20. октобар
% Е и у . у ЊЕ: д
– ППОНОТРДеСОТОГОЛРОЊУа
шј
ТРИО
ч
пуна 4 46
__СТРАНА 4
певао ме и 4
рајем овога месеца назршиће се 140
година од оснивања београдске Велике. школе, за време Првог у“
и 1 сташка, Она је свечано отворена У недељу 30 августа 1808, а отпочела је ред 1 септембра. Био је то врло.велики просветни · догађај не само за ондашњу устаничку Србију,
већ и за српску просвету уопште,
После пропасти српских средњевековних др“ жава у 15 веку просветне прилике у Србији биле су врло тешке. У народној просвети Србија не само што није напредовала, већ је напротив
"у току 16, 17 и 18 века знатно назадовала. Ма-
· настириш у којима је гајена стара средњевеков-
· на књижевност, услед турског притиска и стал них ратова пропадали су један за другим и
књижевна делатност у њима, крајем 18 века, сведена је била на сасвим незнатне покушаје. Никаквих шкала у Србији није било. Писменост се још могла изучити у гдекојем манасти= ру, где су ђаци лети чували калуђерску стоку, а зими крај ватре срицали часловац и друге црквене књиге, По неки врло богат човек држао је изузетно у кући каквог писменог госта да му учи децу књизи. То су по некад искоришћавала и друга деца из суседства и родбине, У Београду и још неким чећимместима постојале су, истина, ма да не стално, приватне што» де које су отварали писмени људи, најчешће бивше зангтлије али у њима деца нису могла ништа друго научити, сем да како-тако читају и пишу. Па и та писменост била је јадна, јер није било никаквих уџбеника ни праве наставне методе. Народни језик још није био уведен у књижевност, а атарословенски, којим су биле писане црквене књиге, ни сами учитељи нису добро знали. Већина ђака успевала је да научи само да чита црквене књиге.
Покушај који је београдски митрополит за време аустриске окупације (између 1717 и 1739) био учинио да у Београду отвори вишу школу са руским професором био је краткога века јер је та школа убрзо морала бити пребачена у Карловце.
Такве су, укратко, биле просветне прилике у Србији до времена устанка. После ослобођења Београда 1807 године отворене су биле две мале, то јест основне школе, једна за српску, друга за искрштену турску децу. Оне се, свакако, нису много разликовале од дотадашњих шкода.
Ма да су и сами у већини били неписмени, вођи устанка брзо су схватили да рад на народном просвећивању морају почети још током борбе. ИМ заиста, чим су се у ослобођеној земљи почеле стварати прве државне установе, појавила се велика потреба за писменим људи“ ма, а таквих је у земљи било и сувише мало, ма да је знатан број школованих војвођанских Срба био прешао у Србију и ступио у устанич“ ке редове.
Због тога је само нешто више од годину дана по ослобођењу Београда, приликом релативног затишја 1808 године основаша поред две мале, још и Велика школа. Ушло је већу обичај да се она назиза Доситејевом Великом школом, вероватно зато што је за време Првога устанка Доситеј био мипистар просвете и што је он својим говором школу отворио. Изгледа, међутим да је при отварању школе много већу улогу играо други један школовани Вој вођанин, Иван Југовић, који је био њен први професор, управитељ и организатор. Ово произилази из казивања два савременика и учитеља Велике школе, Вука Караџића и Лазара Арсе-
јевића Баталаке.
Вук прича занимљиву анегдоту о постанку Велике школе и о првоме уџбенику из кога је "у њој предавана општа историја. Он и Југовић живели су, каже, по ондашњем обичају у кући његовога рођака, богатога човека и саветника Јефте Савића. '
„Како сам јакуповао и набављао што је за кућу требало — наставља Вук — тако дошавши једном на дућан неког Јова Лутора да купим нешто, нађем на ћепенку повелику гомилу старијех књига и с радошћу похитам да их пре“ гледам, кад тамо, али српске нема ни једне, не-
ДИВИЛИ РАБА И ВИА ПААаЗРААРЕРАЕАНИИЕ ШУРАНИ АВИВА РИТА ТВ АТАРА ТАРИ
дминистративног шефа градског позоришта Рибцова-Ооњешког посетили су пред
саму претставу њих троје и то две девојке, обе с береима исте плавичасте боје, не баш много умешно намештеним наеро, и трећи — збунљиви младић светлих обрва, син позоришног с" дрводеље Стукова. Административни шеф, гојазан човек, сличан глумцу Давидову, бивши комичар који је одавно напустио позорницу, познавао је ово уобичајено неодлучно кашљуцање крај врата његове собице за рад: можда ће се аматер ипак дочепгти слободног места негде на првој галерији — или дометнуте столице.
