20. октобар

рошле године покрајинска влада за Корушку и ј аустриски фашисти вису е усудили да покрену акцију "прославу годишњице плебисдита у Словеначкој Корушкој. ве године, напротив, покрајин| скорушка влада, реакционар__ ни листови, разци нацисти као _ Штајнахер, Мајер - Кајбич, сви ' отвораци | непријатељи словенач · ке мањине покушали су да орванизују прославу 28-годишњи“ке спровођења _ плебисцита у Словеначкој Корушкој. _— Као || што се могло но очекивати, ау| стриски пангерманисти па

су на одлучан отпор целокупног словеначког становништва у Ко рушкој, Да би ова диригована манифестација изгледала бар ка· ко-тако „величанствена“, Веде_ниг, Штајнахер и компанија присилили су сведржавне слу жбенике да присуствују просла ви, а Уједно су обећали оним радницима који учествују у по ворци по пет шилинга, Таква _ прослава устзари је требало да уде. израз тобожње жеље ко. _рушких Словенаца да желе да остану у оквиру Аустрије, артуменат којим би г. Грубер могао иступити приликом 34а__ кључења уговора о миру,

Корушки _ Словенци – познају „веома добро методо аустриске _ владавине као и провокације на У. цисте новокрштеног аустриског с" „социјалисте« Веденига, Штај| нахера не само из времена по(~ сле пораза нацизма него м за ___време хитлеровског терора, ка___КО пре тако и за време рата, У ( и се стварио није ништа __променило. Нацистички функционери који су прогањали за време рата корушке Словенце због _ борбе против немачких агресора и данас још увек провоцирају и врше терор над нашом мањином. _ Аустриски пангерманисти веРују да ће моћи променити расположење корушких Словенаца. Али упорна борба југословенске мањине за прикључење у“ жој домовини — Народној Ре· пубљици Словенији — и захтеви ' Југославије, то оповргавају У "целини, Пут господина Грубера, аустриског _ министра _ спољних " послова, у Париз и маневар за- падних сила ше могу ништа #изменити ни вољу корушких Словенаца за прикључење Југославији, Југославија је у својим оправ _ даним захтевима шмаља пуну по __ дршку Совјетског Савеза за све време преговора 0 закључењу ра о миру с Аустријом. Ланротив, аустриска влада, ко_ја све до данар није осигурала _ни најелементарнија _ национална права корушких Словенаца, __ полагала је све своје наде па претставнико западних сила, По казало се да је последица подршке западних реакционара — ау"стриској влади била грубо нару шавање националних права ко» рушких Словенаца, омогућава ње пуне делатности – нацистичким злочинцима и отвореним нег пријатељима мира а међународве сарадње,

Десети октобар 1920 године претстављао је победу пангерманистичке идеологије, политику насиља над,словеначким становништвом у Корушкој. Прослава 10 октобра — дана пле_бисцита коју су организовали _ аустриски реакционари, још је

један доказ да се у Аустрији __није ништа изменило ни према _ корушким Словенцима, који су

се"за време другог светског ра__та једини борили на територији | Тре ег рајха против нацистичих завојевача.

„Локс смериконо“

3 реллог владе Совјетског је _| Савеза о смањењу нао; ружања за једну тре__ћину, забрани употребе атом_ ског оружја и. ефикасној –меународној контроли атомске

_шку широких масау целом свету. .Многомилионске _ масе _ су та схватиле, али г. Макни| лу и англо ~ америчкој већи-

ни он је изгледао »нејасан«. _ ЗаштоР Одговор је једноста_ ван. Истога дана када је соз-

"предлог пред Генералну скуп_штину, вајни министри – Вели_ ке Британије, Француске им

Бенелуксае У присуству аме' ричког _— генерала _ Киблера, састали су се. У Паризу

"да би учврстиљи и проши_рили темеље такозваног бри селског _ војног _ пакта, 34кљученог у пролеће ове године. Под изговором одбране за "падне ,. Европе, чланови ове нове Свете алијансе, инстру-

"мента америчког империјализма, споразумели су се да "спроводе. заједничку _ полити-

