20. октобар

20 дератодифа.

бр |) стр полако разноси по парку пожутело лишће, Парк је велики, а с клупе на којој седе Птвле

О 7 и Сота лепо се види како се у даљини, с часа “на "час, подиже облак прашине и усковитланог лишћа; лиже се скоро до самог неба и падо, отварајући виднк. Џрвено, жуто н сиво лишће врзма се око Сашиних ногу, тражи уточишта, жели да се спасе, скрије мегле, устуморпло се, баш кло ла игра неку забавну игру.

Слиа говори, а Папле га слуша, н мршти се, удубљен У мисли, с премема на преме клима главем, изражавајући тиме да је зилогољвн Спштисм мудрошћу, Речју — по. неша се онтко како и треба да се понаша озби. фан човек, кота је други озбељан човек удостојно нискреним разговором о важној теми, р

= Репн ми истину, — изненада упита Саша, — реци ми као груг другу; да ли си икола волео, или нисир Љусју Кондратјеву, наравно, изузимам, То је било неозбиљно. — Па, како да ти кажем...

Павле се колеба. Оп уопште још није истински воиео, али, ако то призна, за Сашу више неће бити занимљив, — Било је свега н свечега — каже он неодређено.

— Не, одговори ми, — не умирује то Стшу.

— Што се тиче тог питања, лобоме ла сам волео, = одгсвепа Павле: лише му добија израз болне прибрамости, којом се, по његову схватању, најбоље одавала заљубљеност,

— Према томе, требало би да ме разумеш, У овом случају ја не очекујем твоје прскоре,

Павле има лтадесет м јепну галину, Омален је, Путочек. Лепе му је округло. Игко брије свгкога дана, његови образи као! да не желе ла изгубе нежно ружи. часту боју. Пре десет дана затртио је, међу најбољима, геслошки институт, а понула за рад коју је лобнио, толико је ласктзла, ла би се Пгвле могао попосити њоме, да није био тако скроман, Порел тсга, њему је у овом тренутку веома ласкала искгеност Саше Лебедева.

Стагр није само у томе, што су због неозбиљне и дечачке Павлове спољтшности ретко с њим заполевали озбиљги разговор, већ се радије С њим шалили, — не, У овом тренутку Павлу |е било најпријатније то што С њим разговор не воли било ко, већ сам Саша Лебелев. . Саша Лебедев је изузетна ојава! Учно се одлично. боље од свих. Дивно пиртг, свира у клавир. Ниједно студентско посело није се могло замислити без Саше Лебе. дева, Он је весео чсвек. Саша није никала могао ускратити помоћ другу у невољи На лруштвенсм раду сагорева, неуморгн је, и за цело ерсме њиховог живота и рада у институту Једноглтсно су га сваке голине бипали за члана бироа комсомолске организације, Па н то све — тије оно што је на'гтлавније кол Саше Лебедева, А мајглавније је то, што он, свакој ствари, па чек н нај безначајнијој, уме да прила велики знача!. Натахпут човек. Око њега кго пл је увек неки празник, топал, весео, Зитчи, можемо сматрати да је питање решено, жениш сер — упита га Пазле,

— Е баш си чулан чегек! Па разуме се. Волим истински Наташу, а ин она мене. Шта нам смета да будемо муж и жена2

Пашка..,

Жуту јесењу траву око клупе је наједном сблсјала треперава светлост: сунчани зпак се пробио кроз густе облаке, н пао на њу. Неколико листова се олједном вину у вис, али не падоше, него се потлко, изгубише.

— Ти нећеш ла ми кажеш шта мислиш, Пашка, рече Смнпа. — А то ме. веру! ми. много интересује.

Па ето. — олговери. Павле помало кстрекиданим — такав геолог као што си ги, може и у министарству да нађе посао који му приличи,

— Та не обилази, Пашка, — рече Саша, — Зашто ми другарски не кажеш у лице шта мислиш, А ти устварн мислиш да геолог после завршеног упститута треба да оде с експелицијом, а не да седи у министарству, н да трожи шта ће радити. Зар'не мислиш таког

— Па, с једне стране...

— Са сваке стране Тако н ја мислим, А ја и нисам тражио твес'е мишљење о томе.

— Да ли је много волаш2 — запнта га Павле,

— Много

Саша устаде н поче ла се шета поред клупе.

