20. октобар

У , ћ КГ) мо сам тада потпуно нов у пужу.

„жива архива пука“, "су шкрипали по асфалту, хука.

0 вала ваздухом, деца су измоли п

вести с отсека Авроманши,

"вао сам да заподенем разговор — те о овом,

ТЕ

ниче, био у Фралцуској. То значи двапут с војском

шам о талијанском фронту, напрежем уши:

Кад смо изјутра кренули напред, у дугој поворци тен" кова, одредили су ме у теретни камион од две тоне. Уз волан је седео наредник, Јашек повукао за рукав, упознао нас и додао за њега Затим смо кренули. Тентора је одзатиски- уши мршавим прстима, девојке су махале. више обично и иначе, као да су знале —'а свакако су знале — да овог пута пролазе туда дивизије еђене за инвазију, али не иду на маневар, него правцу: Енглеској на југ. Увече је требало да бујемо у Алдершоту, где сам једном био на вежби, ' " оданде право у луку, па на бродове иу Француску!: Раширио сам новине, у којима су биле нове а почињали су већ да помињу и Кан, Још ништа о Фалезу. „Жива архива, пука“ није била баш сувише разговорна. Покуша“ле о оном, јер је пут био једнолико прав, успављив. Али наредник није дуго започињао разговор, те сам већ "мислио да га уопште мећу моћи придобити. Тек се на питање да ли познаје Француску, тргао увређено:

— Француску2 Ја сам двапут, господине поруч-

не тек онако: Познајем Француску као стару крајцару! Или, да кажемо, Италију! Кад на радију слујесу ли наши дошли до Удине или нису. Или до Лама· дрије ди Хјавасо — ви свакако знате шта је то Ла-

· мадрија ди Хјанасот

; — То је код Турина. = Но, није баш тако није ни далеко. Но добро. љуску; код знам Ламадрију ди Хјавасот пука“, „гисздо нашег пуконског удружења“, товори господин мајор. | њичких стрелаца, копљаша,

Тамо је настао наш пук

сасвим код Турина,

жуто-зелен,

али Како не бих знао Фран„Колевка како Гнездо 10 пука: наших кокако су

говориле Шкоћанке, То јест, говориле су то о пуковским паролама, бојама, разумете лит Ламадрија

ди Хјавасо! Их, ла сте тада били с дрији ди Хјавасео: Од те Ламадрије ди Хјавасо, оне осамндесте године! — Како сте се тамо нашли 1918 године Наредник поче објашњавати полако, чини кад регрутима објашњава троугао гађања. — Нијс.то било баш | ушао сам у легије, но _· избила је наша побуна:

к у

нисам тамо

нама у Лама2 као што то

тако тешко. Као момчић

дуго провео а одбили смо да положимо

заклетву — можда сте чули што о том Наста велик

лом: затворили су нас, судили, осудили, па онда „помиловали“ на талијансци фронт. У аустриској : униформи, разуме се. Ла, да. Некако недељу дана

пошто су нас бацили у оне прешао ,у талијанске ровове. тако радили. 'Талијани —' добар

народ; прећи

планине, ја сам ноћу Чуо сам да су п други ћу,

дакле и ја. Да се тамо наши формирају, то ми је неко дошапнуо на станици у Грацу, док смо тамо стајали. КЕ, па добро. Ноћ је била лепа, не сувише

мрачна, а ни сувише јасма; било је некако око два

по поноћи, најбоље време. Одмах сам

набасао на

талијанску стражу. Било је ту дванаестина војника

с официром. Имали су на лика пера, чини ми се, петлова. Морао сам стражара добро повући за рукав. да се пробуди, али кад је дрекнуо, пробудили су се од његове дреке и други, те су се опмах хтели предати. Викали су

знао талијански па ми је врло тешко пало да обја• сним да то ја хоћу да се предам. Јесте, Талијани су добар народ, господине поручнитче, — добро, а потомт ;

· — Потом су ме одвели до стражарнице карабинијера. Ови су, за разлику од њих, хтели да ме стрељају, јер су мислили ла сам револупионарни агент, послат од аустриског штаба. Мослали су ме,

_ најзад, У зЗаробљенички логор, специјално за Поеаћ Одатле у Карабију То је мало планинско ме"сто, јадно, људи добри. Затим у Ламадрију ди Хјавасо. Тамо се родио мој пук.