_ку »одбране«, да створе стал-

" 1ишта 10 коње поколоба

__у борби за прикључење новој Југославији _

у војно веће које ће се бри~

| _ПРЕГАКА ЗНАЧАЈНИХ СПОЉНОПОЛИТИЧКИХ ДОГАЂАЈА

| коду |

ме, да Сједињене Државе још

нути о производњи и набав- западних о »стратега«, ратних

ци ратног материјала и да у- хушкача, показао је да су _ увек имају вишкове ратног споставе _ заједничку сувозе- земље чланице возног пакта материјала, и сала сне те вимну, ваздухопловну и помор- »пет сила« уствари постале | шкове лиферују своим запалску команду, | _оружје америчких империја- | но - европским сателитима. Да

би подигле такође њихову куповну моћ, САД намеравају да западно - европсхим др-

листа на европском континенту, Разумљиво је, с друге стра не, зашто су амерички експанзионисти том приликом ино систирали на стандардизацији наоружања. западно ~ европских драВ Познато је, нан-

Својевремено Труман је по' адравио потписивање такозва ног бриселског војног пакта, Од тада па'на даље САД су настојале да убрзају стварање западно - европског _војног блока. Париски састанак

ног зажона о зајму и нашму. У исто време амерички "монопо-

__ТРАТОМ ПЕТЕ ОФАНЗИВЕ

ти не наиђе неко од војника и каже: Вујичићу, стари — дела треба да нас проведеш до... = ко1 лико сам пута тако ишао!..“

А,

ЖЕ

Испевши се до Љубиног/ Гроба, одакле је дувао хладан ветар, чика Данило је сишао са коња ајер — каже — већ се умсрио јашући ово кљусе“ — и наставио младалечким и хитрим корацима да гази поред нас. Била је чудна снага у тог, већ добро старог човека, која се видела, не само у његовим покретима и брзини којом је ишао, него и У свему ономе шта је и како је причао. Журио се, стално нас опомињући да треба пре мрака стићи до катуна код Лучких Колиба. — „Тамо има трдних шарова, па ако их пусте нећемо моћи да приђемр...“

Било је сасвим тамно кад смо стигли до катуна па Лучким Колибама. Хладноћа је постала још јача и ватра заложена усрод брвнаре, пријатно је грејала промрзле прсте. Дечаци — овчари, видевши и Данила Вујичића са нама. силно су се обрадсвали и јаш за време вечере тражили од њега да им прича нешто из последњег рата. Данило је њихов стари_ познаник и увек је, када би долазио, имао по штошта да им исприча.

Никада нећу да заборавим то вече на обронцима “ Љубиног Гроба у катунима на Лучким Колибама. 5 Бетар је снажно дувао, фијучући кроз даске на колиби. Ми смо седели око ватре, грејали се и слушали старог чика Данила. Он је гсворио тихо и : сасвим лагано, често палећи жаром цигарету која се брзо гасила;

— Много сам наших војсковођа водио кроз наше шуме и брда. Знате и сами — толико сам вам већ пута причао. Ал' Саве Ковачевића ми к'о сина жао...

Какав је то човјек био! Млад, широк, големе главе. бркови само му

227

У А

Говорио је дебело, а мрки, велики играју. Вазда ми је добро говорио. Треба да се иде у Зеленгору, а Саво лупи пред моју хућу: „Вујичићу, болан, 'оћемо ли у Зеленгорут"“ Идемо, а свуда пуца м он ће: „Шта си се тако ућутао — де, при-

х Данило Вујичић "чај нешто!“ и тако стално. 'шалио се са мном А ~ | тлед'о сам га — мило му било да заигра и запјева. Први би увјек састављао коло. Какав момак бија~ ошао је до нас испод Врбнице, јашући на ома- ше, ех, синко: А убише га оне стрвине њемци... њем сивом коњу, на коме није било седла. — Не могу, дјецо, да се не заплачем када се сје76 З ГИ Е — с е Х с биј 2... Дугачке ноге, на којима су биле навучене тим њега Саве... Сила момак бијаше читаве сате, те вечери при-

И дуго после тога, чао нам је о партизанима. „нашој народној војсци“ и „нашој народној борби“ у којој је и он, мако од педесет година, учествовао. Никада ни једног једи-

црне чарапе са ситним црвеним шарама при врху. једноставни опанци од свињске коже, БИСИЦе су му скоро до саме земље. Преко тамног чојаног капута, на леђима је стајала шарена сеоска торба, у

којој је — што смо касније видели — носио нешто ног тренутка није говорио о себи и својим заслухлеба, сира и сланине. На слави је имао већ са- гама. и да од других — ових омладинаца — нисмо свим 'излизану титовку, коју је, иако стар — пре- чули, никада не бисмо сазнали да је чика Данило,

поред тога што је стално био водич, после Пете

шао је педесет четврту — шеретски накривио. Смејао се широким, пријатним осмехом, показујући притом свега неколико здравих зуба.