гласом,

— Лажем, готово повикл, — Ја је не волим, ја је обожавам Не могу, разухеш ли. не могу ла се одво. јим од ње на псла голипе. Кгд је један дан не видим. ти већ знаш шта се са мном дешава, И најзад, бојим

се, разумеш ли, бојим се Пола године, То је веома лдуго, За то време се може свашта догодити, Скитам негде, ђево ће га знати где, а она је овде сама. Мп још не умемо ни да се дописујемо како треба,

— Па шта се нарочито може догодити, воли! — рече Павле. — Не могу замислити,

— Ала си ограничен човек! — узвикну Саша, — Све по пргтвилима. Он воли, она воли. Храбро подносе растанак, загим се бацају једно другом у наручје. са сузама радосиишема у очима, Разуме се, ја н не сумњам да ће тако и бити. Али, живот је живот, разумеј, Пошка. Он је пун случајности, а ја ништа, разумеш ли, дословно ништа, не могу ставити на коцку,

— А, експедиција је веома занимљива, — бојажљиво рече Павле,

— Нгравно да је зАнимљива, Али, није то последња експедиција. За две године и Наташа ће завршити институт, па ћемо заједно поћи у занимљиву експедицију.

— Оно, разуме се, и у министарству треба неко да радн. — Зар опет,

ако те она

строго запита Саша, — То није ни. Какав злечин што идем ла радим у министарство, — Не умируј ме, Ако само желиш, неће ти бити тешко да ми докажеш да то није безначајно, већ и много важније од одласка у експедицију. Али, ми се разумемо.

— Да; тако је, — одговори Павле, Саша селе на клупу, Поглед му је био уперен у даљину, тамо где се сиви облаци, дотичући се врхова

дрвета, с муксм пробијају кроз таму не би ли се слила с црпим облацима који су већ покрили половину неба.

Саша је оазмишљао о растанку с Наташом,. Замн. шљао је како се опрашта с њом ма железничкој станици, како улази у вагон, како јој са прозора маше марамицом. Видео је Натгшу како стоји на перону и како му маше марамишом. Није могао замислити шта ће се логодити после зога, МИ опет се духом враћао на станицу, опет се опраштао с Наташом, опет је с перона полазно воз, а ен, Саша, опет је махао марамицом.

И када се тако пети пут духом вратно на железничку станицу, иако никуда није ни отишао, он гласно рече Павлу:

— Не, не, то је немогуће!

— Ја н сам видим да је немогуће, — сложи се с њим Павле. — О чему онла имсмо да разговарамо. Лако моту замислити како ће се обрадсвати твоја Наталија,

Поче киша

— Да се склонимо! — новика Павле, и потрча,

Пошто је мало трчао, он се окрете, и виде ла Саша полако иде стазом ни не обпаћајући пажњу на кишу,

„Дођавола, — помисли Павле, — баш је то мука —

кад је чсвек заљубљен.“ ж

Наташа и мајка су, загрљене, плакале, а отап На. ташин је ишао куупним корашима по соби и говорио:

— Ето ти кућног конперта; ни они који се приређују у дворапи са стубовима Савезног дома, не би се могли похвалити већим успехом.

Али ни жена ни ћерка нису обраћале пажњу на њега. На крлтју крајева, није било потребно да човек има бујну машту, рече Пстар Сергејевић, — па ла погоди да ће се и Наталија једног дана удати, Ја сам то олувек знао.

Говорио је колико је могао злобније, и у свој говор је уносио што је могао више сарказма; па ипак, нико на њега није обрсћаз пажњу,

Он приђе жени и' ћерци;

— Чини ми се, да и моје мишљење нешто значи у том питсњу,

— Какро мишљењер — упита Јелисавета Васиљевна. — Какво питање, Нека никаквог питања. Ми смо већ све одлучили, Она га воли,

Уредништво и администрација Рек тора Драг.

ПРИЧА „

Нимало, За пас, Московљате, штума је место одакле – кон ха! Шума је, Наташа, свет за себе, в

су различите.