| | Наш 10) пук коњичких стрелаца, Ви знате ње-

_ тове жуто-зелене пароле. пук по коме се познаје читава дивизија! у

Добили смо талијанске униформе и америчке

. пушке. Мало је требало па да добијемо на главу

исте онакве талијанске шешире с петловим перима, као они карабинијери: Али ми нисмо хтели, Начи-

· нили смо мале, беле орлиће“%) од цинка, излевали

мо их на камену — исте онакве као и ови. Носили о их на капама. Затим смо пошли у Француску, де је било још више Пољака, Било је то у заму

18 године. Пробијали смо се дуго и далеко преко таве 'Фрапцуске, возећи се рђавим, локалним тама, Нисам више не знао где смо, док нас нису

1 ој згради био је тако кратак нлио да сам га о могао упамтитић Стег,

а Шест миља одатле био је велики војнички логор,

“ едан од највећих, колико знам, у Европи. А знам

доста! У овом су биле ниске, дрвене бараке, ви-

оки, зидани нужници, нешто мало борова, много

шеширима страшно ве-

„доле рат“ и о неком да је „свиња“. Ја нисам још

И пиревине, и три стара стрелишта, На капији су се.

видели грбови. Бретање = да, то је било у Бретањи, а иза капије, цуж пута, израсла је поред логора 8 рошица, која се састојала. од самих каваница, ' ___Сам логор носио је дуго и тешко име, које сам о течзко памтио као што. Енглези не моту да мте пољско. презиме на ски. Добили смо франзиформе, а задржали смо америчке пушке, дали смо два офилеа пред француским тене-

ГИ

ње.

5. и

на по

2) а је пољски државни грб. ј ' ,

и земне јелени алиламина волови Пн пиши шитивравили а:

мц

ралима, чије су се шапке оијале а

с у брадице. потсећале на јарца, примили смо ној коју су нам извезле неке 5 бре. тоспе из града којем сам заборавио име, фр нцуска војна музи

отсвирала је нашу. народну“химну, а испред фронта

"наших одреда прошли су претседник нашег три

налног комитета и претседник Фрранцуске. Републи. ке. Био је потпуно исти вао на фотографији. Видите какве, „имам велике бркове. Можда су баш они при кли његову пажњу, јер је рекао. Миа о Собјеском и запитао ме откуда сам. : „из Вољице“ — загрмео · сам — „мој претседниЗи претседник се осмехнуо, а Један пољска мајор, оји је све за њим оптрчавао, неки гиздавко, просикта на мене: „Ваша екселенцијо“, што илах није

требало да значи да сам ја е-:оонција, него да.

Претседника тако лрема „словљавати. Али Претсед-

вик на то ништа, него ће рећи: „А где се налази · сам на то нешто.

тР паша Вољица, мој дечачет«“ — 3 испетљао, а он ми рече: „Е добро, сматрајте то као речено, 'Француска Република вратиће „вам вашу Пољску, заједно с вашом Вољицом“, Опет су се свирале химне, француска и пољска, а потом су официри пошли с Претседником у касину.и тамо испијали разне здравице.

Да, то је било у доба немачке пролећне офањ зиве; Немци су врло лубоко узнапредовали. Касније су, дакако, омаловажавали то надирање, али тада се мислило друкчије, онако отприлике као у Енглеској 1940 године: Не само да је сваки пук, него је сваки вод био у цени: Као касније сваки пилот на харикену!: М још колико! Морал француских војника попустио је после четири године таквог ратовања, у рововима су се појавили леци, на жицама црвене заставе, говорило се много о Лењину и о томе што се дотодило у Русији. Наши пукови пошли су у борбу. Били су у њима Пољаци из читавог света. Речено им је да ће се борити за то да би њихова била Пољска, да ће они бити тако као и Белгијанци, који имају своју Белгију, и Швеђани, који имају своју Шведску, и Бугари, који имају своју Бугарску — управо тако исто као м сада. „На

род који је дао Шопена, Коперника и Падеревског, д

и толико других, има право на оно што има сваки народ“. Тако је онда писао један велики Енглез, па нам се чинило да ће тако и бити; — само да бисмо се добро за њих борили!