— Вечерас неће бити пропусница, омладино, рече он посетиоцима.
Али младић се нешто мешкољио, девојке су кашљуцале, а Рибцов није био равнодушан према аматерској страсти. Он је у своје време пропутовао целу Русију, познавго њене провинциске градове, посетио најзабаченија места, спремао „Тилби“ се браћом Аделхајм, играо с Андрејевим — Бурлаком и Инсаровим, био шаптач на претстави славног Иванова-Козелског! Превукао је оловком преко свог двоструког подваљка и рекао Стукову;
— Ти, брате, имаш читав штаб тих аматера. Ако сваком даш место — неће остати за гледаоце што плаћају.
ан УБ
ка •
И он провери своје компликоване, прежврљане .
прибелешке и одмах исписа ипак три места у ложи број 4. з — ми, Стјепане Јаковљевићу, нисмо уствари због овог дошли. рече Стуков. — Ствар је у томе што је наш драмски кружок у заводу одлучио да прикаже „Хамлета“, а без помоћи ми нећемо моћи да то постигнемо. И ето, дођосмо к вама. Рибцов погледа Стукова, његове светлоплаве обрве, девојке које су ћутале. Јак — Баш „Хамлета“, ништа мање: — упита он _ после дужет ћутања.
пропусницу за
судници нај међедурима ве 6 оу речно живе ње пета и
Доситејева Велика шкода
го аве немачке и латинске. Потом ја замолим дућанџију те ми их да да носим кући. Пошто их
__ Југовић прегледа он за једчу рекне: „Ову ти
Узми за себе, те ћеш је преда мном читати да учиш њемачки“... Она пак његова била је исто рија свију народа од постања свијета до Христа; коју он одмах стане преводити на српски...
ЛЕТЊА ПОЗОРНИЦА У ТОПЧИДЕРУ | пружа радном човеку високо уметничко уживање
но-уметничких друштава и друштава из свих крајева наше зеконцерата, свако појединачно, редак уметнички догађај за наш
екада је, престанком
позоришне сезоне, пре-
стајао сваки рад у ве-~
зи са позоришном уметношћу. Уметници су одлазили на одмор, а Београђанима су пружанм, по летњим баштама, комади са јевтиним ефектима, играни неуметнички и невешто.
И сада позоришни уметници имају свој одмор. И сада они одлазе да се душевно и телесно окрепе, да добију нове снаге и нова надахнућа за даљи рад. Али, и поред одмора уметника, културни живот Београда је у пуном замаху.
мље, претстава је
град. Уосталом,
прими, стајању,
ведрим небом,
Крајем поошлог месеца отворена је летња позорница у Топчидеру. Тај велики уметнички 06јект претставља за Београђане један од извора културних задовољстава. Летња псзорница 12 смештена у најближој околини Београда, окружена зеленилом и шумом, испуњена свежим ваздухом и мирисом поља.
Али, не привлаче огроман број посетилаца који сатима стоје пред благајном да би добили карте, само лепота природе и пријатна свежина. Програм који се приказује на летњој позорници брижљиво се саставља и процењује, да би се радном _ човеку пружило заиста високо уметничко уживање, да са сваке приредбе изиђе културно обогаћен.
Пространство позорнице, која је подешена, како за велике ансамбле, тако и за соло-тачке, пружа широке могућности за извођење разноврсног програма: монстр-концерата, опера, балета, као и биоскопских претстава. Балет Охридска легенда пружао је чаробну слику, извођен под звезданим небом које је употпуњавало декор, давало шелој позорници, заједно са гледалиштем, изглед дивне, чудесне бајке. приказивање балета, Копелија, опере Кнез Игор и Продане невесте, фолклора наших култур-
— Ми смо уствари већ приказивали сцене из Шекспира. А сада, ето, хтели бисмо да опробамо снаге...
— Добро, седите, — рече Рибцов, снажно уздахвувши, — да размислимо..,
Познавао је Стукова и свиђала му се Стуковљева љубав према позоришту, способност да памти монологе, златна плима косе, која је стално падала на очи, и навика да снажним и младалачким забацивањем главе тера косу назад. У току четрдесет пет година свога рада у позоришту он је навикао да открива таленте, пред очима су му прошле читаве судбине несрећних самониклих талената, које су власници позоришта тлачили; познавао је те Несрећковиће кратког века, који би се обично пропили на средини пута, који су својим трагичним страстима будили провинцију, њене успаване снаге, њена најзабаченија места... Све је одавно постало друкчије, народ је навикао претрштима да избацује на површину самсникле таленте и ко зна како ће кроз годину-две играти овај млади и упорни момак са златним обрвама!