ОИ све. ; ' У У се довозе дрва. Ха, . своје обичаје, Уосталом, и шуме (7 #/ 7 ћ тај свет има ан КУН то још није шума. То је

На њеном пунатком и уплакапом липу појави се радосни осмех, : :

— Ваљла ћете ми ипак рећи ко је мој будући зетр — упнта Петар Сергејевић, и јабучица му задрхта на мршавом врату, што је био видан знак великог узбуђења, које је могло сваког часа прећи у наступ гнева,

— То је Лебедев, Саша Лебедев, — рече Јелисавета Васиљевна, дајући својим речима неки весжа нежан

смисао. Он нам често долази, |

— Тако, — промрхља Петар Сергејевић и напрегну се да се сети ко је тлј Саша Лебедев,

Како је био главни кљњигсвођа великог градилишта, он је мчого ргдио, а кући је долазио касно, па н ту ралио. Он се није сећао Саше Лебедева, али се није усуђивао да то призна,

— Ах, — рече, — тако је! Колико сам успео — ла примет“ меанећ Пуена :

— Ко = злепастр — строго згттта Јелисавета Васиљевна, — Сети> злепаста То је — као кад би за тебе рекли ла си зтепасл, џ

Петгр Сергејевић је бно е РИМ њега

у мотло ре Ј „ 5 МЕ јр ПИ продужи Јелисавета Васиљевца, Успште је занимљив човек, Д"вит светла коса, а, уста као у девоске, Нос правилан. Сав је некако племе. атац. и па ни палволи Петар Сергејевић. — Па како му је згразги смех! н настави Јелисавета а — 3 ниси та пртметио РО а смеје необично, — рече Петар Сергејетић, — И без престекка;, „Ха. ха ха!

Сетио се дл је често слушао како се иза зида разлеже весео мушки смех.

— Мамице, — тужно рече Наташа, Павлу. - .

— Да. да.

а асиљевна прену у смех.

МЕ Сатин та — рече она Петру Сергеје-

с ђ ом тревићу, Неко време се и сн удварао Нтташи. У ЈЕДЕ ТЕ

нутку ми је изгледао да н она према њему нешт пи ли се, гозпорила сам ти о томе.

ма Да, тако Ма рече Петар Сергејевић, нако се бат

ничетл није сећао,

Натгша ппике ону, и стави руке на рамена.

— Па. честита ми, рече му.

— Веома ми је мило, — ти«о рече Петар Сертејесвић, и загпли Те, — Твоја мајка воли да много гогори о осећањима, Н“талија. Вама, женгма, то и пристаје, А ја не говорим, Међутим. то не значи ла и ја не осећам. Мирно разумелт о томе, па Њеш схватити,

Он се извуче из Наташупог загрљаја и журно се упу= ти врпагима. На улазу се окпете, хтеле нешто да каже, али ме рече, ин изиће из собе. Наташа примети да су му очи биле пуне суза.

неба очатест,

— он то говори о

Саша је покисао до голе коже те га Наташа натера да изује мокре шипете и ла обује патике Петра Сергеје. вића. Сашин капут је окачила У кујни да се осушт,

Саша се бунио. тврлио ла неће назепсти, али је у души б"п веома валовољан тто се Наташа старзл о њему.

— Отац и мајка већ знају да се удајем за тебе, рече му, Натгта, у у

— Е. ливно, — Одредили смо чак н дгн свадбе, Кроз две недеље,

пи и 4 4 >»

— рече Саша, а у себи помисли: „Ето шта да радим у министар-

Пи длучио учинио да се нисам 0 НИ Би сескму ние Акимова и за месец дана. г нали топал, јак |, КА ве да се пе охлади, Бојим се да ћеш ипак назепсти. Саша испи инаискап шољу чаја, га одмах загреја, Саша се Ел са алој Натсштпој собици било ши 4 пао ла у излалеко,допиру тихи мелодича ви звуци и да од њих полрхтава бела загега на ПУНИ и тихо шуште свсске и листови росклопљених књига писаћем столу, — Спремно, сам ти изненађење, — рече јој сн. — Каквог — Био сам данас у министарству, примили су ме оберучке, ; 5 — А због чега си тамо ишао

припали цигарету, Чај в блажен. је врло пријатно, Са-

— Због посла. Кроз месец дана ступићу на дужност.

— Не разумем, Ти си се договарао с Акимовим.

— Експедиција Акимоза полази кроз месец дана, ми остаје тамо псла године, Схгатићеш и сама да је то сада немогуће, У томе се и састоји моје изпснађење2 Ја сам срећан! Драга Наташа, после свадбе отићи ћемо моме татици, у шуме, Ти и не сањаш како је тамо лепо, Тамо сам се родно, познајем сваки жбун, свако лрво, Ето, на“ пример, пева птица Дали зн"ш да она у четичгрима пева друкчије него ли, репимо, у бпезовој шуми. Знаш ли тог

— Не, рече Наташа, — Не рузумем, Чини ми се да претерујеш,

рта ви

Чему служе плакатне таб е

"и стубовиг

« ах идемо београдским улицама видећемо на свима _ могућим местима плакате и објаве, почевши ол позива за вакцина- РА

цију маса против беснила, који је за-

лепљен на стакло тролејбуса. па до филмских илаката па зидовима заграда

и посмртних листи прикуцаних на др—

веће.

