20. октобар

Мо ЈЕ слен

грч

раштта —7 А

_ вао ' Е

_ туром давно минулог

Плакета коју је „Абр ашевић“

осле завршене смотре кул-

турно-уметничких друштава Народне Републике Србије, "на којој су друштва стекла дра гоцена искуства, која ће им коурисно послужити у даљем раду, најбоља београдска друштва по чела су да се припремају за гостовања у другим републикама. Тако је већ крајем прошлога ме сеца културно-уметничко – друштво „Абрашевић“ са 164 члана гостовало пет дана у Загребу, као гост Градског одбора Народног фронта.

У Загребу је друштво „Абра· шевић“ приредило неколико веома успелих приредби за труд“ бенике Загреба. Поред велике приредбе у дворани Велесајма одржане су две приредбе у железничкој радионици и у фабрици „Раде Кончар“. Приредбама је присуствовао велики број рад ника, који су срдачно дочекали нв поздравили госте. Ради успо"мене на то гостовање радници · железничке радионице и фабриСке „Раде Кончар“ предали су друштву „Абрашевић“ лепе плакете. Све те приредбе трудбеницима Загреба и посета селу Шестинама, у коме су чланове друштва дочекали готово сви ста вовници У народним ношњама, претворене су у срдачне манифе стације братства и јединства на ших народа,

У току гостовања, загребачке новине „Народни лист“, „Вјесник“, „Глас рада“ доносили су белешке и осврте на приредбе културно - уметничког друштва „Абрашевић“. Штампа се веома повољно изражавала о квалитету приредаба. Целокупна штампа подвлачи да је ово гостовање, поред тога. што претставља снажну манифестацију братства и јединства наших народа, н веома значајан догађај за културви живот Загреба.

„Посјет „Абрашевића“ Загребу — пише „Глас рада“ — као а ранији посјет друштва „Павао Марковац“ Београду, од огром-

Аница Савић-Ребац

добио од радног колектива

„Раде Кончар“

ГОСТОВАЊЕ „АБРАШЕВИЋА“ У ЗАГРЕБУ

ног је значења за наш културни живот, Трудбеници Загреба и Београда на тај начин измјењују искуства н манифестирају стечено знање и напредак У својим напорима на културно“ умјетничком пољу. Све чвршћа веза двају градова много доприноси развитку и елану так» мичења, који прожима трудбенике обих градова и коначно на тај начин све више долази до изражаја братство ин јединство наших народа, које се све то ви ше продубљује кроз изградњу и

извршење задатака Петогодишњег плана“, Поводом _ посете „Абрашеви-

ћа“ сељацима Шестина, „Народ ни лист“ пише: „У посјете се-

љацима Шестина и околице стигла су браћа Срби, представници Београда, чланови Раднич“ ког културно-умјетничког друштва „Абрашевић“,

У чланку о историјату друштва „Абрашевић“ . „Народни лист“ подвлачи: „Долазак овог репрезентативног _ синдикалног културно-умјетничког друштва у Загреб неће имати само манифестациони карактер, него ће уједно бити нов велик корак у изградњи присне сурадње културно-умјетничких друштава на-

ших братских народних република“. Гостовање – културно-уметнич-

ког друштва „Абрашевић“ неће остати усамљен пример. Најбоља друштва Београда и других градова читаве наше земље, одлазиће са својим хоровима, фол клором, драмским секцијама и оркестрима на кратка гостовања по републикама. На тим гостовањима културно-уметничка дру штва наше земље измењаће до сада стечена искуства и обогатити се новим. Узађамним упознавањем друштва ће остварити тешњу међусобну сарадњу, што ће допринети бржем ни успешнијом подизању квалите. та наших приредби,

НАШИ НАУЧНИЦИ НА СВОМ СТВАРАЛАЧКОМ Р

ТОГВОТ

)

| па« т ( · а ке

„Књижевне новине“

авез књижевника Југославиб је почео је да издаје, од половине фебруара, своје недељне „Књижевне новине". Досад су изишла три броја којима се, углавном, оцртава _ љинија _ овога листа. „Књижевне новине" мастоје да постану огледало наше друштвено-политичке _ стварности, хроника културног полета наше земље, (бележећи ми тумачећи, књижевним средствима, успешне подухвате наших стваралеца, њихову несналажљивост, – тешкоће које треба још да савладају. У односу на иностранство, овај наш јединствени _ лист заузео је одлучно _ борбен, принципијелан став, раскринкавајући „културну“ политику империјалистичких грабљиваца в у исто време указујући на напредне тежње, _манифеста« ције и жртве антифашистичких маса м најистакнутијих боргца западних народа. „Књижевне новине“, уз то, настоје да у нашу средину пренесу и нашим стварзоцима приближе метод рада и оно огромно уметничко искуство које се већ три деценије гомила у најнапреднијој земљи света, братском Совјетском Савезу.

