20. октобар
Х
С | (7 4 ГА || [| А НОУ ииоте је жвознато да је Београд прад који је У својој пропљтости безброј пута освајан м разарач. На стратегиски важном простору сударале су се м шмзмењивале увек нове роужитвсло-толитичко „форматтије, које су често, било мод Београдом, наступале у пувој снази своје угтарншо силе. Беотрад је мењего господаре м увек жива, позни су освајачи рушили старо м давали Вестраду свој жик. Многи су мутници, дипломати м чртових грошли Београдом у разњим епохама и беттавили вам огњесе вароши.
Од 1571 године ми можемо, сем преко писаних извора, да пратимо развијање града м по мнотобројним гравирама које су нам остале и које показују све промене ихжје бу се у изгледу града дешзавале. На свим тим гравирама јасно се види да је Београд град који се развија уз утврђење и који је у том развијању и ширењу подређен законима фортификације. По типу, то се утврђење дели на горњи град и тзв. пограђе, што. сасвим одговара већ и првом српском опису Београда, који нам је дао Константин Филозоф, биограф деспота Стевана Лазаревића. И није то само занос уненог и деспоту оданот дворског човека када Београд упоређује са Зерусалимом, описујући многобројне зтраде у склошу горњег м доњег града. Вероватно да је торњи град, као срце тврђаве, сачувао свој средњевековни изгљед све до турског освајања 1521 г., а можемо да штретпоставимо да се отада изглед горњег дела тврђЂаве није сувише брзо мењао. Закључујемо то: по многим гравирама из тога доба, на којима се, како магледа, задржало врло много од утврђења која су подизали Срби и Мађари.
Археолошка ископавања на Калемегдану у горњем граду у току прошле године открила су остатке већих средњевековних зидина. Вероватно су се у. торњем граду налазиле све оне зграде које су уво подизане у утврђењима таквог типа и то: стенбене зграде, њуле, магацини, арсенали, можда и цркве.
Када су 1689 г. Аустријанци први пут заузели Београд, показало се да високи средњевековни зидови горњег града више не могу да буду довољна заштита пред снагом једне модерне артиљерије. пожитичке прилике изазвале су тада повлачење Аустријанаца, али, 1717 г. Београд је поново у њиховим рукама. Тај период значиће велики преокрет у урбанистичком развоју Београда, чије се улице уређују по систему праволинијских мрежа. Али, У том периоду и тврђава је доживела огромне измене, тако да је скоро њен цео данашњи изглед из тога доба, а дело је Швајцарца, генерала инжењера Николе Доксата.
Многобројни аустриски војни инжењери и картографи оставили су нам податке о аду и тврђави. на тим плановима цео комплекс горњет града изидан је многобројним зградама, изгледа врло великим и сасвим у духу једног старот описа из тога доба, који говори о касарнама у којима се може сместити читав пук. Међутим, баш торњи део трада доживео је до данас највеће промене, тако да је реконструкција горњег града могућа само на основу већих археолошких испитивања.
Када. су Аустријанци, Београдским миром, напустили Беотрад, Турци су почели са систематским уништавањем света што је било аустриског порекла,
аи
НЕ БЕ СЉА Љ урраренттићи,
Однео читаво — лонео исцепано
сам био револтиран овим, јер, понављам, то ми је једини капут, који но.
Корисна забава уместо досаде
Н едавно сам чекао телефонску
везу са унутрашњошћу читава
два сата у чекаоници Глав_ ног телефона. Осим звучника, преко кога је службеница јављала разгово. ре, ничега поучног и занимљивог ни_ је било чиме би човек могао да пре крати време. |
љав.
