целини, претстављаће и за касније време увек грађу за илустрацију незаборавне страчице _ историје наших народа Жњих десетина година, В. ПАСКАЉЕВИЋ