У оквиру овог, општим потезила оцртаног плана, кроз –„Књисевне новине“ досад су се |авили, мањим или већим, али увек значајним прилозима, Многи наши _ најугледнији _ књижевници из разних народних република. О књижевним и опште друштве-

ним проблемима, тежњама, оства. рењима и изопаченостима, у досадашњим бројевима писали су: Мирослав. Крлежа, Иво Андрић, Радован ·Зоговић, Милан Богденотвић, Јован Поповић, Франце Бевк,

Велибор Глигорић, Ели Финци, Чедомир Миндеровић, Марин Фра ничевић, Александар Вучо, Прежихов Воранц, Вељко Петровић, Милан _ Дединац, Ервин Шинко, Маријан Јурковић и други. Њихови прилози тако су садржајно 6огати и тако јасно, продубљено, 8 у исти мах популарно писани, да ће и натширим читалачким круговима дати поуздану оријентацију у савременим културним и политичким струјањима и сукобима света. Од посебне, изванредне мористи ови написи биће и нашим књижевним _ радницима, нгрочито млаћим, који траже свој пут, и старијим, који су га изгубили у револуционсрно измењеној ствар. ности. Не мање значану улогу „Књижевне новине" оваквим написима извошиће и ван граница наше земље, обавештгвајући и пригатеље и непријатеље о стремљењима, јединству м одлучности којима се наши уметници слива-

ју с радним и поносним народи-

ма нове Југославије.

Имајући пред собом само три прва броја „Књижевних 'новина“, прерано би било говорити о о номе што би један овакав лист морао још да обухвати. Чињеница

је да су ови бројеви драгоцени по ономв што доносе, а да не 38довољавају у ономе чега у њима нема (више приказа књига, више конкретнијих осврта на домаће проблеме, преглед културног живота по _ републикама, сарадње међу нашим народима, написа о животу и раду наших људи, више примера светлих појава и дела и код нас м у свету, итд.). Но, несумњиво, листа сарадника „Књи« жевних новина“ прошириваће се из броја у број, а с њима и тематика. При томе би се нарочита пажња Морала посветити народи“ ма и националним мењинама на ше земље, којима је тек народноослободилачка борба дала слободу и могућност културног рез витка, з први Титов план обезбедио за то и материјална средства. Живот, борба _м стварала штво суседних народа м земаља народних демократија такође ће морати добити достојно место У листу наших књижевника, На тај начин „Књижевне новине" до кра. ја ће испунити обећање које су нам убедљиво дале првим бројевима: да постану централни орган духовног живота наше земље, мобилизатор и инспиратор ствара. лачких снага наших народних У метника, моћно оружје у борби противу _фашистичко-империјалистичких насртаја на културу, демократију м праведни мир у свету.

М. ПАНИЋ-СУРЕП

Пра И Ева им

3

ФИЛМ вена |

„Дело Артамовових“

огађаји који се о триказују _ филму „Дело Артамонових“ пе 60-тих година прошлога векф,

чињу 5 ослобођења

неколико година после сељака у Русији,

Варошица Дремово.. Само то им: даје нам слику 0 њој. Све иде ту својим устаљеним током, све. дремушка, огрезло у своје ситне инте« ресе и бриге. У тај градић долази Из лија Артамонов. Јак м снажан, пум самопоуздања, 08 смело започиње своје ново предузеће, своје „дело“ Започиње га 8влочином, као што поч чиње скоро свако своје дело капие тализам. А. _Артамонов је претставе ник младог руског капитализма. У историји породице с Артамонових ш њеног предузећа приказан је разви“ так тог капитализма.

У самом Илији још је – постојале здраво начело, у њему мма животне радости, ов је још свм радник. Али његова деца се све више одвајају од производње, почиње већ извесно ра• спадање, које се осећа у читавој те» шкој атмосфери у њиховој кући, у ненормалним _ међусобним _ односима. То је још експлоатација прикривена маском патријархалних односа између власника м радника, када се власник још није потпуно одвојио од своР предузећа м радници као да још уче, ствују у породичним радостима сво га газде — (гозба поводом доласка Петровог сина љубимца).