вена,
већ сасвим исцепана. Природно је да “ |
Зашто стварати гужву без потребе
требно, је набавити незнатну колини_ ву масне-боје и једну четкицу, те на седиштима са којих су отпале пло, чице, исписати бројеве. То не би вах тевало много труда,
Пошто многи људи свакодневно прилично дуго чекају на телефонске, _везе у Главном телефону, . предложио бих да се чекаоница снабде новинама, часописима (и илустрацијама, људи могли нешто поучио да прочи. тају, а не да се досађују. Мислим да | материјални издатак не би био вели. | ки, а грађанима би се пружила ипак Мег
"извесна угодност,
Сима Петровић | : =" службеник ја
=
па Боа лечи, ИЕ
"ПАШИН КОНАК (Ориганал у Музеју града Бе ограда)
днео сам недавно
свој једини, капут па чишћење. сам га предао био је читав, само пр-
После одређеног рока отишао да узмем капут. Био сам врло изненађен када сам га угледао: је била ва неколико места, не рашишто се дешава при чишћењу,
њоскоп је постао омиљена 38
се ствара око вађења карата већ смо се помирили, али постоји још један 4 · проблем у нашим биоскопима који <е може врљо лако отклонити Наиме, када сте већ добили карте · ум задовољни удазите у салу, сада тек настаје проблем — пронаћи своје ме_ сто. Бројеви седишта су' обично за, бележени на малим "нама које су отпале или се излизале (у биоскопима: | ормад“) тако да публика | ствара гужву __у сали у потрази за местом Нарав. = | во; да још више отежава ситуацију мрзи: који влада у сали јер се публи , ка пушта непосредно. пред: фл ; | претставе, 'До разводвика сене може | _ дако доћи јер их.има мало и не мо, ту. да услуже многобројну публику, Да би се ово питање решило по_ Ју
Из 5 "Београда
АМА ОВЕ | ТАИ
па је тако сасвим извесно и горњи град доживев велике промене. Како је торњи град изгледао У првој половини ХЈХ века, о томе, све што знамо, опет су само писани извори м нешто ликовних докумената, често м од уметничке вредности.
Музеј града Београда откупио је прошле године оригиналти акварел Београда из 1821 г. који је по наређењу цара Франца 1 радио бечки сликар Јакоб Алт. На том акварелу, који се одликује изванредном тачношћу, јасноћом и сигурношћу, цео комплекс горњег града испуњен је зградама, јасно се вили сахат-кула која и данас постоји, као и минаре једне џамије које више нема. До предаје мјадова кнезу Михаилу у горњем граду био је пашин конак, одакле се управљало београдским пашалљуком.
Већ средином ХЛХ века сви страни путници м пролазници добијали су пуну слику потцунот штропадања м расула тих задоцнелих феудала, који су пред крај своје номиналне власти готово просјачили код српских кнезова. Сви савремени описи слажу се о бедном изгледу горњег града, који је био препун нечистоће, дотрајаљих зграда, зидина им застарелог оружја, тако да је чешки књижевник Капер, у свом путопису из тога доба, приметио да се осећа незадрживи налет младе државе, која неуморно удара по руци бившег господара и раскива и последњи ланчић који ју за њега везује. Из тог
у
последњет периода сачувале су нам се дратоцене -
оритиналне фотографије, можда први снимци Београда уошште, које нам дају изглед једног дела горњет града. Такозвани „пашин конак“, мало турска зграда по стиљу, била је на највиштој калемегданској тераси, окренута на северо-запад.
Зграда је велико четвртасто здање од спрата и при жва-
земља. На спрату је било 1 великих прозора дратнот оближа, до су доњи прозор полуклљу; Улахило се на велика Х а на че – испред којих су била св. фењера. С леве Бана до испод самот четвртот прозора, допирао је високи зид с дрвеном капијом. Кров је био низак и плехом покривев. Од грађевина које су постојале до предаје прадова у горњем делу калемегданске тврђаве била је и велика џамија, која се види и на свим литографијама из тога доба. И она се вероватно налазила на највиштој калемегданскиој тераси. Близу ње, налазила се и једна спратна кућа, са отворетим дрвеним тремом. У горњем граду било је и доста мањих кућа од лопкијег материјала, веровално станбене зграде за турске официре. Све те зграде порушене су пошто је последњи мухазил Беотрада Али-Риза паша свечано на Калемегдану предао кључеве града кнезу Михаилу, 18 априла 1857 године.
