20. октобар
.
иннинененнинаннинниннина а на аи и а аза
ш
робудила се Госпођица“) ПИ то је ноко нарочито буђење. Из дубоког сна и мртве не. свести право у неки бели, широки дан који нич“ свиће нит се смркава, него лежи на аемљи кло скамењен. Пробудила се и хтела би да посвршава ситне јутарње послове и'на“ вике, али већ на првим корацима запиње, Све иде тешко и наопако. Мучи је осећање да је пре-
спавала неки утврђен сат и пропустила важан,
посао, Неповратно пропустила, — Какав је ово дам» питала се Госпођица. Свануло давно и. трсба журити, а сваки је покрет спор и замара, као да се човек кроз воду вуче,и сваки поглед тежак, као у сну, М да лије ово ваиста, буђење»
Има Оваквих дана који рђаво почну, са аловољом и задопњењем, ми целог дана све иде ка“ Ко не треба. Има, али ово није то, Ово је дан у коме ће се нешто десити или се већ десило, " Да, десило се. Она ни сама не би могла гопредљити тренутак кад је то сазнала, јер није ствар ољједлом разебрала, него поступно, са сваким кораком, сваком речи и сваким погледом помало.
Први човек кога је срела, на изласку из куће, био је писмоноша., За њу је имао свега једно писмо, тачко ин безначајно,
— Новтаних упутница пема2: — упита она махинанно. — Нема, госпођице Рејка. Нема више тога.
Опа је погледала у ппемоношино лице, Девтазтње, рмђе, измучено, добро знањо. И гле, то липе је данас некако лукаво насмејано, жуте очи жмиркају дрско и сначајно, Тако се радује и свети мали човек, из нижег персонала, кал му се за то укаже прилика. Окренула му је леђа и пошла, у варош. :
Али мо на улици је сретала таква липа. Не би умела право да коже | каква, али тако намењепа, И од повска до човека, као да је свако лице једно слово, она је срицала значење овог исобичлог дама, док се највад пије пред њом отхрила пела невероватна и муњсвита, истипа: нестало је новца, но постоји више и пе важи, пигде н пниподкојим видом.
Госпођица осети изпутра јак ударац у теме, да јој се очи заматлише и уста отворише, Стаде насред улице, А зстим, сетивши се одједном своје касе м књига и рачуна, јурну напред.
Упала је у своју радњу као кроз пожар, откључала дрхтавим рукама касу и, обневидела, прешла руком треко празних преградака и голих челтаних видова, _ Дозивала је књиговођу Весу. Увалуд, њега никад шема код треба. да је ле. Или је са повцем пестало и књигавође и свега што је са новцем у везиг
Истртала је папоље и стала да дозива Весу, полицију, кога бтло жива човека, само да та пита шта је ово са њом им светом Око ње. Викаља је. Ударала се песиицом у чело м у груди, као ла је туђе месо па њој. Нико јој пије од говарао пи обраћао пажњу на њу, Кренула се да потражи људе.
Ишља је од дућана до лућана. Свуда је било исто. Нит ко шта продаје, пит купује за новап. И сви је гледају кроз жмиркав осмејак Кар настрану, луду жену, која не она оно што цео свет одавно зна. И са стаким кораком п сваким питањем и одговором све јаснија н неумитпија постае истипа: нема више нова, Да, новац је натустио свет, као ствар излишна н без вред> ности. Цела земља пема једног дипара. И но треба јој, Живи се и ради и тргујс, али без новца.
— Како Кекогр =— муцала је Гостођица.
„== Ето тако, — одговара трговац иза тозге хладно и нехатно, као што је некад говори „У нас су утврђене цене, госпођице".
= А ко је са новцем радно, новцем само трговаој ..,
Али чим опу покуша тако да сазпа више н ља тражи објашњење те чудне појаве која личи на луд сан, сви они жмиркају и смешкају се и — гледају свој посао. Само један трповчић рече јој онако прско рамена, спремајући робу по рафовима: = Било, па пема, Гледај посла!
И даље нема разговора.