И заиста смо се добро борили, па чак и врло добро, што су признавале дневне наредбе корпуса, армије, фронта, па чак и главног команданта. Ппросула су се одликовања, Истина, после неког време-

_ црици, кој

на опазили смо да би за четвртину онога што је“

урадио Пољак, Француз већ давно добио црвену розету Легије части, и да је наше остајање у првој линији било најмање двапут дуже него непољских пукова, иако смо у резерви остајали исто толико дуго колико и они, па чак и краће. Поред нас је била дивизија сенегалских стрелаца. Сви су били црни, веома храбри. И они су остајали дуго на фронту, још дуже него ми — а исто тако кратко у резерви. Одликовања и похвале у дневним наредбама добијали су још теже него ми. Волели смо Црн-' це, и они су нас волели, али нисмо могли разумети зашто су дошли да се мрзну у Европу и да умиру у блату Фламдрије. Они са своје стране нису разумели зашто ми то чинимо. Објаснили су нам да им је речено да је немачка казнена експедиција пре двадесет година Притима у Конгу украла осушену главу неког краља, или попа, или генерала, њихову нацибналну светињу; м однела је у берлински Музеј. Речено им је још, ако Нрнци пођу да се боре У Европу, добри савезници ће, дошавши у Берлињ, узети ону осушену главу и послати је у Конго а савезници су џентлмени, одржаће реч. „Сада разумете, Пољаци, говорили су Црнци, зашто се бијемо на страни великих демократија запада. А вћ, јесу ли и вама подли Немци украли неку вашу званичну главуг“

Наредник је морао да успори да би неке америчке тракторе, затим смо прола

стио оред

аеродрома, на којем су се спуштали и с којег су.

стартовали авиони. Хука је била немогућа. Затим је наставио: ·

— Провели смо раме уз раме са савезницима најтеже ратно лето — не, не 1940, како ви сигурно мислите, нето 1918: Говорим о оном рату, не о овом!

5 2 јебен је | _ много. месеци; оно што је остало од наших пукова. _ пошло је у Пољску, исто. тако. као што су се. су поред нас били у рововима, вр: тили у. сво. _ Сенегал или Конго. | "Дакако, ако су. остали. Милан. не знам да ли. су добили ону осушену главу или нису, тек чуђ сам да у Версајском. уговору има о томе један паратраф. А можда, пак, _ Немци нису. то извршили као што нису. извршили толико других оба језа; а можда се ни савезници. нису старали о извршењу тога обећања, као што се | _ вису старали о извршењу толико и толико других. У Пољској смо, као што знате, имали много, врло много посла. Ја. сам. био рањен, лежао сам дуго у болници, а затим сам се вратио у свој пук, који је некада настао у земљи талијанској. Нисам се никада вратио # своју, Вољицу,; иако ми је то тако изричито обећавао лично сам 'претседник Француске Републике. А није то била само "Вољица која М није ушла у слободну Пољску! шта сам могао да радим7 пук ми је постао родитељска. кућа уместо моје Вољице!: Остао сам у њему стално. За то време што сам у њему, променило се седам команданата, био сам у неколико маневара, прошло је двадесет година. Преживео сам у њему чак и неку врсту велике револуције. Мој пук био је један од она. два коњичка пука у Пољској, који су 1938 моторизовани. Уместо коња имали смо сада моторе. Какав је то био ударац! Каква је то била срамота! Стари, · заљубљени у коње капетани и четни наредници

рано тањи

150 | ји пре. ил · бараке. био "зе про Ку аб Је ула а на

"бараци. 0 Пољској каква ће бити, 0. ма о нечијем трељаном |

о мното дру тих аатвла не воле на пробаву. ЊЕ ЛЕ 54 у идуће“ јутро ви о је ето иљива аој, У. толико другиж, јануарских. јутара У подножју Алпи. Селр. смо у воз. С обзиром | на. "војну тајну — ви знате колико. се глупости с тиме прави —, није | нам речено камо путујемо. . Али мање изише, око полне били смо у иамберију. Ту смо и. ваза али У. други воз, Окренули смо на запаћ, Грозизи смо се преко Фтранцуске три дана | и две ноћи, | реседали смо тринаест пута, уутовали (смо | неким ма. тим, прошловековним железницама, ватонима моји. су давали ути- ) сак да ће се распасти | на најближем заокрету. Локомотиве су "биле још из доба Адама и Еве, задуване као старе кљусине; није било сумње да жепезнице француског Средишње платоа нису. ни У чему подлегле штетном утицају напретка! тако. смо стигли У Тур. Један тренутак пре нашег одласка стигао је усусрет нашем возу други воз, исто тако препуњен регрутима који су се журилж да се боре. на француској земљи. С прозора оних“ ватона извиривала су радознала, престрашени, тужна, пожорна, а пре свега, прозебла лица, којих сам се добро сећао из године 1918 У Фландрији. Био 16 то воз пун