чим је стигао, нагињући се преко коња, поздравио се са сваким од нас, својим великим, избораним рукама и рекао:

— Ето, дјецо, чика Данило постаде опет водич!

И онда је, снажно ударивши коња ногом у слабину да крене даље, наставио да прича. Говорио је брзо, не прекидајући:

— Велите да сте из Београда. И ја сам скоро био тамо. Навратио сам до Љубодрага Ђурића и Раде Хамовића, Како су ме примили!,. А и изљубисмо се... Знаш, ја сам их често, за вријеме народне борбе, водио овуда кроз Зелентору. Знам и Жочу и Владу Шегрта и Саву Ковачевића и.. водио сам их још пуно, него сам им имена заборавио...

Ишли смо долином Врбничке Реке ка Лучким Жолибама. Стаза је била каменита и тешко пролазна. Свуда около су се уздизала танка дрвета букви. Узани простор неба, који је вирио између стења, ретко се могао да теби од листом ботатих круна на дрвећу. Била је тишина — једино се с времена ва време чуо удар копита о камен.

Напред је јахао стари Данило Вујичић стазама које. је тако добро познавао. Сада је био замишљен и ћутљив и само би понекад застао, сачекавши целу групу да би испричао оно што је, како је сам говорио, „преживјело ово стење и ове букве за вријеме рата". ,

— Мното пута сам овуда пролазио са партизанима. Борбе су се водиле по васцели дан. Тукли су Њемци, али вала и наши. У Петој офанзиви било је најгоре. Три пута сам проводио групе партизана које су биле заостале. Ишли смо уз Врбничку Реку, иза Козје Стене на Пољански Пут, до на Јелеч. Бацачи су тукли са свих страна, Њемци су опколили Козју Стену, Црни Врх, Балиновац, Мали Балиновац и све до изнад Јелеча склопили у алку. Било је тешко пробити се... Мноти су изгипули,.,

последње речи изговорио је теже, прекинувши ток својих мисли неколико пута. Чинило се, по изгледу његовог лица — намрштеним обрвама и замишљеним очима — као да се присећа догађаја из тих дана. Зауставивши коња, припалио је цигарету и онда, неколико тренутака касније, полако изговорио: — Каквих је нашијех момака изгинушк! Ех, м данас ме је жао њих... 81

Читаво време пута од Врбничке Реке до Лучких Колиба крај Љубиног Гроба, где је требало да преноћимо, стари Данило — чика Данило како смо га касније почели да зовемо — причао нам је и даље, најчешће повезујући са местима куда смо пролазили, догађаје из рата и о својој дужности — он је то сматрао својом дужношћу — водича наше војске. Говорио је једноставно и просто са свом оном снатом коју баш. та једноставност. и та простота садрже У себи. „Чим наљегне однекуда наша војска — почињао би увек тако да говори када је причао о неком новом путу као водич .— ја (се спремим. Метнем у торбу сир, сланину и хљеб ми чекам док

офанзиве седам недеља неговао двадесет рањеника партизана, кријући их на тавану у две куће, у време када су се у селу налазили четници.

Место погибије Саве Ковачевића, кошуру изнад Сутјеске

на

Каквих светлих и сјајних ликова има у нашим народима! Педесет година живео је Данило Вујичић тихим и мирним животом и нико није знао за њега. Тек у рату, „по својој дужности“ постао је водич наше војске и израстао у силна човека. За њега нису постојали проблеми: с киме ће. „По својој дужности“ био је уз народ. Изнутра, дубоко у својој души, осетио је на чијој се страни налази

истина. ј А. њетов лик — лик Данила Вујичића — никако није усамљен у нашим - народима. Душан СЛАВКОВИЋ

о" и

ЛОВеНЦе |

жавама одобре испоруке ратног материјала на оснозу во;-

РА

АЊА

А,

А ИН

и РА ИУ МР ДА ДАЉ А

по ен 1.228 .2 ВРЕРА

Ри:

Ра. 1

АРА 22722. ПР 2922 ал анагавгвазнора грозна

2222;

А,

РРА РРА

А Рина

222

2222,

„2

· дарм, у свој полуколонијадни

листи су споразумни да њихове марионете,на западу могу куповати из Фонда Марталовбг плана оружје за своју војску.