па
ра
т степе
и доцније, мењао се изгљед горњет града.
На меслу данашњег Музеја Југословенске армије.
џтрва зграда) налазио се стари српски ђенералштаб који је порушен од Аустријанаца у Првом светском рату. После рата, пројектовао је арх. Јанко Шафарик обе данашње зграде војног музеја. На турску власт и давну прошлост данас у горњем граду неупадљиво потсећа само мало тулбе Али-Паше, освајача Мореје, великот везира Ахмеда Ш који је погинуо у петроварадинској били 716 кг, Све друго избрисали су бурни догађаји.
Дејан МЕДАКОВИЋ асистент Музеја града Београда
Градском предузећу „Чистоћа“, које се налазн у Уљица 29 новембар, Када
сим кад нисам ва послу,
чишћењем, сам једног по једног,
постава одеће,
бава Београђана, Те су 8601 тога бноскопске сале увек препуне савета. Са гужвом која |
металним плочи_
„20 октобар“; „Ко.
почетак
једна ни)
Питам се само шта ла раље људи који морају да се послуже хемиским ако се овакви случајеви често дешавају. То значи лишавати се, од делова
СЛАВКО „ТОМОВИЋ
службеник ИОНО-а Миљковићева 7
ааи би се тиме
много постигло: „људи би зако про „налазали своја места н избегла би се
гужва и неред у биоскопским салама, и ЗЕ „Р. |
ПРИЧА |
обу у планинама Ала-тау потмуло Де Баве живала грмљавина. Преплашен њоме велики. зелени зрикавац скочио је на болнички про-
„20 ОКТОБРА | зоф и сео на чипкану завесу. Рањени по-
ручних Рудњев подигао се на кревету и дуто је иоле. ВЕимиА 4 ти завео. Кад год би сев-
· нула плавичаста бљештава муња, на завеси би се
оцртала компликована шара чипке — дивне руже и мали Ћубасти петлићи...
— Ето што ти је на — уздахуно је руда Али чицка је на завеси нашла, северна. плела ју | је вероватно нека лепотица Настја.
— Зашто ви тако мислитет
Рудњев се осмехнуо. | | |
-- Сетио сам се, — рекао је. он, — догађаја који се десио у мојој батерији под лењинтрадом.
И он ми је испричао овај догађај.
У лето 1940 године лењинградски сликар Балатпов отишао је да лови и да ради на наш дивљи Север.
У првом селу које му се допало Балашов је сишто са старог речног пароброда и настанио се у кући сеоског учитеља. |
У том селу живела је са својим оцем шумаром, девојка Настја, чувена у целом крају као лепотица и вешта чипкарка. Настја је била ћутљива девојка сивих очију као што су све девојке на Северу.
