20. октобар

МЕТ 67, <= '

ВЕЋ Р

уди обично не мисле о индустриским про-

дуктима, док се њима служе у свако) дневном животу. Они знају да су то створиле фабрике у којима има стругова, глодарица, зутоматских сврдала и преса. Али ништа више.

Но понекад, а то доживљују сви људи, у часовима тренутне осаме и одмора, човек посматра кваку на вратима, часовник на зиду, прозорско стакло, кључеве у руци. И мисао лети тим стварима с питањем: како је то учињено, колико је људскога рада на то утрошено, шта је условило могућност сериске производње тог предмета» |

Одједном бива јасно — фабрике...

А рат је многе фабрике уништио. Сваки град по окупацији изгледа некако безнадно тужан. Плочницима иду људи туробна лица, чудних израза очију и тешких корака. Насред улице зјапе кратери од бомби и граната. Беспомоћно висе опаљени зидови кућа, раскиданих арматура и тужно празних прозорских окана, кроз које немирво лелуја дим скорих пожара, По индустриским четвртима града леже фабрике, претворене у бедве рушевине.

Завршни радови на фабрнци у Железнику

При помисли на то одједном постаје схватљиво — како је много рада морао да уложи Београд да подигне, за тако кратко време, хиљаде тона грађевног материјала, да поправи машине и дозида срушене зидоре и стави под кров фабричке радионице. Тај фронтовски рад сада постаје, ето, огроман, бриљантан, и грађанин га види _ материјализовап, _ опипљив, _ види га У димњацима који се гордо устремљују У небо, у

свеже обојеним радионицама, у продуктима који, .

све бољег и бољег квалитета, испуњавају продавнице градских и среских народних магацина, види га у остварењу годишњег плана — У свему ВИДИ рад десетине хиљада чланова Фронта, њихову љубав према земљи, према свом главном граду, према његовим фабрикама.

Стигли су булдожери, скрепери, машине копачи, зујећи по равници као бумбари у пољу. Тако је почело...

А после су одмицали дани, недеље и месеци, во на очиглед сељака околине и читавог света растао је први индустриски колос Београда. У први цик зоре, недељом, стизале су хиљаде граана Београда.

3 У БН в данас стоје отиснуте стопе људи. Мало је рећи хиљада, десетине хиљада стопа.

И никада из сећања људи неће ишчезнути ускомешане радне групе, које су пркосиле јари августа и кишама новембра.

Тако је колос растао... |

Негде у свету поносе се људи својим елеви“ торима, који дотурају материјал, непрекидно те кућим тракама, од стоваришта на радилиште. Железник је имао елеваторе. Његове Маи траке биле су људске руке, кроз које је, брже но правим елеваторима, текла у непрекидном злу пигла, по неколико стотина метара далеко. ; елеваторе није покретала нафта Стандард вакуу

ојл компаније, Покретала осећање сопствености дел Ето, Железник... Пре две стотине крај обале Саве, у Желез! су нову пресу. И она је грм тресло на крову хале, А кад почну да ПНЕ ихова песма с Мети градила, с песмама које су ата обележје родног краја — шапутање мора Ра 5 чом мировању и мирис смокава с А Ова стрва Јадрана; страсне, пуне крви и пути

а које се гради... ·

дана била је празна утрина, елезнику. Данас — пробали ела, а стакло се

нове, снажне машине, есмама омладине која

их је љубав према родној земљи, |

Македоније; веселе и полетне песме валовите и непокорне Шумадије; двотонске џесме црногорских горштака о дурмиторским висовима и устаничким пушкама и пркосне, вером прожете, песме Босне — о Титу.

О слободи... „Израсла као у сну...“

Одозго, с брда, одакле се благо спушта стари, излокани сеоски пут, фабрика у Железнику не делује као обичан фабрички објекат. СО њеним правилно планираним улицама, препуним вреве — комешања људи и брујања мотора — улицама које се секу под правим угловима, омеђујући фабричке зграде у правилне, скоро изоловане квадрате, фабрика тешких машина алатљика личи на мали индустриски град са свим његовим обележјима. Само једно недостаје у употпуњавању те слике — фабрички димњаци. Али баш по томе издваја се овај мали индустриски град. Погон је на струју, која се користи #3 далековода Вреоци—Макиш.

За прве потребе фабрике — 60.000 волти.

Ових дана овде је нарочито живо. Оно што се у ваздуху чује то више није брујање НК уједначена и као ужурбана лупа стотине чекића, завијање циркуларних тестера, напрегнуто дахтање многобројних компресора и шиштање заваривачких апарата. То је један моћан звук, са стављен од свих других, звук који потреса човеку вилице, притискује бубне опне, чини глас немоћним. Он се надалеко чује. А по томе што се стока, која около мирно пасе, не узнемирује том јединственом радном буком, постаје намах јасно да се овде тако ради већ дуже времена.

У пространом кругу фабрике, коме, чини се, нећеш никад краја сагледати, нема људи без посла. Земља је расквашена, тестаста маса. Опа се лепи за точкове камиона. Тада мотори јаче брује, а са хитрих гусеница трактора одлећу читаве грудве земље. Камиони једнако мимонлазе једни друге, а на друму их можеш срести у оба правца Београд— Железник.