— Нама је потребна помоћ, — рече Стуков, јер властитим снагама не можемо да постигнемо. Наравно, нисмо у стању да се бавимо разноразним сложеним реквизитима.., избацићемо све могуће дворјане. Са женским улогама стојимо прилично... ето, наше комсомолке Смирнова и Стукова Катарина, моја сестра, узеше на себе Гертруду и Офелију. Глума им је, наравно, аматерска, али савлаЂују. И мушке су улоге прилично добро подељене... већ је трећа година како наш кружок постоји. та најбоље показује огромно интересовање које влада за приредбе на летњој позорниши. Летња позорница може да заједно са местима 2.000 гледалаца, редак случај да у гледалишту буде више од две хиљаде људи. Неки грађани постављају проблем рђавог времена, као препреку за рад летње позорнице. год постоје летње позорнице под
блем рђавог времена. се не дешава да из дана у дал
АНЕКЕ ВАН ДЕР ФЕР (ХОЛАНДИЈА): Детаљ са Аутопута
Југовић мени Нигда није казивао зашто ову књигу преводи, али кад је сву преведе, онда каже да ће да отвори велику школу, и по пре“ поруци Младановој (Младена Миловановића) Карађорђије и Совјет одреде му 1.500 гроша на годину. У одређени лан дође Младен са својим совјетницима ји с митрополитом и Доси-
пада киша, а у таквом случају претстава се преноси у позориште на Тргу Републике. Ако се деси да киша падне за време трајања претставе, под аркадама испод гледалишта, има довољно места да се сви који присуствују претстави заклоне.
Старајући се о културном Ууздизању радног човека, водећи рачуна да сваки трудбеник нашега града, поред свог посла, има и уметничко уживање, народне власти улажу велике напоре да пруже радном човеку што више могућности за разоноду. За време лета, затворене дворане имају тај недостатак што је у њима загушљиво и сувише топло. "На претставама на летњој позорници нема тих недостатака.
биоскопских
на а није
где
постоји и проСамо што
сера и:
— А кога ви играте, Стукове2 — одједном упита Рибцов. 3
— јат Лаерта. Имамо и Хорација — то је фрезер Мишкин, такође је доста добар... он је у „Ко-
лима мудрости“ играо Глумова, свима се допало. Али што се самога Хамлета тиче, никако нам не полази за руком, Нема ко да игра, тешко је. Баш због тога смо дошли к вама, Стјепане Јаковљевићу.
— Можда би неко од ваших глумаца пристао да игра код нас, — рече Катарина Стукова која се примила улоге Офелије.
Рибцов погледа ову девојку златне косе, сличну брату по навици да забацује главу, а затим — високу и пуну Смирнову, будућу краљицу Гертруду.
— А што не узмете нешто једноставније, Островсвог рецимо. Како то — одједном, молим лепо, хоћете Шекспира.
— Хоћемо нешто теже... то је интересантније, — рече дубоким гласом рачунска службеница заводског књиговодства Смирнова.
Рибцов је мицао дебелим својим уснама као да нешто жваће и кесе сала истакле су се јаче на лицу бившег комичара, марљиво избријаном по глумачкој навици. Лептир-машна била му је доста кицошки везана мспор браде.
— Ово да вам кажем, децо, ствено. — Ми имамо доброг глумце... одушевљеног тлумца, Кобељкова. Млад је, знате ли, али је, несумњиво, од будућности. Ако он пристане, то ће за вас бити најбоље. Мсжете ли да држите пробу У градут ђ -
— Како не би могли. Завод наш је четири километра одавде, на домаку. Ми сваке вечери долазимо овамо...
Караџић, чији радови чине освову нашег данашњег књижевног језика. Програм Велике школе био је састављен
— рече он тајан-
Ипроноости Ке грома
тијем, и пошто митрополит, у највећој соби гдје ће бити школа, освети воду, Доситије "сједећи прочита из једнога великог тефтера о достојном почитанију к наукама; и сад се опомињем како се Младен грохотом насмијао кад је у чи тању Доситије рекао: „У попа би ваљало да су и прасад мудра а у њега су и дјеца луда.“ Потом је сјутра дан почела школа“.