Са даљим развитком предузећа, ког већањем богатства, иовећава се унуз трашње распадање и труљење. ИМ, ка ко је рекао Маркс: ,„..-У све периоч

· де, мкадв се класна борба приближе

ва расплету, процес труљења унутар владајуће класе, унутар читавог стач рог друштва узима таказ бурви, та кав оштри карактер, да са мањи леб владајуће класе одриче ње и прила зи револупионарној класи“. Тако М један од чланова те породице раских да са њом и одлази са напрелнтиу снагама свога народа. То је Илија, Петров син.

Филм „Дело Артамонових“ рађен је

према нстоименом делу великог руз ,

ског писца Максима Горког,

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

ЛИРИКА ИЗ БОРБЕ И ОБНОВЕ

Просвете, Београд, 1947)

"ТИ теђу два рата мало се кол вас тражила и читала поезија наших тадашњих песника. За њу није показивала интереса ни интелигенција, тј, она која је сачињавала претежан део читалачке публике, а још мање радништво и сељаштво. Ђак у сред“ њој школи ретко је кад имао иакло вост према поезији, а нарочито не према песмама вајновијих, „модерних“ песника; још некако је читао приповетку м роман, То бежање од савремене поезије имало је свој психолошки корен у томе, што је читаоцу тадашње песништво било туђе и не | разумљиво, што није одговарало ње“ говим потребама, што није одражавало оно што је напрелан читалац осећао као терет свакидашње стварности. У том песништву није било одговора на горућа питања друштвене стварности, а уколико је тога било у песмама капредних песника (Зоговића, Поповића, Миндеровића, Давича н др.), та се поезија тешко пробијала кроз бодљикаве жице профашистичко-жандарскот режима бивше Југославије. Отуда, су читаоци, одбивши се од „поезије“

коју су писали Ујевићи, Драинци, Манојловићи ин др. одбијали се од по: езије уопште. Између два рата, мн нисмо имали у оном смислу популарне им блиске народу песнике Као што су ва своје време били Змај нли Јак. шић, или какав је код Чеха био пролетерски песник Јиржи Волкер, близак тежњама п борби радничке класе, рад“ ког народа уопште. ._

Однос према поезији аиатио се пе менио у току Народко-ослободилачке борбе. Припадници партизанских 02 реда, знанимни песници, певали су • својим борбама; народ је те песме ' прихватио и даље преносио. Књижеввици који су учествовали у борби, и свим еу певали, изражавајући борбено расположење, одлучност ш снагу

и њени научни радови

уде са катедре Филозофског факултета Београд. Фког универзитета предаје и јед-

ва жена — професор. Једина "жена професор ниверзитета У НР Србији. Др Аница Савић

Ребац, професор класичне фило-

___логије, одличан познавалац ла-

тинског и грчког језика, има Дз-

ао права да своје знање, стече"но дугогодишњим напорним ра"дом преноси на млађе генераци= је, да упознаје студенте са кулантичког доба, са римском књижевном н-

|: сторијом, да им помогне да ни

њима велика дела старе римске и грчке књижевности постану приступачна, блиска и разумљива. У своме кабинету, препуном 0тромних томова књига на латинском и грчком језику, др Аница Савић - Ребац изгледа мала и ситна, Али та живахна жена, на чијем су лицу ситне, готово невидљиве боре остале као трагови напорног рада и многих не"проспаваних ноћи, та жена, за_жваљујући дубоком _ познавању _књига, које су оквир њеног 2важидашњег живота, носи у себи

___ читаву давно прохујалу истори-

ју античког грчког в римског _ доба, ма

ома

Није било лако проучити тахо обиман н богат материјал. Али ва др Аницу Савић - Ребац т

_ је било уживање, ,

Још од своје 13 године ока почиње да се упознаје са делнма грчке и латинске књижевно сти,

— Још од своје једанаесте го дине морала сам, по жељи родитеља, да учим латински и грч-

ки. МИ заволела сам те језике, Жеље ПИ нису ми биле терет. љубављу сам присту-

пала свим књигама на које сам наилазила.