Какав посао може бити без поваца2 питала је Госпођица кроз плач, стојећи ва раскрсници Као изгубљено дете.
Ето, сад је н она наговорила ту певероватну, аветињску истину. _ Да, нестало је новца са лица, земље, Покралн су земљу. Не, нису је покрали, Десило се нешто чудовишније и горе: нестало је појма о новцу. Та реч је изгубила свој смисао. Дукати су постали исто што и тап туви, новчанице су отишле на сметлиште, као оне реклам!е цедуљине које се деле пролазин-
% Мсту тврдице из
личност старе девојке зеленаша и предратног друштва писац је обрадио
већ у роману Госпођица; сад се враћа на њу у овој краткој приповеци.
интимни имминини зими ве мита вене мм нв ва Еп Рини
без речи
Слика
цима и које они одмах бацају. Акције су ба ченс негде са старим илустрованим лтстовима. Менице, као писма непознатих покојника, нера“ зумљивд. без постења и вредности, Блата јничк е ињиге стале код послелње књижене позтције, ћ сада леже мртве као камење ишарано неразумљивим јероглифима, 6 ној“
И Госпођица је ишла даље, посртада кроз та! бели, метални лам, од ћошка ло Пошка, од улипе до улице, И све јој 'е потврђивало ту исти“ ну, да је повац напустио земљу и да је свет остао за њу као тело без даха, без крви, покретне снаге, И што је најневерсветните, магледа да се људи сналазе и мире, ла су се, у својој безграничпој подлости, већ помирили с тим да живе без новма, да се на неки пачин испомажу. прилагођавају. “
— Шта јелсвозг Живот је постао бесмислица, пустиња, а трсба и даље да се живи, „Било, па нема!" Па то је свеопшта превара и крађа. Или априлека шала докопих м'неваљалих људи, Шта је ово, ако ко бога зна! М где је та влест, полљици:а; где Те суд, црква» . У
Госпођица је на сав глас запоматала про: лазници су је гледали са хладним "чуђењем. Прчшао је неки полицајац ж опоменуо је да не ремети ред и мир, иначе ће морати да је води У затвор.
Дакле тако! М власт се одметнула! изневерила! Згранута, Госпођица је трчала даље. Где су бар ти попови, хоџе, рабиниг Има ли где правде и законаг
А потсви су били по црквама и канцеларијема. Сви, мањевише, на својим местима. М сви су, мањевише, имали исте, покрете, исто традиционално трљање руку м исте одговоре: да је све на овом свету божје давање, да одредбе Провиђење треба мирно примати и де је, уоста-
лом, њихов пиљ вечни живот, а да се у стварима овог света прилагођавају захтевима вре мена. |
Згађена и потпуно обесхрабрепа, опа је бежала од једних до других, док се није обрела на тргу; пред црквом, Сат на торњу искуцава девет сати, Свега триласет удараца, Ето, и сат ради даље и искуцава. ИМ време се дакле 0 мери, ни бројање постоји, Шта ће пм све то кал нема новца» Шта да мере н броје» Па зају није рачуница изгубила разлог свога постојањаг
Или се н она, као п све остало, прилагодила повом стањуг Госпођица зажеле да порасте до висине
торња и да пљуне томе сату у све његове број“ ке. Осети како се у њој од те луде жеље отворише бране неком дотле непознатом гневу по како је тај гнев целу преплави, Викела је што је више могла, али њена вика јој је долазила као шапат према силини гнева који је хтела да изрази. »
— Ах, подлаци! Ах, кукавице!