Једном за време лова, Настјин отац је нехотице ранио Балашова у груди. Рањеника су донели у кућу сеоскот учитеља. Утучен због те несреће старац је послао Настју да негује рањеника. Настја је излечила Балашова и самилост према рањенику изазваља је њену прву девојачку љубав. Али знаци те љубави били су тако стидљиви да Балашов није ништа приметио. Он је у Лењинграду имао жену, али о њој није никоме причао, чак ни Настји. Сви су у селу били убеђени да је Балашов момак,
"лим је рана зарасла Балашов је отишао у Лењаснтрад. пре одласка Балашов је без позива дошао у Настјину кућу да јој захвали на бризи и донео јој поклоне. Настја их је примила. |
Балашов је први пут био на Северу, м није познавао месне обичаје. Није знао да је музшкарац кофи је без позива дошао у кућу једне девојке м
донео јој помлоне, сматран за вереника те девојке, ·
ако би она примила његове поклоне. Тако се на Северу говори о љубави. је
Настја је спидљиво упитала Балашова кад ће се он из Лењинграда вратити у њихово село. Балашшов, не знајући на шта она мисли, весело јој одговори да ће се вратити врло брзо. |
Балашов је отишао. Настја га је чекала. Трошало је ведро м лепо лето, прошла је влажна и туробна јесен, али се Балатшов није враћао. Нестрпјвиво радосно чекање прешло је у немир, очај ми
стид. Цело је село већ причало о томе како Ју је
вереник изневерио. Али Настја није веровала у то. Она је била убеђена да се Балашову нешто доходило... Кад је дошло пролеће Настја је решила да кринимжи од ома нође у Лењинирад и да тамо нађе Бадаљова. из села је стила ноћу и за два дана је дошла. до железничке станице и тамо је дознала да је тога јутра почео рат, Кроз велицу и пространу земљу, девојка, која никад дотле није видела воз, прошла је сама, дошла до Лењинграда и тамо тронатпла Балашовљев стан.
Врата је Настји отворила жена Балашова, мртшава, риђокоса, с цитаретом у устима. Она је хладно, у недоумици гледала Настју и рекла да Балашов није код куће, да" се налази на фронту код Лењинграда. Риђокоса жена дочекала је Настју неповерљиво и иронично. Да није та сеоска лепотица била разлог њене неслоге с мужем7
Настја је дознала истину — Балашов је био ожењен. Значи — он ју је преварио, рутао се њеној жубави. Настји је било тешко да говори с бучном, нафарбаном женом. ој је било страшно у вароком стану, међу свиленим прашњивим диваном, расутим пудером и досадним звоњењем телефона.
Настја је побетла. Ишла је очајна по величанственом граду који је сав био претворен у наоружани логор. Она није примећивала ни противавионске топове на трговима, ни споменике покривене џаковима с песком, ни старе баште, туне хлада, ни велике зграде. Изишла је на Неву. Црна вода реке текла је до самих ивица гранитне обале. Ево овде, У овој води, мора бити једини спас од страшне увреде и од љубави...
Настја је скинула с главе стару мараму, мајчтин дар и обесила је на отраду. Затим је поправила
Ко не поштује наредбе 2
мвот у нашем граду је врло
Ж динамичан, а саобраћај — и
пешачки но волски — — врло
жив, За његово правилно одвијање
потребно је простора и чистине. Због
тога је у зимским дапима чишћење у.
| лица од снега важан задатак од оп. штег значаја.
своје
Да су сви људи у нашем граду савесни и свесни овога вадатка, не би ни морало доћ и дотле да се надаје наредба о чишћењу снега. Али када је наредба већ издата, треба је поздравити и неодложно по њој посту пити, То су и учивили свасни гра.ђани, Остао је, међутим, велики део не_ вочишћених тротоара испред празних
| плацева, испред зграда несавесних кућевласвика, предузећа, надлештава и установа, покрај паркова итд. Треба ло би да народне власти одмах при– мене казнене санкције против _— свих отих који не поштују њене. наредбе, а које иду у прилог оппиој стварт, бег обзира ка је прекршитељ исте: несавесни кућевласвик, _ руководилац, предузећа или установе. '
ТА, | Лењингралска' 6
/
Уреднишита: а » здмилистрапија. Ректора Драг, | Јовановића · ШТМ, тел. редакције 20-443 а 21-957; администрације 22-210. Штампа Одговорна уредник Славко, Јанковић, чек, рач,
|
1-9060886, Пошт, фах 752
тешке плетенице и ставила нову на. ШИ отраде, Неко ју је ухватио за руку: Настја се окренула. Мршави човек с паркетарским ен стајао је креј ње. Његово радничко одело му НЕ Рур и нку
жутом бојом.
Паркетар је само климнуо главом и рекао:
—_ тита си, лудо једна, наумила У Овакво доба!