Чему опда служе плакатне табле и стубови када такво карневалско шаре. вило влади по београдским улицамаР

М. Николић

Без алата нема за ата

еогралским _ кондуктерима _ па травмајима, – тролејбусима 4 аутобусима задаје доста муке

“7

што осам часова дневно мо. рају међу прстима да држе — разне карте н новце Много би _ лепше н

згодније било кала би кондуктери добили посебне плоче или торбе, нарочито удешене да се карте могу лако 0тцепити. Сви кондуктери у Загребу имају то. Набавка овог тако потребног алста добро би дошла нашим кондуктерима. којима би се на тај начин не само олакшао него и убрзао рад. б Емилија Михајловић Немањина 23

о“ + „Имамо текво нгређење“

Перионицу Првог реона тргбгло би већ једном ОТВОРИТИ

рајем новембра прошле године додељеле су просторије у Ло-

брачиној улици број 2 Нарол-

| ном фронту Првог рејона да се ту отвори Прва београдска перионица, чије су оснивање поздравили не „само појединци вего и руководнови ресторана, дечјих домова и. других установа, Али, нако су савладане највеће тешкоће, као што је,

ла

5 часова.

мензи,

ошвао ам у Градско предузеће за хемиско чишћење, венац број 6, око 17 часова, предам пар одела

шћење. Другарица која је запослепа у тој радњи казала ми је да одело треба да донесем пре подне од

Како сам као и већина радних људи у то време већ на послу, на не могу

Чесме има, али воде нема

. ' једном броју „Двадесетог ок~

тада да долазим, покушао сам ла о„бјасним да је таклв поступак непра-. вилан Она се сложила с мојом при

Зелечи

медбом, али ми је рекла:

на чи-

ва пример, била набазка машина . за И | - Е – амо такво нарећење... прање, перионица још не почиње са тобра“, већ је изашао допис да Ано ПАМЈЕ грађави Улице генерала Хорва- Мислим да би се такво наређеље радом, товића немају водовода пита _ М0Г10 изменити како би се омогућила Нада Матић, услуга већини радних људи који су

студент економије, Ђуре Ђаковића 25

Отприлике једна тона .

а дан 21 фебруара добила = је

моја другарица да преко сво-

је подружнице подигне – 1.000

кг угља на стоваришту бр. 2 у Дубровачкој улици. Кала је угаљ био истоварен пред кућу, измерио сам једну корпу, јер ми се учинило да на гомили нема ви близу — 1.000 ке Једна корпа је мерила бруто 27 кило~ __: грама, а добили смо 27 корпи пуних угља. Помножио сам 27 са 27 и нашао да је то.729 кг. Толико је било угља на тој гомили заједно са 27 корпи, а корпа мери јаче од 2'кг.

Равуме се да се код вага које мере на тоне не може тражити апотекарска тачност, али толико велике разлике ве би смело бити Вероватно ла вагу не етовариптту треба подмазивати, поготову кал је влажно време а и шпе. дитерска кола коктролисати да ли су стварно тешка колико кочијаш каже

Радивој Пујић Вишњићева бр 8

о. Јовановића 1/7М, тел. редакције 20-448 и 21-957; администрације 22-210, Штампарија Штам па Одговорни уредник Драгутин Шол ајић, чек, рач. 1-9060386, Пошт, фах 752 |

неке јавне чесме. После тога писма ва радост свих суседа, дошли су радници и уз помоћ добровољног рада грађана, намештене су цеви и чесме

Ади, отада је прошло већ четири месеца, а вода никако није пуштена. О проблему снабдевања водом ове улице, чији су грађани призуђени да се кори. сте бунарима, који су често улаљеви свега неколико метара ол или клозета, треба најозбиљније да се позабави здравствена служба, а такође и одговорни службеници Народног одбора Четвртог рејона, из у Д. Милошевић,

ада кажемо или

се „улазчице добијају у пре

продаји, значи да је њих нек, купио н после препродаје. Ако желимо рећи да се улазнице могу купита уочи претставе, овда се каже у претпродаји, а не препродаји, Исто такј. треба разликовати отштета.. Оштета значи наношење штете а отштега значи накнада штете,

речи

пре подне з'послени. Пошто су радње Градског предузећа за хемиско чишћење и после подне отворене, не постоји разлог да се одела примају само од 8 часова пре подне.