сматрали су да је то Брај нашег пука! Такав пад! "КЦрнаца. Дугачак воз. У онај тренутак хтео сам их

Бар да дочекамђ двадесетогодишњицу оснивања пука! Но и дочекали смо! Двадесетогодишњицу од дана кад је у Италији настајао пољски коњички пук, прославили смо на коњима! Али потом су. дошли мотори... Колико љи одавде има још до Бедфортат Четрдесет миљат р

Црна година 1939 снашла нас је на моторима. Имали смо лаке тенкове, прилично наоружане, нису заостајали за тадашњим немачким тенковима; али жтта вреди, кад је на сваки наш тенк ишло триде-, сет њихових, не говорећи о авионима из ваздуха! Моторизована бригада, у чијем смо били саставу, ушла је у рат још пре него што су Француска и Енглеска званично ступиле у рат. Какав је те био рат! Дању битка, ноћу повлачење, и опет битка, па опет повлачење. Повлачили смо се у борби дуж целог подножја Карпата, преко горских долина, Нападали смо на немачке дивизије у шумама, на планинама, код прелаза река. Борили смо се стално У односу један према три или један према пет. Тако је писало у заповестима. Никада друкчије. Пробијали смо кроз немачка крила — тешко је то стално се повлачити, али смо знали да ми, једини пољски тенкови, задајемо Немцима веће губитке него коњица на коњима са својим копљима, Црне кожнате јаке наших официра биле су добро познате немачким дивизијама. „Црна бригада““ — тако су нас назвали. Црна Бригада тог црног пољског септембра!

Најзад је дошао последњи дан, Били, смо без муниције. Немци су нас гонили са свих страна. Села и градови горели су око нас, тамо далеко горела је Варшава, а још даље, на мору, борила су се утврђења Хела. То је био крај. Одбачени на мађарску границу, прешли смо је, предајући оружје. Били смо интернирани.. ~

Био је то тежак тренутак, и те како тежак) Није било Пољеке, није било мога пука. Али био је рат, па је могла бити опет Пољска морао је бити пук. Пољаци ву много тамница доживели у свом животу, али нису умели из њих бежати. После неколико недеља настао је одлив људи из Мађарске, Румуније, из логора, тврђава и затвора у Франмуску. Ја сам на два дана пре преласка границе, био рањен, лежао сам у мађарској болници, па сам се извадио касније. Препливао сам реку на граници Мађарске м Југославије. У јануару стигао сам у Фрранцуску.

Сећаћу се увек тога дана, јер од тога доласка па за читав низ недеља чинило ми се да снивам неки рђав сан. Да се све враћа што је било. Верујете ли да је станица била она иста Иста она „која и 1918 године, кад смо — исто тако зими из Италије дошли у Француску. Говорио сам сам себи да сам глуп што се тиме тако узбуђујем. Шта онда, ако су планине изнад Модане оне истег Си-

пи С Ље Љ роби •

Колико траје електричарско

„Сад ћемо...2"

танујем на Северном буле(> вару. Леп стан на спрату. поглед на читав Београд. Увек сам се поносио својим станом. Доведем тако другове, отворим прозор и дуго гледамо. Милина. Пред нама и Земун и читав Банат.

Али ових дана сам први пут зажалио што станујем на спрату. Принуђен сам да гледам и што ми је пријатно илшто ми је досадно. Већ десетак дана гледам како на бандери испред моје зграде гори сијалица. У подне гори исто тако као им око девет часова пре подне. | Првог дана сам (то је било пре десет дана) изишао на улицу, уверен да је то смо једна једима, случајна, заборављена сијалица. А како сам се разочарао; 'читавим путем кроз Булбулдер на свакој бандери горела је сијалица. Кад сам се уверио да ми је читав крај осветљен, одем на телефон, — друже, торе вам сијалице,

— хвала друже, хвала, сад ћемо ми одмах. · у

"Сутрадан, већ сам заборавио на и сијалице, кад оно погледам кроз прозор: гори, Опет гори, а већ седам часова пре подне. Одем у канцеларију. Вратим се у три а она гори, Моја мајка, пошла пријатељици, а ја је молим:

= Погледај, молим те, гори ли "тамо у том крају. | 4

" Братила се она па још с врата: излогуг јр Тори. у ша И

Улазим.

