20. октобар
[Г п
ма !
етог октобра 1948 године —- дан је био без сунца, влажан и са
у дрвећа је лишће већ почело да опада — у Бихаћ су ушли борци србијанских и крајишких јединица, Пре тога, два дана и две “ ноћи, без прекида трајале су жестоке борбе. Гарнизон усташа. домобрана добро се утврдио, и свака кућа била је јако упориште. У у престрашено и већ уморно од сталних хатицења и убијања, гра+ во се склонило по подрумима. Но врло брзо, после првих успеха 5 људи су поново изишли напоље, узели пушке и заједно са · војницима отпочели да јуришају на зграде. Стара, висока кула — У _ којој се џалазио затвор — пала је последња и тада је Бихаћ био потпуно слободан, ___' Шеобуздана и силна радост победе развила се улицама Вихаћа, · Више од једне године, мз дана у дан, гледана су несхватљива зверства | људи над људима, који су, колико још јуче, живели и радили за| "Једно. Визце од једне године, из дана у дан, ни на шта се друго није | мислило до на то: „Када ће доћи ред и на мене“ Срба није било виле у граду, а велики број муслимана — родољуба исто тако је стрељан или отеран у логоре, из којих се никад није вратио. У Бихаћу се сместила наша војска и ускоро иза тога дошао је : · Централни комитет Комунистичке партије Југославије, Врховни штаб Мо ји друг Тито. За грађане је отпочео нови живот. Дању се нису гледала : | зверства усташа, а ноћу људи нису више ослушкивали зујање ауто%а мобилских мотора. Нестало је страха — и прво лагано, а после свом | силином, радост победе прешла је лицима грађана Бихаћа.
ђ Усташки магацини су отворени и у њима је нађено пуно свако|| јаких намирница и робе раније насилно одузете од народа. Трговачке О "радње које су биле затворене још од првих дана рата, сада су по_| ново подигле своје гвоздене мрежасте завесе и у излозима се поја__| вило обиље робе. Поново је оживео и велики с пијачни трг. Сељаци ___| из околних села доносили су разноврсне намирнице и у граду је било
(свега „осим“ — како данас често кажу Бихаћани — „од птице млека“. «Живот у Бихаћу сасвим се нормализовао.
| Живот се сасвим нормализовао, али никако није личио на онај "| шредратни. На конференцијама, које су се често одржавале, народ је
КА =— у почетку бојажљиво и с неповерењем, јер никада раније није мотао
б . ни помислити на тако нешто — износио своје бриге и своје теш==е,
|евтветовао се са влашћу и, зачудо, све оно што се у тим условима мо-
| гло учинити, учињено је и исправљено. у
|-- Грађани су живахнули. Снага народа, дуто година пре тога са-
| кривена и заклањана, одједаред је избила. Жене су свакога дана спремале храну и смештај војницимф и рањеницима, који су често прола-
- зили кроз град. Народно-ослободилачки фронт организовао је разне
| акције и сав народ је учествовао у радовима. ;
а" Зборови су се одржавали исто тако често. Сатима и сатима, по љичи — зими, ишли су сељаци из далеких села и носили са собом тран спаренте и пароле које су говориле о братству и јединству наших народа, о потреби још јачег рада позадине за фронт,о мобилизацији људи за војску, итд. итд. Шаренолике и живе поворке слегале су се
___-| град са свих страна и тада би, уз повике и клицања, отпочео збор, ва коме су врло често говорили наши највиши руководиоци. Све то, човеку који би се одједаред, из било ког краја Европе, нашао у Бихаћу — ивгледало би чудно и несхватљиво — и та радост и слобода " војска, са немачким оружјем која се бори против Немаца и блискост народа и руководства. Бихаћ је тада, како је добро рекао један ње-
ртизана
тОВв грађанин, био једина слободна престоница у поробљеној Европи. Свакога дана на улицама или на приредбама могли су да се виде другови Тито, Ђилас и остали високи руководиоци. На себи су
али једноставне војничке униформе'и није било готово ниједног гр шина Бихаћа са којим нису разговарали о сасвим приватним стварима, о томе како се живи и шта се ради, да ли је тешко и колико ће још дуго трајати овај рат, Разговарало се једноставно и просто, као човек са човеком, и у томе је била снага и величина народних вођа.
Културни живот је био на таквој висини и толико обиман да
„Бихаћ никада више неће доживети тако нешто“. Готово није било вечери а да културне екипе бритада у пролазу нису давале приредбе са програмом. Ако тога није било, онда је позориште при Врховном штабу давало претставе на којима је, врло често, присуствовао и друг | Тито. Тада је, иако се водио крвави рат а непријатељ био само некодико десетине километара даље, отворен и Народни универзитет.