Мало утицајем великих песни ка античке књижевности, мало због наклоности према поезији уопште, тринаестогодишња _ девојчица почела је да пише стихове. Њене прве песме и превсди штампани су у Бранковом „Колу“. Већ 1929 године издала је књигу песама „Вечери на мору“. . |

Живела је у Новом Саду. Но, како у Новом Саду тада није би ло женске гимназије, она је гим. назију завршила приватно. Поред учења предмета за гимназију никако није напуштала учење и проучавање грчке п римске књижевности, По завршетку

„

гимназије отишла је у Беч, где је студирала класичну филоло.гију. Докторирала је у Београду 1932 године са тезом „Пред“ платонска еротологија“. Касније "је објавила неколико | студија, између којих и студију о пробле мима античке трагедије.

Она није само добар познавалац грчког и латинског језика. Она ноцрпно познаје н мо дерне језике. Писала је внатан број студија из модерне књижевности. Преводила је модерне песнике, нарочито Шелеа. ем тога, она је превела на енглески језик Његошево дело. „Луча Микрокозма“ н око 50 партизанских народних песама, које ће ускоро изаћи из штампе.

Недавно је, после напорног шестомесечног рада, завршила превод великог спева Лукреција „О природи“, који датира Из средине првог века пре наше ере. Ја] спев је, како каже др Аница Савић - Ребац, најзначај нији споменик античког матери јализма, који је сачуван. Превод је у стиху. У књизи преводилац _ поставља 6 латински текст,

_—- Трудила сам се ла кроз моје стихове струји она динами-

(Зборник — издање

народа који се бори против фашизма; њихове песме преносиле су се или пезвањем нли преписивањем на ослобо“ ђеној или полуослобођеној територији, „Књижевна дјелатност се развијала, јер се све успјешније развијала н народно-ослободилачка борба, јер су књижевници стицали борбена н књижевна искуства, јер су на ослобођене територије и у војне јединице пристизали нови књижевници из окупира“ них крајева. Осим тога, све више је растао културни ми борбени ниво у“ стањика, потреба за књижевношћу бнда је све већа, растао је значај н углед књиге, појављивали су се нови писци из нових јединица или из ре дова омладине ван војних јединица“ (Р. Зоговић). Њихово књижевно стварање, претежно песничко, било је блиска н борцу и народу који је помагао борбу, изражавало је оно вели ко самопоуздање народа у самог се бе, у оправданост борбе, изражавало веру у победу над окупатором, веру у бољу и праведнију будућност, Изменио се сада однос песника према стваркости: песник вије више завијен у неке магловите, несхватљиве речи, затворен и зачаурен у самог себе, не. го говори право, топло, блиско грпу самог народа. Поезија се сала омасовила, уметничка поезија — постала је народна. Јер је народ осећа као своју, рођену, народну.

Отуда и потреба да се нзлају ова кви зборници лирике на народно“ ослободилачке борбе и пернода обно. ве пи изградње нове Југославије Већ У 1945 години појавила су се два таква зборника: јелан је издало Про пагакндно одељење Главног штаба Војводине, други Матица хрватска (Хрватско коло). Овај сада зборник, У издању Просвете, уредио је песвик Танасије Младеновић. Пријатна "новина у њему су песме словеначких и

ка које има тако много код Лукреција. Занста н ланцима су стихови њеног превода веома складна, пуни звучности н ритма. Ускоро ће се књига штампати. Наша наука ће бити обогаћена — још једним значајним делом, _ још једним документом живота античког доба.

— Веома сам задовољна што сам завршила овај превод. Радујем се што ће ускоро наши студепти моћи да читају стихове најбољег филозофског спева у светској књижевности, каже др Аница Савић - Ребац са нстинском радошћу.

Поред свакодневних припрема за предавање, поред – напорних часова са студентима, на којима се она труди да буде што разумљивија, да што брже прибли жи студентима велика дела старе књижевонсти, да нх упозна са богатством језика, др Анипа Савић • Ребац нађе времена и за научни рад.

— Сад пишем историју римске књижевности. Један део је већ готов и студенти имају скрипте, тако да већ уче по мојој књизи. Трудим се да будем што јаснија, да све обухватим и не пропустам ни један значајан детаљ.

Др Аница Савић . Ребац није одавно професор _ универзитета, Она је изабрана 1946 године, п

после нешто више од годину да-

на рада постала је добар пријатељ и професор студената Фи.