ове тај — паркетар Трофимов, — одвео је Настју својој кући, и предао је својој жени, енертгтичној и говорљивој, која је презирала мушкарце.
Трофимови су примили Настју код себе. Она је дуто лежала болесна у њиховој Од жене Трофимова Настја је први пут дознала да Балаштов није нимало крив, да нико не мора познавати њихове северне обичаје и да само такве „гуске“ као што је Настја, мопу тако заволети прБог. ЧОВЕКАЦНИ кога наиђу.
Жена је грдила Настју, а Настја је била сва радосна. Она се радовала да није била преварена и надала се да ће још видети Балалгова.
Паркетар је ускоро отишао у војску а Настја је остала сама са његовом женом. Када је Настја оздравила, жена је удесила да је приме на болничарски течај. Лекари, Настјини учитељи, били оу изненађени њеном епособношћу превијања, вешти-
ни њених танких, снажних прстију. „Та ја сам чишткарња“ — одговарала им је она, као правда јући се.
Прошла је сурова лењинтрадска зима, с њевом
опсадом, бомбардовањем и бесаним ноћима. настја је завршила курс и чекала да је пошљу на фровт, а ноћу је мислила на Балашова, на свот старос оца, — он, вероватно, до краја живота неће разумети зашто је она кришом отишла од куће. Неће је прдити, опростиће јој али је неће разумети.
У пролеће су Настју послали на фронт под ле њитнтрад. Свуда у разрушеним дворцима и парковима, на рушевинама, згариштима, у бункерима и на батеријама, у шумицама и на пољима она је тражила Балашова и распитивала се о њему.
Дежешиа чр
На фронту је Мастја .срела паркетара и тај брбљивац је испричао борцима своје чете о девојци са Севера која на фронту тражи вољенот човека. Глас о тој девојци почео је брзо да расте и да се шири као легенда. Тај глас је ишао од јединице до јединице, из једне батерије у другу, Преносили су га шофери, мотоциклисти, курири. Он је допро до нафудаљенијих места на фронту. Борци су завидели непознатом човеку, кога тражи његова ле-
војска и сећали се својих вољених. Сваки је у мирном животу имао своју девојку и сваки је чувао успомену о њој. Причајући један другоме о девојци са Севера, борци су мењали појединости те приче према снази своје маште.
Сваки се заклињао да је та девојка из њего“ вот краја. Украјинци су сматрали да је њихова, Сибирци исто тако, Рјазанци су тврдили да је Настја из Рјазана, па чак и Казаси из далеких азиских степа говорили су да је та девојка дошла на фронт свакако из Казахстана.
Тлас о Настји допро је вде је служио Балашов. други борци, био узбуђен причом о тој девојци која тражи свог вољеног човека, био је дирнут снагом њене љубави. Он је често мислио о девојци им почео да зивиди човеку кога је она волела. Одакле је он могао знати да завиди самоме себи
и до обалске батерије Уметник је, као м сви
Лични живот Балашова није био срећан, јер се несрећно оженио. А друти, ето, имају среће! це лот живота он је сањао о великој љубави, али сада
је било донкан мислити на то. Почео је већ да седи...
Најзад је Настја нашла батерију у којој је Балашов служио, али самог Балашова није нашла. Он је био два дана пре тога' убијен и сахрањен у боровој туми, на обали Фанског залива.
Рудњев је заћутао.
— та је било даљег
— Шта је билог — упитао је Рудњев. — Било је затим то да су се борци тукли као бесни им ми
омо потпуно разбили линију немачке одбране...
Ретко сам када видео људе обузете тако светим, узвишеним гневом.
— А нНастјат
— нНастја посвећује и даље сву своју негу рањеницима, Она је најбоља болничарка на нашем сектору фронта. ,
(превео с руског К. Сб) · | ,
К. Паустовски
рија Штампарско-аздавачког предузећа Народног фронта Србије,
девојачкој соби,“