И вичући то времену и целом свету у лице, осећела е6 папуштена, сама, поражена, али у и сто време горда, попесена својом неуништивом љубављу према новцу, својом очалничком, по следњом храброшћу, својим презиром према свима, — Да, мислила је Госпођица, сад нема мико од позваних“ни прстом да макне, да бранн и спасава свети новац. А тако су сви волели тај новац, толико грамзили за њим, Толико! То она зна најбоље, јер их је хиљаду пута гледала У најиесвероватнијим, смешним и Њалостим 8г0дама п приликама. То им је свима била светиња над светињама, За певац су све продавали и због њега били спремни све да учипе. А сад су, ево, прекопоћ, издали по њега, и одрекли га се. Таква је та садашња животиња што се зове човек; свему ће се приклонити, свему, само да би могла да траје ту на земљи, под суншем, у обличју у ком се задесила,
Све те узвитланс црне мисли и силпа осећа“ ња гнева, огорчења, шапуштености но потпуног слома, сударише се и помешаше у њој. Од тога јој се вид замрачи, глес угасин ноге потсекоше. То је обори на земљу. М ту остаде као мала хрпа женског одела насред поплочаног трга,
У том тренутку _ Госпођица се пробудила, стварно пробудила. На слабој светлости зииског свитања распршио се и њен лудо и болно замршени сап, И то стварно буђење није било пиз
без.
пе до тешић 4)
шта мање мучно од оног сниваног. Дуго је те пала тупим дланом топал душек под собом. У целом телу још је осећала дрхат гнева по студену тврдоћу оних плоча са трга пред прквом. Јбиш се један тренутак све око ње колебало и мешало, док стварндет не победи и не доби миран п познат изглед њене собе. У том тренутку Госпођица је била већ на ногама.
Онако неодевена притрча писаћем столу, откључа средњу фијоку, са американском бравом, навади своју кожну торбу н нстресе из ње сву ситнину на сто. Било је шест новчаница по десет динсра и два динара у металу, Гледала их је, убрзана даха, па их врати у торбу. — Ето, све је опет у реду. Као тих шест новчаниша, И сав остали мовац у свету па свом је месту. Дабоме! То је био само сан, безуман пи грозан. Био и прошао, — Како је уопште могуће такав сан> ИМ какав је однос између јаве и синова Од тих помисли остајс лака нелагодност, као сенка. Али о томе она неће да размишља.
Осети студен, и врети се у још топлу постељу. Срше јој бије јако ин неправилно. дах убр“ зан, Али топлота постеље и добра сигурност стварности брзо је смирују. Чврсто је склопила очи, и шапућући сањиво нејасне речи пре кора. као неко тепање, заспала поново. —
Пробудила се као обично, нешто пре седам сати; спремила се, доручковала, и кренула 7 радњу. Јоше путем пратило је осећање нелагодности од ноћашњег сна, и ма махове би као брза сенка минула кроз њу сумња у стварност.
Стигавши до своје радње, срсте ве самим вратима џисмоноту, који је занста донео неке упутишце. Узбуђено преброја новац, једанпут, двапут, — ту кој опет мину кроз свест, као стрелевита сенке, сумња у стварност — и тек тала потписа упутнице. Држећи пригрљене уда се новчанице, она подиже главу и вагледа се пи смоноши нраво у очи, испитивачки, дуго. То је било змало лице, риђе, измучено, давнашње. (Као да вели: „Служба није тешка, али плата мала, деце много, њикад крај с крајем да саставиш,) Нигде трага од оног дреког осметка и лукавог жмиркања које је видела у сну. Дакле, добро зе, Тек сада се потпуно умири. Положи обе руке па мали старински писаћи сто; чврсто при“ тиспу дљаном на зелену, мастилом покапану чоју на њему, к одмахну.
А писмопоша, ивишавши из полумрачне, хлад не магазе пе фебруарско сунце, стаде ва тренутак а сав се стресе. Са брзом унутарњом је“ зом, стресао је са себе утисак тих продирних, преплашених и страшних очију. А затим крену даље, МИ држећи се сунчете страпе, шапутао :е без гласа, сам себи:
— Ја, страшна погледа у ове Рајке! Џаба јој, брате, сво њено богатство, Јуди, — страшна
и Иво АНДРИЋ
тосжктовање Холандских
У Београду ће се 20 по 30 јуна одр. жати двокружпи меч па 10 табле из. међу шаховских репрезентација Југо. славије и Холачдије. У моландској екипи играће бивти светски првак Еве, затим истакпути мајстори Поинс, ван Шелтинта Крамер, Мирипг, Кор. је тлевер н други. Из Београда хољанд. ска ска репрезентација продужује пут то Бероти, па ће се у Будимпешти СУ. срести са репрезентацијом Мађарске.