Тих дана и омладина је доживела један од својих највећих пра| зника. У непосредној околини Бихаћа, у Борику, одржан је величан:. ствени збор на коме·је присуствовало преко 800 омладинаца и омла-
динки из града и околине. Говор је одржао Иво-Лола Рибар и после тога шест стотина омладинаца и омладинки јавило се за војску. Положена је заклетва и омладинци су одмах отишли на фронт. (Данас се, у знак сећања на тај дан, у Борику подиже велики дечји дом). Непосредно иза омладинског збора, у Бихаћу су отпочеле велике припреме; истакнуте су заставе и пароле, а прозари су окићени ћилимима. Кроз град је прошла вест да ће се одржати некакав велики састанак, али какав и ко ће све на њему присуствовати, није могло да се сазна. Нагађале су се разне ствари — па ипак све до самог заседања нико није могао да наслути да ће се ту, у малом и до тада непознатом граду на обали Уне, одиграти један од највећих догађаја наше историје. Из далеких и разних крајева Југославије, путујући _ данима и данима, често кроз непријатељске обруче, стигли су делегати — претставници народа и смештали су се по приватним кућама које су домаћини брижљиво уредили пре тога.
Двадесет шести новембар освануо је леп, са доста адунца али и хладан. Пред омањом зпрадом, која је раније служила као црква ча. сних сестара, стајали су војници са машинкама у рукама. Около се слегао народ у свечаним, празничним оделима, са транспарентима и паролама. Заставе, са петокраким звездама, вијориле су се на свим странама, а песма никако није престајала.
Делегати су улазили у салу која је била исто тако свечано искићена заставама и зеленилом. Мноти су на себи имали војничке униформе и оружје; долазили су право са фронта, последњи је ушао друт
авва а А РРА РРА
вега петнаест минута су
се ветриле учионице Дру
ге мушке гимназије — по.
сле одласка друге смене редовних ученика, па су учио. нице поново испуњене ученици ма Школе за опште образовање радника. Необична је ово школа, Као # многе наше школе и курсеви, које раде широм земље с циљем да оспособе што боље, свесније, умешније и кул туршије градитеље социјализма. Њу походе најбољи међу најбо љима, радници и раднице, ли. ректора предузеће, руковод о. пи радионица, младићи од 1625 година, људи и жене до 45 тодина, Сви су они свесни ла им недостаје знања које треба да осмисли рад, да је нужно повезати праксу са теоријом да би праксу даље развијали и
кроз научна објашњења долази ли до нових проналазака.
Час је одавно почео. Кроз ону тишину која карактерише; васпитни завод, с времена на време допиру гласови из учионица,) то су питања и ОДГОВОри, објашњења. То је озбиљан рад коме се предало 24 настав ника и преко 500 ученика прве и друге године, који раде у 0вој школи, У једној учионици наставник пропштује биологију. Широко се већ ушло у живот биљака; тамо у другој се изучава физика, у трећој хемија, Наставник математике објашња. ва рачунске олакшице. у петој се увежбава руска азбука
Не осећа се замор на лицима ових ђака који су осам часова радили редовне послове. Напро тив, изненађују радозналост, све жина и залагање, Због тога ће две године Шкоде за опште 0.
РА УЉЕ и а ЊЕ) МИРЕ Ри
ПРЕД ШЕСТУ ГОДИШЊИЦУ ПРВОГЗАСЕДАЊА АВНОЈА
АУТА
ИЦ
(1з мизлатања очевидаца)
Тито, бурно поздрављен од народа и делегата. Тада је отпочело заседање, м
Два дана од јутра до мрака — само са малим прекидом за ручак — већало се и дискутовало. Седамнаест месеци прошло је од дана када је у малом српском селу пукла прва пушка народа који нису хтели да робују. С аест месеци прошло је у тешмим и страховитим жр. твама, али и победама, Напори су уродили плодом: створено је Антифашистичко веће народног ослобођења, највише политичко тело народног устанка, тело које ће, само годину дана касније, ударити темеље једне нове државе — Демократске Федеративне Јутославије.
Двадесет седмог новембра завршено је заседање и народима Југославије издат је проглас: борите се до краја, као што сте се борили — није далеко дан победе. | . 1
Напољу, око куће у којој је одржано заседање и у читавом Би хаћу, настало је бескрајно весеље. Читаве ноћи и сутрадан и данима после тога итрало се и певадо. Много даље, у неослобођеним деловима, људи су крај радио-апарата једни другима стискали руке: завршила се још једна велика победа народа.
Бихаћ је постао историско место,
Шест година је прошло од тада. Много је још доживео Бихаћ и њетови грађани. Први конгрес УСАОЈ-а одржан је ту, у истој сали где и заседање АВНОЈ-а, а само месец и по, дана касније градом је прошао збег народа из Баније, страшан и тежак по свом изгледу и мукама које су преживљавали људи у њему. Неколико дана касније домобрански и усташки авиони изручили су ту свој терет, и у граду од свега осам хиљада становника, погинуло је преко две хиљаде људи.