Миодраг Спасојевић

· Упропашћивање књига

мамо. срећом. много јавних би. „блиотека, али, на несрећу, и

ђубришта

стгтевте нелтањае, чного несавесних н земарних • .' _ Генерала Хорватовића 89.3 МИ и о а

Догодаће вам се да када узмете не~

ку књигу на читање, џађете на крају.

поносно исписане потписе ранијих чи.

талаца: „Прочитао тога и тога датума ову књигу, Тај и тај“,

Мнаге књиге ижврљане чењем к често веома глупим примедбама са стране као да је за нас заним „њивије шта мисли тај Пера или Јоца чего оно што је написао Лав Толстој. Најзад. књиге се често кваре прљавим а умашћеним рукама, а углови листова савијаћу, те се праве такозване „мага„реће уши“,

су подвла-

напишемо 12

оштета и. Зора Борисављевић, Нишка 30-а

" рећи ла је лепа, Црте њеног ли

— тилт како сам се д

можда само гај- ворио ватрено и са заносом. ају, говорио Р 3

Он је сала, по он Пе Ах, како ћеш да будеш

— Ићи ћу с тобо; утићу! Мала и бела, као играчка,

мама и кап · ЛИ ки дов, — одговори му Наташа,

· — А да ди си икада ншла у На — Нисам. али га ипак не За — Шума је једино место У =:

> сам досалио Којешта! чсвек је Па = — Не верујем — рече

човеку никада није уми срећан. Ма ла,

еј писаћег стола И

знам. и пор " Она је сада седела на Мени хартији. Сашу тас пажњом разгледала мрљу н те приђе ближе, М загледа

мрљипа,

а је па ако ла Саша је по.

кође згинтересова та је Мрља као свака мр» кри штком, . — Погледај ме, рече. те Она подиже главу и погле

« _ пемисли он. у „Како је лепа! п ЈЕ око није и прије па су биле ситне, неутин

иђа, златаљите. Лепа јој је била само коса. приееиог рађа За ста, бујма, и толико жува ла је изглелал ДМ о та чешељ и копче, и ла ће се ослоболити С ка ба 1 некад и лешапало, Чешаљ би пло на поље пао прасуле по птећима и леђима, а Начнна ПР на 52: Скратићу је, морам је скратити. ро

а с њом. . гизићем на крај изразу њених луклвих СИВИХ очију, било

анимљива,

што ми је кад ме не гледаш, да га. у

Вљ тло се, разуме. се.

Али је по јасно ла се веома поноси својом косом, а

-_ Па шта — упита Наташа, нетремице гледајући У, — прошла те тугаг 2

но ли ме тако празгледар“ — помисли 6

у 122 — упита Натгша.

— Хоћеш ли [ош ча .

Није стигао-ми да јој одговори, а врата се отворише Џетз Сергејевић и Јелисавета Васиљевна беху на прагу за Мама н ја смо, — поче Петар Сергејевић, — данас

сазнали... Е __ То си ти данас сазнао. — упаде му У реч Пн вета Васиљевна, — А ја сам знала олавно. Знтла сам раловапа сам се. Безжже, па ви сте Саша. свткако, птрилеа ржала према вама још од самот бо

четка. | = Да, тако је, промуца Саша. — још оп самог почетка, 1а сам Наталији гемова

Знај, Наташа, да те он воли“ У 5 Саша = — Наравно, — прошапута меће моћи да каже ни речи. | —_ Јелисавета Васиљевна приђе Саши, пољуби.

У У свеје време, — рече Петар Сергејевић, — о ја свткако, могли ла приметите, Ажко

би му јасво да тв

пе загрлио

сам се, кло што сте, сандре Ниуколајетићу „% »

— Семјоновићу, — поправи га Наташа.

— сСтеједно! — молећиво прошапута Саша, Извеолте!

— Изгините! У своје преме, као што сте то, свакако, моглу приметити, Алексанлпе Семтјоновићу, и ја сам се о: чкенио, Сгда је то, такорећи, прилично неумесно објашња-

; вати да ли сам ја тиме добио или изгубио, али. .-

___-- Много причаш, — строго му упале у реч Јелиса= вета Васиљевна, Треба им честитати. Хајдемо код нас, тамо је већ све припремљено, у по Р — Ама, молим вас, — рече Петар Сергејевић — Шта сам хтео да кажем> Познајући своју ћерку, тојест Наташу, убећен сам да се она не би одлучила на тако озбиљап корак, да није уверена .. " | аи

= У то не треба ла сумњаш, тата, — упаде му у реч Наташа. — Вотим га, много га волим. И он је веома до бар, вепујте ми.