па

У, тел. редакције 20-448 и 21

Трећег дана опет јавим централи. Одговоре ми;

— Поправљамо, друже.

Добро је кад се поправља. Значи неће дуго горети. Четврти дан, пети, шести, увек исто. Седми дан, а ја опет на телефон. И опет оно;

— Сад ћемо ми друже!

И ево сада док ово пишем, кроз прозор погледам на упаљену сијалицу м мислим: Колико се ки'ловата истроши за наш крај, а за један дан. Молим Контролну комисију" да прорачун пошаље Електричној централи, колико ради њихове евиденције.

Ђура МРЂЕНОВИЋ Северни булевар 1

:д: Грашак у излогу

| идим у нашој рејонској за' друзи конзерве грашка из сијевеке фабрике „1 мај“, " Продавац ми каже; — Још нисмо добили цену...

У другој продавници на Теразијама прекопута „Балка- на“ изложене ове конзерве у излогу и на њима и цена: 5 динара.

·— ЏШену имамо, вели пословођа, али нисмо још добили упутства како ћемо продавати. Да ли карте, или у слободној продаји. А колико зремена губе и купци и продавци око овога прашта У Зато их ваља боље чувати и зи-

-957; администрапије 'Одговорни уредник | Славко Јанковић | чек. а. 1-90601 14. Пош

— Опет о тој | амбалажи А

ли сада о кантама од млека. '

Било је речи више пута у дневним листовима о рђавом чувању и. упропашћивању амбалаже корпи, сандука итд. али не о кантама за млеко. 3

Канте за млеко, које добијају продавнице Градскога млекарства за расподељу на карте, остављају се, у току ноћи, на улици па чаме' и преко целога дана, изложене "киши и невремену, пропадају, котрљају се по тротоару и коловозу.

Ономад, око 11 часова ноћу, про ллао_ сам Дубровачком улицом и испред продавнице, која је у бро ЈУ 17, видео сам разбацане канте, неке и отворене, неке и претурене; ваљда су се деца играла са њима. |

Ако је разлог тренутно сувише ј| мали број превозних средстава. продавнице би морале своје канте да задрже у самоме локалу са дежурним, а не да их оставе да па "да прашина у њих и на њих. Ка да дође камион, он их може однети из локала. Х

Мислим да овакво стање не само да није хигијенско, него и огромна штета, јер та амбалажа,

„Пранапа“

та канта за млеко није ни сандук.!||

ни гајбица, ни корпа, да се може брзо и лако направити, јер за мле "карску канту треба дратоцено вре ме, добар материјал и, што је највижније, потребне су веште руке.

на

ше пажње обратити на њих. Аца РЕКРКОВИЋ

АЕН

4 Х |

фах 792,

запитати шта их гонм опет у Квропуђ; јер зацело да је члан Версајског југовора који се тиче осушене. тлаве црначког владара, спадао међу оне малобројне чланове уговора које је Вајмарска Немачка 1 изволела испунити! Али наш воз кренуо је | полако, па нисам могао ништа запитати, а само су ми пред очима промипала на прозоримг све иста, али ипаж непрестано друга црначка лица, Било је вече, овладала ме туга. А можда, помислих, Немци нису испунили ни ону одредбу Версајског уговора, па се Црнци боре по други пут за осушену за свога јунака7 . ј у 1

У мојим годинама не вози се тако лако седећи три дана и две нсћи на тврдим дрвеним клупама. Најзад ми је све досадило којим путем им камо путујемо, онда сам заспао па сам преспавао чак м

„крајњу станицу. — „хеј, устај, дижите се, наредиш-

че — викали су ми — силазимо“,

у Осетио сам олакшање што је то већ крај тог мучења. Хтео сам ипак сазнати рде смо. Није вредело питати кога од другова; уосталом, излазили смо, сазнаћу сам. Били смо сабијени, а онај који је предампом излазио, сликар из Лавома, био је ви. сок, плећат човек, Кад је најзад скочио с високих степеница вагона, открио ми се свет. Свет — то је била мала станица, која ми се одмах учинила однежуд позната. Подигао сам навише очи и прочитао натпис. Био је кратак, лако се могао упамтити, Имао је свега четири слова, четири улова на целој подлози. — Опег СОпег, 5