Слично Вуку и Баталака тврди да је Уутз-
"ву дошао на мисао да се велика школе оснује,
Прво је за ту намеру придобио Младена Мило
· вановића, а овај ју је Карађорђу препоручио и
издејствовао његову сагласност. Карађорђе је затим наредио да се за школу и Југовићев стан уступи једна турска кућа и да се Југовићу да 160 дуката и довољна количина дрва за огрев, Совјету је јавио да кућу, уколико је потребно, поправи,
Пошто је кућа била оправљена, и све за отварање школе спремно, Југовић је тражио од Совјета „да се из свију крајева Србије синови српски без сваког призрења на званије и стање материјално њихових родитеља у ову школу позову, но само Такови који прилично знају читати, писати и рачунати како ће се првим септембром ове, 1808 године предавања Наука отпочети моћи.“
Занимљиво је да су ђаци ове школе оставили већег спомена у нашој историји него њени професори. Од шест наставника који су у њој предавали само су Сима Милутиновић и Иван Југовић одиграли у нашој прошлости извесну Улогу. Међу ђацима међутим, налазио се Вук
према ондашњим неајпрешнијим потребама и могућностима, а великим је делом, свакако, зависио и од случаја. Видели смо већ како се општа историја предавала из уџбеника који је, ко зна каквим пуким случајем залутао до ћепенка онога београдског дућанџије. где га је Вук нашао. Наставници су исто тако били различите спреме, а вероватно и различитих погледа. Ипак, колико се могло, ишло се за ТИМ да се млади људи „који прилично знају читати, писати и рачунати“ што пре оспособе за др“ жавне послове. Поред писмености, _рачунице, земљописа и историје. предавао се још немачки језик, затим статистична историја разних држава, статистика савремене Србије, стилистика, народно право, државно право, кривични судски поступак, морал, црквено певање и егзерцир пушком.
У почетку школа није била смештена у кући која се до наших дана сачувала, већ у не кој другој, мањој, од које није остао никакав траг. Али, већ у пролеће 1809 године показала се потреба за већим просторијама, па је за школу уређена зграда која нам се сачувала, а она првобитна, мања, уступљена је Југовићу да: у њој станује.
Предавања у сваком разреду,абило их је три, нису трајала пуну школску годину. Први разред ученици су завршили већ у марту 1809, после шест месеци рада. Тада је отворен други разред, а ускоро затим и трећи, Ђаци су одмах по изласку из школе слати на разне дужности војне и администргтизне.
Такви су били почеци просветне делатности за време Првог устанка, у Београду Тек ослебођеном од Турака. Дело оснизача Велике шкоде изгледа нам скромно, на први поглед скоро незнатно, али ако имамо на уму да нам је она дала Вукаидајеиз њеизишао београд“ ски Универзитет са многобројним факултетима, научним институтима и библиотекама, са сто“ тинама професора и хиљадама студената, онда нам тек постаје јасно колико је то био велики историски подухзат.
Успеси ове народне _ просветне установе, створене усред најљуће борбе за ослобођење од вековних тлачитеља показују нам очевидније од сваке теорије неоцењиви значај борбе за народно просвећивање, започете 1941 године, напоредо са народноослободилачком борбом. Каогод што је Велика школа, основана усред народног устанка, била зачетак наших каснијих највиших просветних установа, исто су тако курсеви и предавања из времена народноосло« бодилачке борбе, одржавани под најтежим 0" колностима, зачетак и основа огромног просветног напретка који је нашим народима 0безбеђен у њиховој народној држави,
Мих. С. ПЕТРОВИЋ
ПРИЧА
И административни шеф, уставши тако лако да је то изгледало необично с обзиром на његову гојазност, намигнувши, направивши _ балетски гест дебелом ручицом, излете из собе за рад. Осмејак је био упућен њима — саборцима на пољу уметности, на позоришном раду, можда — будућим глумцима који ће доживети да путују по земљи, да потстичу код људи најлепша осећања, да из говарају монологе, да узбуђују снагом трагичар“ ских талената или да изазивају смех гипком глу“ мом симпатичног комичара.
У собици за рад било је топло, жагорила је во• да у радијатсру, на зидовима су висиле слике с госветама старом позоришном трудбенику, _бившем Аркашки Срећковићу, Харпагону м Распљу-“ јеву.. Административни шеф убрзо се вратио водећи Кобељкова. Био је то млад глумац, у скорој прошлости још ученик једног од московских позоришних студија. Овамо, на провинциску позорни“ ду, он донесе одушевљење м успешно одигра улогу Чацког, а данас је игрго Карла Мора у „Разбојницима"“. ·
— Колико чланова има ваш кружокт — упита он, одмах запахнувши госте мирисима шминке и кулиса, читавог сложеног и неодољивог позоришног живота.
Стуков је објаснио да их укупно у кружоку има двадесет седам, а од тога деветоро су из суседног завода „Црвени штанцер“, а петоро — из колхоза „Зора револуције“, да су у почетку прикозивали једночинке, затим Островског и Гогоља, а сада су одлучили да прикажу Шекспира. То је, варавно, тешко и опасно, нема спора. Али прошле сезоне они су цали ,„Витеза-тврдицу“ девет пута и тостовали с овим комадом у многим заводским клубовима. Научили су сада да изговарају стихове можда ће нешто им да испадне,
— добро, — рече Кобељков, — ја се примам да с вама спремим претставу и одиграђу Хамлета.