Ослоњен на масна врата огромног скрепера, сличан машинисти с брода, показује механичарскреперист, као брдо велику, механичку халу.

Његови здрави, бели зуби бљеште. на. сунцу.

— Израсла као у сну. Чини мн секао да је јуче било. Земљу смо скрепером скидали — чнтаво брдо. 555 58

Приближујемо се механичкој хали — највећем објекту Железника. То не осећамо само по лупи, која кида нит мислу, већ и по честим узвицима иза нас, и са стране: „Чувај се“, „Пази главу“, „Иди десно“,

7) ТУ смо, тик уз Халу. Како би је човек описао,

"чиме упоредио, кад у нашој земљи досад није

било таквих објеката. Да кажеш огромна је хала — па то је јасно; ено, тамо доле, људима што вредно раде, лика не можеш разабрати. А бациш ли поглед горе, на високи кров, чини се као да је велики комад неба застакљен.

Неколико стотина људи ради унутра. У том огромном пространству изгледа као да их је само неколико десетина.

Један крупан човек, проседе косе, повучен мало устрану, одакле има централни преглед унутрашњости хале, посматра рад. Као командант на бојном положају. То је технички руководилац фабрике, Командант велике радне битке.

„Јединствена на Балкану“

Он испружа руку, која у луку, с лева на десно, обухвата читаву халу:

— Овде ће се обрађивати тешки метални предмети, сериски ће се израђивати тешке и најтеже машине за све гране индустрије, -— каже.

Радник-монтер, који је стајао крај нас, прекинуо је инжењера, свог радног друга.

Често се не може објаснити како и због чега баш овај или онај, Или један одређени лик, у низу доживљаја, непрекидно живи у сећању. Лик овог моштера, с масним береом на глави, поцепаним свитером испод плаве блузе и топлим црним очима, остаће трајно урезан у сећању. Можда због његових речи, које је изрекао баш сасвим обичним тоном:

— Какве само машине имамо. А тек како ће да се ради. Знаш, по нашки — ударнички. И возови ће одавде да односе нове стругове, фрез-

- машине, пресе, ваљке. Писаће „Маде ин ФНРЈ“,

Железник— Београд“. А један други, крај њега каже:

— Јединствена на Балкану. А, богами, и у већем делу Европе. Чули смо већ о томе...

Одозго, преко ценгралног дела кровне конструкције, с металним штропотом покренула се огромна мостовна дизалица, тран =— како је овде зову. Преноси делове најтежих машина. Машине које ће израђивати друге машине.

Џинови тешки око 100 тона. Њихова способност — моћи ће да обрађују комаде тешке 50 тона.

Показали су кроз стаклене делове крова на једну зграду која се .довршава. ПА

— То је погон. Наша трафо-станица. Разводиће струју по свим одељењима — 60.000 волти за прве потребе,

нжењер је погодио нашу мисао, када смо се, гледајући лево ми десно, окретали по хали, Он каже:

— Радиће релативно мали број радника, у

односу на огромну кубатуру. Рад овде — реч

високе технике. 5 А то значи — максимална механизација посла.

„А машине градићемо сами“

Био је децембарски лан, један од оннх ретких зимских дана који потсећају на пролеће. Кроз стаклени кров, ЈЕ. и тамо, осенчени препоном светларника, пробијали су се широки, мла-

зеви сунчевог светла, Његови зраци вешају се

ПРВЕ Па нај ите Фраоатице. | занудо [06 лав увала ен

"СТАРИ БЕОГРАД

Антон Хутер:

о сјајне, никловане делове машина, око којих раде фарбари. 4 ;

Челично сива боја протеже се е краја на крај машинског одељења с обе стране — редови нових стругова, глодарица, сврдала.

Он личи — тај дуги, невиђени машински низ на бетонским постољима — на војнички строј окренут полулево, Уштеда у простору. На то је мислио врховни стручњак — монтер, када је машине искосио. Он зна — више простора, то је већи број машина у одељењу. И, уопште, 0збиљна је то ствар монтирати машине у једној таквој хали као што је ова. Никако није свеједно да ли ће ово бити ту или тамо. Једна машина, то су све машине. То разуме и млади помоћник на дизалици кад каже;

— 'С леве и десне стране хале вишеструки низови машина. Оне раде, производе готове делове, Електрокар носи их даље. Тамо се састављају. И постају тешки. Толико тешки да их Мање дизалице више пе могу дизати. 7.