— Не сумњам у то, рече Петар Сергејевић,

— Има:те у вилу да ћете морати да ме тешите кала отпутује. Биће ми тешко без њега.

— Какор Зар одлазите2 — упита Сашу.

—"' Да, одлази, одгсвори Наташа. — Шта бисмо ми геолози радили у Москви. Оллази на Урал с експедне ци'ом Акимова., Мислим да ргзумеш, теста. да ти не говорим о оном Акимову који прошле године на Кавказу није ништа постигао, већ о Алсксандру Александровићу Акимову. = , — ЈЕ, чудна мн чуда, — рече Шетар Сергејевић, ма да све до тега часа није зпао ни 3 ог ни за другот Акимова,

— Александар Алексапдоовић Акимов је велики на учник, чувени геолог, Не прима он. свакога, Не. „Ах; сте завршили инстатут, малим вас, изволитс“, То не. Многи геолози са стажом маштају о томе да ргде с Акимовим., А он их не узима. Он зна шта вреди зка шта може ла пружи. једчсм теолсту, нарочито млалом. Сашн је по нудио да раде заједно с тога Зна шта Саша врели,

— Да ли ћете дуго тамо остати — упита Петар Сер= гејевић.

Петар Сергејевић

— Пола године, — одговори Наташа, — Ма. је л' истинар

— Донста, то је луго, рече Наталија, — И кала би било могуће пренети Урал овамо, у Москву, бар за то време, било би просто сјајно, Алм. то није могуће Тако је, плакаћу, будите на то спремни, И плакаћу често.

— Потрудићемо се ла те утешнмо, — рече услужне Петар Сергејевић, обраћтјући се Саши.

— И ја вас молим, — промрмља Саша, — треба се, како ла кажем ставити им у њен положај,

— Разуме се, — још пажљивије додаде Петар Сер гејевић,

— Да, да, — рече Наташа, — треба се ставити у мој положај. Свакако. Али шта да се ради, оче. кад је твоја кћи Наташа заволела таквог човека који по сваку пену хоће да учини оно што је намислио А ако хоћеш искре= но да ти кажем, друкчијег чсвека твоја кћи Наташа не „би ни заволела, Па да је и пет пута лепши, не би га за волела,

Када је Саша стигао У студентски дом, сви су већ спавали. Само је Павле селео за столом и читао,

— Па, шта2г — упита он Сашу. — Јеси ж био у рајућ Јеси ли видео анђелаз

— Павле,.— рече Саша тихо, — Хајдемо некуда, Ме става ми се. Разумеш не могу, Не могу ни читати Ни радити, Сала нисам низашто,

~ Па, хајде, да псразговарамо, — предложи му Павле, — Не. овле не могу говорити, Другови спавају.

— Ако шапућемо ве мари,

— Не могу шапутати.

Павле обуче. капут. Изиђоше на улицу. Киша је већ давно престала. Небо је било светло, Обтапч су на њему били као облуџи и нису се мипали с места. Налнели су се ниско над земљу те је на њој било тесно ни загушљиво,

— Оллазим с Акимовим, — рече Саша.

— Такор Разумем, . •

— Ништа ти не разумеш.

Ишли су неко време ћутећи. Крупне капи су одбле. скивале на первазчма кућа, и овла — ода. падале На земљу. Негде је беснео ветар. Одлазећи одатле као да је лупао многим вратима. Излалека је допирала потмула тутњава, Ветар није хтео ла, уступи место тРшини, Алч је, необична тишина јесење ноћи, већ настгтала, Жуборење капи на прозрачној оскоги потсећало је на пвркут гтива, те је изгледало да се вратило лето и ла су сен птипе вратиле у тај град који су влажиле непрестане кише. у а Е

Сата -застаде, м пажљиво се загледа у Павла,

— Пашка, — рече му. Ланас сам ти тврлио ла ВОЛИМ Наташу, и ти си ми поверогао, Ја сам и сам себи веровао, Не Пашка, ја је тала још нистм чгтичски волео Ја је тек села волим правом љубагљу, Пашка, срећан сам, да знаш само келико сам срећон!

Он зггрли Павла, и снажпо га притиште на груди.

(Превео с руског А. В.)

КкКоветантин фин

= рско-издавачког предузећа Народног фронта Србије.

20 ОКТОБРА"

уосталош,

+ ."