Двадесет и првог јануара Народно-ослободилачка војска напустила
Зграда У _којој је одржано 1 заседање АВНОЈ-а
је Бихаћ да би се врапшла тек марта 1945 године, За те две дуте АЕ поново су усташе пировале — много је побијено, али вера у п ду, вера У нове, боље дане никада није напуштала Ђихаћане, ДИ ак
Ослобођење је затекло град У страшном стању — девед де станбених зграда било је порушено, а остале оштећене. Људи су и невали по подрумима, земуницама или дашчарама, које су на рзу руку подизали.
_ Данас је Бихаћ изменио свој изглед. фр
али поред њих ничу велике светле зграде, р Историска кућау којој је одржано заседање АВНОЈ.а поштеђена ЈЕ
од бомбардовања и данас служи као биоскопска сала. изнад ИН врата стоји спомен-плоча, коју је поставио Народни фронт, као ве = успомена на славне дане Народно-ослободилачке борбе и прво зас
Антифаши лког већа Народног ослобођења Југославије. ДЕ 4 д. СЛАВКОВИЋ ,
у су још увек рушевине, као симболи нових дана.
У борби псотив културне заостолости
СКОПЉЕ
НЕЋЕ ВИШЕ ИМАТИ ВЕПИСМЕНИХ
тежњи за што интензивнијом
експлоатацијом широких народ-
них маса, владајућа буржоа-
зија употребљава разна средства и разне начине. Један од њих свакако је ни културна заосталост којом експлоататорска класа тупи оштри цу револуционарне свести народа. Највише експлоатисана места управо су н највише заостала у културном погледу, Така је било и код нас, у нашој земљи, Македонија и Босна ин Херцеговина биле су бездушно искоришћа-
Није потребно наглашавати колико 2 по ослобођењу, само за четири године, учињено у читавој нашој земљи по питању описмењавања, Десетине и десетине хиљада људи и жена — често у дубокој старости — научиле су да пишу и читају. Свакако да то, поред низа других значајних достигнућа, претставља огроман успех народних власти и Народног“ фронта.
У борби за ликвидацију неписменост читава Македонија, и Скопље посебно, заузимају значајна места. Већ сама чињеница да ће до краја ове го-
ване и у њима је културна заостало дине сви грађани главног града НР највећа. Писменост, као основни 7- Македоније, без обзира на пол, а до слов за даљи културни развитак, обу— 50 година старости, бити описмењени,
хватала је велики број људњ а о не-
кој вишој културној делатности, није:
могло бити ни говора, У Македонији чак, Македонци нису смели да говоре својим матерњим језиком,
Махала у старом Скопљу
Школа за опште образовање радника
пример самодисциплине и саморадње
показује сву озбиљност с којом се приступило решавању овог крупног проблема. Узимајући, међутим, у 06зир и специфичне услове као и средства помоћу којих се водила борба за
(Цртеж Љуб, Ивановића) ' РА
А.
бразовање радника бити довољ
на припрема за ове марљиве ђа
ке, међу којима има и таквих који су евршили смо аналфабет ске и просветне течајеве, да се оспособе за прелаз у Техникуме преко којих им се омогућава приступ на одговарајуће _ Фа. култоте, Ми у њима већ види мо руководиоце у предузећима и фабрикама који ће зналачки, шесметано и културло руково.дити. То је и мишљење њихо.вих наставника, који немају ре чи' да се нахвале, истичући на рочито дисциплину, саморадњу, чиме могу да по. служе као редак пример.
— Навикли смо се да редов. не ученике непрестано ·опоми. њемо на ред, па 'нам је реч „мир“ већ толико _ уобичајена, те нам је необично у раду са овима што ту реч као излишту морамо избацити — кажу •
пажњу — и.
сви _
наставници. И даље — рад са њима не замара, напротив, ужи. вање је радити у оваквој атмосфари и са овако пажљивим уче ницима. Изненађује радозналосг и готовост да се аве што сепре. даје схвати и до краја савлада Избор радних колектива Који су у две овакве школе упутили више од 1.000 најбљих другова извршен је правилно, и више је него извесно да ће изабран ци
оправдати наде и очекивања. Ове јесени су први наши рад ници ступили на факултете, То је мали број радника који – су сопственим залагањем успели да св користе нашим највећим шко лама. их, ево, следе хиљаде другова који кроз рад и школу успешно крче пут ка највећ м научним достигнућима, стварају ћи сигурно оруђе за победу со цијализма код нас и у свету, : Ш. Б.