Формирање нсве Свете алијансе, уперене против Созјет-

демократије, претставља даљи авантуристички“ испад аме ричљих империгалиста. То је још један доказ да влада САД не жели учвршћење мира, не-

"го напротив, да тежи само 38

остварењем светског господстза. То је наличје »пакс американа«. Штрит. франтоских редова

етвртог октобра ступили су бви рударски рад ници у Француској У генерални штрајк. Услови живота и рада радника у рударским оазенимд били су ненадржљиви, | Кова реакционарна.влала одбила је њихове

захтева за повишење · надни-

ца. У штрајк су ступили СВИ радници, без обзира на то што су воћстза »жутих« синдикалних организација, _Кон-

федергције хришћанских радника и »Фсре увријер«-а онемогућавала спрозођење штра; ка. Рударима штрајкачима при радниИН кључило се особље и ци многих других грана дустрије,

Мокова полиција и републи прилидецем- канска гарда и овом ком, као и За време барског генералног штрајка, покушале су да силом угуше штрагхачки покрет Међутим, су се одлучно одунападима полиције министра унутрашњих послова десног соци:алисте _Мока. Педржавајући захтеве својих другова и један југословенски

рудари прли свим

рудар пао је као жртва Мо-'

кове полиције, Животни положа; радника је веома тежак.

ни положај радниха У осталим

рударски»

гранама: индустрије, а такође!

ни намештеника, није ни малс завиднији. Живстни стандарл француског радног штва је низак и стално опалг Кејова _ реакционарна влада

повисила је цене важним жи-

вотним артиклима као и на

железници, метрсу и осталим | Плате

превозним средствима.

радвика смањене су за пута у поређењу с ним, док су цене месу, ду, јајима и другим основним животним намирницама ћане за преко 20 пута.

два

У исто време профити ком-| панија непрестано су расли и.

достигли су управо баснословну цифру. Тако, на пример, лотариншке фабрике | »Форж де Стразур« оствариле су чисти профит од 325 милиона франака према 1 милион фФранака од пре две године, Компанија »Прожилж« од азгуста прошле године повећала је свој капитал за 400 милиона франака, а велика петролејска компанија »Сосијете фран сез де петрол« повећала је свој капацитет у последње три године од 1,2 милијарде на 5,2 милијарди франака. Осим тога, ове и друге компа није уложиле „су милионске суме У разне незаконите фондове. Према процени француске Генералне конфедерације рада, суперпрофити француских капиталиста износили су у првом полугодишту 1948 године преко 400 милијарди фра нака.- Ових неколико података довољно јасно показују да Француске _ реакционарне владе, уз помоћ социјалистичких министара не ограничавају, односно не' опорезују капиталисте него им дају пуну могућност богаћења Напротиз, свака акција радничке класе за побољшање животног нивоа наилази на жесток отпор н Блумових министара и

целокупне · француске — реакције. Радничка класа Француске

показала је досад да противнародне владе морају озбиљно с њом рачунати Снажни отпор француских радника и свих демократских снага против реакционарне унутрашње и спољне политике америчких сателита — Блума, Шумана и Кеја, умногоме је до сада спречио || планове волстритских експанзиониста ла Француску претворе У свој плац-

ског Савеза и земаља 5

Али |

становни-

предрат- ! масла- |

пове- |

Шетња кроз београдска дворишта.

е! Не!... Будите уверет —

ћ све је ово истина што сам ов-

де написао. Можда је заиста

тешко поверовати. Толико дуго се 6 томе писало и критиковало и то сасвим супротно од овога што сам ја видео. Ипак се ограђујем — зашао сам свега у тридесет до четрдесет дворишта, у строгом центру. Како је даље ка периферији, није ми позна.

то. Но, ипак верујем да не може да

буде... Уосталом ево како је то било.

Добио сам задужење од „свог уредника да напишем једну рубрику — ма ло 'чудну, али никако не и романтичну. — „Шетња кроз београдска дворишта“ — како ће то грозно да буде2 Један колега ми је чак духовито али и оправдано, рекао: „Не би било „згорега да понесеш и гасмаску“. Изишао сам из редакције и кренуо београдским улицама. Машта је почела брзо да ради: Дворишта! То је свет за себе. Унутра, око високих зидова зграда одвија се читав један живот. Ерих Нот је написао и књигу у којој је много пажње посветио двориштима и њиховом утицају на живот људи — „Најамна кућерина“. Па онда дворишта на Монмартру у Парнзу... Па Харлем у Њујорку н његова дворишта...