Поносно је тада погледао. из своје стаклене дизаличке кабине, десетак метара изнад људи и машина, и испружио руку доле, раширивши прсте:

— Тада долазимо ми, спуштамо наше ланце им куке, и подижемо по 10 тона тешке делове у вис. |

афеџија Спасоје, типичан српски кафеџија, никада неће запитати шта ко жели. Чека да га молиш, или, и без питања стави пред човека шта било, вино, ракију, каву, топло — хладно, велику чашу — малу чашу, чокањче — полић, слатку 4• горку, како му дође. Прави гости, упућени, и не зуцну, приме, нако им је ћев био на сасвим нешто друго. Ко се усуди ла одбије, да изволева, да му опште противуречи, обично какав новајлија, случајни намерник, тога само пресече оним својим чакарастим очима као душманина. Само тргне на више, оно. мање, лево, фалично око које је стално у сукрвици и ожиљком пресечену обрву на врх чела а у руменом подваљку нешто замумла, Уста ретко отвара. Кафана му није имала ни цимера, старе муштерије са горњега Врачара звали су је „Код

Срђе Злопоглеђе“; била је у споредној, сасвим повученој улици, даље од прилаза болницама и од изгледа на Саву, на мостове, ва бродове и

"железвице; ни храна није била нека гурманска,

ни подрум неки дионизијски храм, па, опет, и пре рата је имала своје дпевне посетиоце, никада бучне али тако одане да би се газди извињавао иао ђак или чиновник сваки поједиви за сваки свој

"изостанак, Гости су често, полугласно, о томе _ расправљали, обично после каквог Спасојевог

_ испод а луж целе посуквуле 1 потклобучене та- |

“|

Стиснути прети у песницу. Рука се диже горе. ,

КЕ Овом полугом ставља се у погон наш тран. А после, доћи ће локомотиве с вагонима и однеће готову машину. Техника, вар нер

Махнуо је главом одозго, а руке саставио у трубу. Види се да ту ради одавно — надвикао је буку:

— Дођи кроз месец дана... Постаћу само-_ стални возач... И као потврду за то лупнуо је свог мајстора по рамену. За њих ових дана нема одмора. -

У поћи између 31 децембра 1947 године и ! јануара 1948, када стотине хиљада Београђана буду прослављали Нову годину, затутњаће машине индустриског колоса Београда.

Њега су дигле руке народа, који је кроз патњу и смрт нашао свој пут. Дигле га исте оне руке које су пруге дизале и канале просепале, Руке које су на згариштима Београда нове куће зидале.

А када године прођу, причаће градитељи Железника својим мала (иу друговима:

~ За две стотине дана израсла је фабрика. У Железнику, крај Београда, године 1947, у првој години Плана..,

Бранко ПОПОВИЋ

22420,

испада ин наглог удаљавања, тобоже, да удари + славину: — у чему је, боље рећи, у коме је тај о „шарм“ који их мами у ову, на крају крајева, | пећину» 4 После бомбардовања и уласка Немаца у Београд, — то више није био проблем за оно мало преживелих, преосталих старих клијената и неколицине придошлица из удаљенијих крајева. | Овамо су Немци и сумњиви типови врло ретко навраћали. Спасоје је био мајстор у томе да одбије од свог локала „нежељене елементе“, Уопште, као да га и није сматрао јавном радњом већ | затвореним клубом, искључивим кружоком,. чији | је он обредио, тешко приступачни шеф а гости. далеко пре неке врсте искушеници, поклоници, но обичне муштерије од којих треба кућа да живи, Али је зато ово било склониште у неку руку, где су, прапуштени илв упућени, потпуно обезбе- – ђени били од гестаповаца п људи специјалне полиције, па су могли слободно измењиватн вести. свих напола похватаних тајних емисионих станица, могли су ту на вољу пустити својим уобра- – зиљама, политизирати, комбинирати, препирати се, бранити сасвим опречна становишта, БСпасоје ве само што није учествовао у дискусијама већ се није речима никада одавао; која су заправо, његова политичка начела. Ипак, сматран је у полусенци његова локала као некакав окорели _„аписовац“, „црнорукац“, „српски јакобинац“. Он не говори ништа али његови гости га. непрестано мотре и знају шта одобрава, шта осу- _ ђује, Кад иза свога „шанка“ застане, кад се подбочи и слуша, допада му се тема; кад му између _ веђа омекша она тврда кврга, десно му око устаклин од пажње онда му се из душе говори; а кад се ушеврда, сагиба, зазвецка без потребе неким једиком испод тезге, премешта празне боце, прелива из једних у друге, не свиђа му се разговор; но, када почне кашљуцатн и вајкајући се гунђати: =- богати! =- не питај, не осврћи се, пре“ кидај, чекај, прелази на време, на огрев, на дешу мн ва докторе. То неко улази на предња или ва задња врата, неко кога ов не усваја,

"Од 22 јуна 1941 године ни оно двадесетак с преполовило. А а та неколицина вбију св у с мрачној дубини ва један сто пспред келнераја, _ иза велпке гвоздене пећи чији сулундар пролази | ванице, Гости не говоре о томе између себе али. се сваки у себи пита: — каквог рачуна, каквог разлога има Спасоје да још увек држи ову ка фану» Остао је сам; сад и спава у собичку иза келнераја јер је породнцу послао на село у Шу мадију. Тим пре што му сад све чешће сврћу Немци, н то баш гестаповци и „фелджандарме“ – рија“ са оним „портиклама“ од никла на гру:

и (Наставак на осмој страни)