"дикалне подружнице

македонских песника: Жупанчића, Бора, Кајуха, Грудена, Космача, Мохоричеве, Роша, Брејца — од Словенаца, Рацина, Марковског, Јаневског, Конеског, Шопова — од Македонаца.

Уредник је наменио сву књигу, У првом реду, омладини, па је и критериј којим се руководно при #збору био васпитни, па макар одабране песме ни не биле најбоље у досада. шњем стварању песника. Ја бих томе додао ово. данас је наше схватање појма васпитног друкчије него што је било у ранија времена; то није више синоним за морализаторске проповеди. Поја васпитно у односу пре ма данашњем омладинну садржи много: н прожимање нлеализма тековинама борбе, и одушевљење, радни. наст, племенитост ин истинску хуманост новог човека, који се очеличио у борби и који се даље изграђује, градећи _ ново, социјалистичко – друштво. То је борац и друг, човек и родољуб. Према томе, где су песници осетили да су близу народу, да му говоре из срца и душе, где онн ка. зују н његове болове ин јауке, н грцаје и свитање ваде, к љубав према слободи, и мржњу његову према чу“ ловиштима фашизма, И пркос и љут њу, и веру и снагу, — где је то про говорило _ пуним, врелим, – непосрел“ ним песничким изразом, — све је то онда најдубље васпитно, јер је истинска поезија. Зато би се поред ових песама које је одабрао Т. Младеновић за овај Зборник, нашло још сигурно исто толики број песвмз ко је би нсто тако васпитно деловале, што само сведочи о богатству взте савремене поезије.

Основни утисак, кад се прочита Ф• вај зборник песама, — чини ми се, јесте богатство тематике, осећајно # идејно богатство наше савремене пое. зије. Песме обухватају деломично на

лозофског факултета, Веома је приступачна, контакт са њом је пријатан, н'студенти је необично воле н цене. У кругу професора такође је омиљена, и они су је изабрали за претставника синфилозоф. ског факултета, :

Та жена, која говорп осам је-

зика, која је нашу преводилачку научну литературу обогатила

великим спевом Лукреција „О природи“, и која данас пише ни.

сторију римске књижевности,

· жена — професор Универзитета

шу предратну етварност (код мизке. донског песника Косте Рацина, Чед, Миндеровића, Оскара Давича), 8 пуно нашу ратну н поратну стварност,

Оне мсказују мародну љубав н за• хвалност маршалу Титу, у песмама В. Назора, Р Зоговића, М. Панића

и др.; оне певају о патњама м стра« дањима народним, у песмама Ивана Горана, Ковачића, С. Куленовића, Б. Ћопића, Д. Максимовић ни. др.; оне певају о смрти бораца-хероја, црве• ноармејаца им пролетера, и код Кају• ха, Ј. Поповића, Зоговића, Ћопића, П. Витовића и др.; оне говоре о глади „и патњама у — заробљеничким логорима у Немачкој, у _ стиховима М. Дединца. Али, ако су то песме које одражавају стралања наших рода под фашизмом, не треба слити да су то песме безнадног о чаја, покорног ћутања, жалби и са гибања главе пред окупатором! На против, то су у исти мах песме пр. коса, поуздања у себе, осветничке борбе, поноса са сваком грудом зе. мље која се воли м брани, јер је мила, своја, рођена. То је поезија буђења Србије н нове Југославије; поезија пуна вере у народ, у слобо• ду која је на помолу, у будућност која ће донети победу; то је поезија народне револушије, _ изградње _— зе мље, омладинских пруга, „сунца ко“ је у утроби земље чека руку да га пробуди.“ То је поезија Марина Фра• вичевића, Ј. Поповића, Гвида Тарта• ље, О. Давича, Душана Костића, Та• насија Младеновића = других, мно• гих других.

Зборник поезије која је приредно Т. Младеновић, испуњава нас вером да се маша поезија разрасла и обо« гатила, да је нашла свој сигуран пут У будућност — пут који је и пут радвог народа Југославије у његову но ву социјалистичку будућност.

КГ,

у Србији, неће стати на свом стваралачком путу.

— Толико је богат материјал из грчког ин римског доба прича она — да се увек може пронаћи још нешто ново, кори“ сно, .

Она ће се трудити и настојати и даље да студентима фило“ лошке групе Филозафског фа култета пружа што шире мо гућности за продубљивање зна

ња, за стицање стручности. д. Ћ

=

звао 1 ои = о