Ја немам намеру — нити могу да

напишем књигу о нашим двориштима овде у Београду. Уосталом, живот у

нашим лвориштима — ма како бно сличан по спољном изгледу — никако није исти и не може да се упо-

реди са животом у двориштима Париза или Њујорка. Мој задатак је био много једноставнији — прошетати се кроз дворишта ни видети како је у њима,

Тако сам пошао на рубрику „Шетња кроз београдска дворишта“. Било је рано јутро — на сату још није откупало пет часова, Београд је тек почео да се буди.

У глави су ми се врзмали " многобројни чланци из наших новина -није било рубрике о чистоћи града, а да нису споменута и дворишта, Сећам се и неких наслова „Милиони на плотницима дворишта" (у чланку се говорило о брдима конзерви које су месецима _ лежале по београдским двориштима), ~ „Жаришта болести“ (у чланку се говорило о ђубрету које се месецима није склањало), итд. На. оштрио сам ин ја оловку — биће опет у наслову неки „милиони“...

Теразије! Широка асфалтна Вигде бачене хартије. Из црева шишти млаз воде —

последњи угао трга,

улица, великог пере се

Ево мензе „Атина“ Идем тамо, · Мензе се најчешће критикују — те због хране, те због чистоће итд. (узгред буди речено најчешће с правом) Улазим полако у мало, поплочано двориште. Бурад коју сам видео по. ређану у ходнику на улазу, говора ми да је у дворишту вероватно онако Како не треба ла буде. Очекујем, н машта ми ствара већ такву слику гомиле трулог лука и парадајза, смрда живе. незатворене канте за ђубре, „борба у ваздуху“ између ројева мушиша и понеки пацов, скривен иза угла, Како ћу моћи лепо ове ружне ствари да испричам.

Ушао сам тектив — у

лагано пи опрезно,

двориште. У руци сам уместо револвсра имао бележниду и ево шта сам записао: Двориште је сасвим чисто, На средини стојн један човек и полива, У углу се чи. сти лук, Око канти за ђубре нигде ђубрета. Мирис: обичан,

као де

Неуспех или успех» и једно и друго. За мене неуспех, за мензу успех. Али — има још доста мензи и дворишта у Београду. Биће опет и успеха и неуспеха и то у обратну корист,

„Душанов .„град“. Кафазла о којој „се тако често писало. Сећам се чак и једне слике у новинама, У излогу, поред стола,. сели мачка,.,

Уђем на исти начин као и у „Ати. ну“ и бележим: Лвориште је сасвим чисто. Бетон свеже поливен, У једном углу чисти се лук. Око кантн за ђубре нигде ђубрета. Мирис: – обичан.

Има још мензи ни још дворишта у Београду! Само полако и без узрујавања, Завирио сам, а да ме нико није видео, кроз ходник у двориште ресторана у Чика Љубиној улици. Оловка је прешла преко бележнице: двориште је сасвим чисто, У једном углу чисти се лук, Око канти за ђубре нигде ђубрета. Мирис: обичан.

Сада сам кренуо у дворишта кућа за становање, Заређао сам једно за Лругим почев од Теразија левом стра вом све до Академије наука. Одатле сам кренуо Чика Љубином па Стаљинградском и Космајском. Више од три сата трајала је шетња. Бележница је била сасвим пуна и ноге су ме већ почеле да боле, .

Дан иза тога сео сам да напишем рубрику. Претурао сам по бележници, гледао, тражио и онда записао: дворишта сасвим чиста, Нека се редовно

__ и поливају. Око канти за Ђубре нема

ђубрета, Понегде нека хартија — н то је све, Мирис: обичан, о

Не! Нег.,., Смирите се и, будите уверени — све је ово истина што сам овде написао. Можда је заиста тешко поверовати, Толико дуго се о томе писало и критиковало и то сасвим су-

протно од овога што сам ја видео. Ипак се ограђујем — зашао сам свега у тридесет до четрдесет дворишта, У строгом центру. Како је даље ка периферији, није ми познато. Но и пак верујем да не може да буде... Уосталом, то је тако било.

Д. Сл.