АНА А
РА
АНА
одашнне резултае =
описмењавање у Скопљу, тај успех је много значајнији и много већи, Обично је у већим градовима неписменост мала или је уопште нема. Међутим, у Скопљу, иако оно броји око 80.000 становника (по ранијем попису), велики број људи није знао да се потпише, По ослобођењу, народне власти затекле су по тадашњим статистикама око 10 од сто неписмених, То је најбоље показивало шта се и колико радило на културном уздизању маса у бившој Југославији, то је бло одраз културног, односно некултурног рада у условима предратних режима.
Национални састав грађанства Сконља врло је различит н то је оно што је изазивало посебне тешкоће у решавању проблема аналфабета. Поред Македонаца, у граду живе као мањи. не, Срби, Турци, Албанци и Цигани, Док је стање неписмених код Маке-
донаца било далеко лакше, описмењавање мањина изгледало је.у први мах немогуће решити, Посебну тешкоћу претстављало је оснивање аналфабет. ских течајева за жене — муслиманке, Фереџа и са њом забрана ма каквог блежег додира са светом, доводиле су народне власти и Народни фронт пред такву препреку, која је могла да доведе у питање сваки даљи успех у раду са аналфабетама.
Само захваљујући упорности и самопрегору народних власти и Народног
_ фронта као целине, и несебичном за-
лагању појединаца, постигнути су огтромни резултати и Скопље, као што је већ речено, почетком идуће године неће имати више ни једног неписмемог грађанина до 50 година старости.
Како је постигнут овај успехр
У првим акцијама против неписмености, предузетим већ 1945 и почетком 1946 године, одражавала се, као У сваком послу у то време, неорганизованост и стихијност, Поред течајева, као основних форми за рад са аналфабетима — Македонцима, који су како-тако радили, велики број аналфабета, нарочито жена, описмењен је преко породица. Услед немогућности да се, због дубоко укорењених оби. чаја, дође у додир са неписменима, просветне власти и Народни фронт изабрали су једини могући пут; писмене жене — муслиманке одлазиле су у разне породице и ту, у строго затвореном кругу, одржавале течајеве који су, и поред великих тешкоћа, дали много жена је
описмењено и оне ће касније, не само да збаце фереџу им да се укључе У привреду, већ бити и руководиоци #0вих аналфабетских течајева за муслие манске жене.
У идућим годинама борба против нес писмености узима већ плански карактер. Организација течајева и курсева много је боља, а руководећег кадра — учитеља и осталих чланова Народ« ног фронта — знатно је више. Сада се ради. редовно два до три пута У
недељи и курсеви или течајеви и појединачво описмењивање трају дуже — три ло пет месеци, Народни фронт и остале масовне организације (нарочито синликалне подружнице преко предузећа) пружају пуну помоћ властима и то се, сасвим природно, одразило и на успех акције. Статистика је могла да бележи све боље џи боље резултате: 1946/47 године описмењено је 2.102, а 1947/48 описмењено је 2.510 грађана Скопља, међу њима већи број припадника националних мањина.
Треба рећи — а то и овде још једанпут показује сву демократичност наше власти у односу на мањине да су приликом описмењавања мањина, Турци учили на свом језику, Албанци на свом и Срби на свом језику, Наравно, да је такав курс морао да изазове нове тешкоће, нарочито због недостатка кадрова, али су и оне решене, захваљујући упорности људи.
Питање просторија за све време рада течајева и курсева, може се рећи, није се готово никад постављало У оштрој форми. Народне власти су увек, без резерве, излазиле у сусрет, дајући најчешће учионице у школским зградама за потребе аналфабета, По ред тога, затварањем већег броја кафана, те просторије одлично су послужиле као учионице. Исто тако, и појединци, чланови Народног фрон-= та, ако другог излаза није било, добровољно су уступали своје собе за рад аналфабетских течајева,
Почетак школске 1948/49 године време када углавном раде аналфабет= ски течајеви и курсеви — Скопље је дочекало са свега 1968 неписмених грађана до 50 година старости, и то само оних који су скоро досељени. У тежњи да питање аналфабета коначно скину са дневног реда, обогаћени искуством из ранијих година, н бољом организацијом, просветне власти у заједници са Народним фронтом могле су да дају реалну обавезу да до 1 јануара 1949 године Опшсмене све гра-
ђане, Кадрови више не претстављају |
проблем (сви учитељи дали су обавезу да воде по један курс или течај), тако да ће аналфабетским течајсвима н курсевима руководити само учитељи Просторије су осигуране.
Четири године не претстављају дуго време, Па ипак, за то време кол нас су подигнуте нове пруге и пови мостови, нове зграде н нове фабрике. Али упоредо с тим (а у таме је и једна од величина паше данашњ“це) после добровољног рада, са кречом на рукама, седало се у школске клупе и срицала прва слова. И баш зато успеси постигнути у борби против неписмености, много су значајнији,
Скопљу, пак, припада посебно меско,
+.