Пошли смо заједно с другима, право У онај логор — та куда бисмо другле — надесно па навитле. Пут је био онај исти, по странама пута расле су врбе, оп је утонуо у земљу; брестањски пут. И јаљлуне за јабуковачу по воћњацима. МИ куће бедне, И нпајзал се појавио лохор, исти који им тада, само што је саграђено неколико нових барака, а пар старих борова је посечено. Иста она капија, исте кантине, официрска касина у позадини,

титли смо,

горе онај

болница с десне стране, високи нужници, грбови Бретање. МИдем по кругу и кота ли видим: код магазина ко је тог Капетап Висоцки! 4

Знао сам да је после оног рата изишао из вој-

ске, живео у Фрапцуској, кажу да се борио у Шпанији. Стари капетан Висолки. Официр. али не као

други. Управо брат. Висопки! Поселео је. Сувоњав какав.је и био. Одмах ме је познао. | — Јесте ли ви тот Одмах, одмах... Како ли оно

бешег Чек; сам ћу се се-ити, јон! Војћех Лендјон! Ммз

Но, па дабоме! Ленд-

првог или другог пуказ па

да, из другог: Разуме се да вас се сећам. Ви сте годлевали за читав пук оне орлиће из цинка још у Ламадрији у Италији. Чекајте: Још имам вашег орлића! |

Капетан је превртао по лисинпи и дуго није могао да нађе, а мени је одједном пред очима постало мутно, а у грлу исшто ме стегло.. Спустив

сам главу и видео сам само да руке капетанове врло нервозно претурају по буђелару. Док се пије појавило нешто сребрно. Познао сам. Капетан гледа у тог ор; лића, и ја гледам, и њега он потсећа на његову младост, на она времена, на оно у шта је човек веровао, на оно што није доило, и на ово што се сада на нас сручило. Све чега нема! И један другом не гледа у очи, нето У тај сребрнасти плех. И не знам што би се догодило. Можла бих трунуо У плач насред овог француског логора 3 који сам у болници, кад су ме без аи секли, само певао; можда бих заплакао, да го било каџетана. „Дакле, таквог орла: Јер У се 4 мира лук, разумете. Онај исти који некада У 1 мадрији! Онај исти који је био ту: Униформе ке опет бити француске, Оружје вероватно америч У А орлића треба на брзину. Лак ле, Ј ' |

М ја сам одговорио кло некад: ђанине калпетане!'

— А цинк и форму имаш

т- Створиће се!

— Разумем, граа Пошао сам у варонинцу, али имаб. нико, а камен за калуп каваница, које су билс исте раздрљене жене погледа. Видсле су да ви сам Француз, „Пољак, Пољакте = затрактала. је. јег на црна левсјка, деруђи' џе сасвим кап гавран. Ја товорити пољски! Дођи, мој дечачеје | у За И њен глас прогонио Ррујуће, као У Фландрији одиста као глас гаврана, шеве и ново РАЗРруита

туга и било ми је тешко. Тенкови пред нама стизали 5 право пред Бел форт. КОЈУ — А сада Ћу била а опет бити у Гуеру ил: Коеткидану (тако се називао онај логор). а они нл5 ши у Италији приближавају, се можла ламадри- УБ ји. И многи ол њих видеће је други пут, као

цинка тамо није још мањо. У вратима

као и тада, стајале су смелог

ме је, грактаво | и уЗнеми или септембра ћу: Пољско. % који је нањушио нове л. И мене је опет захватил

( „ћу ја видети Кбеткидан трећи пут. Јелна' сам сам“ 1

_радознао, господине поручниче: какс ли је С црни ЕЕ мат шта ви мислите да ли и они Јакођем У

Последње“ речи залушила је шкрипа гусеница ми" мосту; у : ју

У кедвери ПРУШ) РСК (Из књиге ТРИНАВСТ ПРИЧА, 1947, | | с пољског превео То У Це На 0

е 22-210. Штампарија. 18 уампарско-издавачког предузећа Н сродно фронта Србије, |

те " По- КЕ

авва аитанваи

шле, “

зачи о таи а

АЈА РА А РАДИТЕ

пате

еј

"ЕЕ4 3

притив

питања ви ин +

: ' , . . '

Ија " Пилат ет