Бивши светски првак и холандски
јавност,
Борба лаких фигура у завршници
Мод лаким фигурама поуфав умевају гуре без тепака.
бе коњи но ловци. Отсек завршнита итра се обимно завршава са реми, лаких фигура захвата у теорији оби– па ни преимућство једне лаке фиту. ман део, У тим завршницама готово ре нема решавајућ! улогу, Иаузета,
редовно поред лаких фигура малаве се м пешаци. У тракси се ретко до. гађа да у завршници остату лаке фи,
велемајстор Еве стигао је већ О ју. та у Југославију ради меча од десет тартија са машим 80. лемајстором Парцом. Меч је почео на Бледу. а завршиће се у Љубљави. Побелом 'у треој партије меча Пирп пријатно – измепадио а, може се оправлето очекивати да ње до краја успешно издржати тешку борбу са холандским велемајстором м ла ће потврдити ти. соку класу југословепскот штаха,
ка нтак има, марочито када се краљ слабије стране налазно у неповољном угаоним положају, Такав пеммер даје
НАРАВ ВАВА У
о7> мајстора у Југославији
следећа заврштина, коју је «омпоно,
зао А. Тројицки.
одигравања
напту штахов.,
У таквом случају
Бели на потезу добија.
Према броју фитура црни би тре, бео да, ремизира. Бели ипак добија искоришћујући рђав. угаони положај црнога краља. Остаје ла се изнаће како ту чињеницу треба искористи, ти при саставу и извођењу офанзив, пог плана,
РојоХај хаугјијсе 12 ргобог беоја: ћећ — КБ, Тб7, [47 1 527; сте — К18, ре4 1 Џ27. Већ па ројежи гепт га, Небепде: 1. 5с7—е6--, К!'—-28 ( пе уаЦа 1. ... К!З—17 гђов 2. 5еб25, Ре7:25; 3, 547—е6-Н 169.); 2. Тр7—58-+, Кез—ћ7 (па 2. ..
АТА А АТАРА А АРАТА РАТ
Кев—17 до5јо 1 .3. ТБВ—18ротед 4. 5еб—25+); 3. 5е6—
25, [е7:25; 4. 1.47— 15 +, ред :15; 5. Т58—ћ8--, К7—27; 6. Трб—е28-- 1 ђе је ођехђед!о тепч. _АКостм одпеље #ора, ђе! је раћ.
| Одговорни уредник Драгутин Шолајић
+ Улица Ректора Драгт. Јовановића 11
# Тел, 20.443 • Ччековни рачун 102-9060285
• пошт. фах 152 • штампарија иттам-
парско-издавачког предузећа Мародног
фронта Србије Београд, Влајковићева улића број а
Б
НЕОСВЕТЉЕНИ СТАНОВИ
бог рушења мзвесних зтрада на Сењату 9 ттресељети су прађани у павиљоне р-
вршитот одбора Народпот одбора у Јованичкој) улици на Вождовцу. Сетидба је обављена брзо јер је зградс требало одмах руши да би се отпочела мовоградња. Али нози становници џавиљрна на Вождовцу нашли су се у овом новом стровтшту у при+ пезгодној ситугатији, збот неодтовораљжавости извесних људи који нида реше ко је међу њима на-
(
ИМЕ ности им како не могу длежаћ.
У павиљонима које
постоје све електричне мису повезане са уличном да грађани живе у потпу олектрично предузеће
инсталације, инсталацијом, тако ном мраку. Гралско 662 плана зграде не може да уведе електрику у одаје. За увођење прује није падлекан изжењер који је градио зтраду. М тако услед ничије падлелиости људи већ више од двадесет. дана станују у потпуно мрачним одајама и снасазе се како Међу становницима |овога павиљона малазе се м неки студенти који баш сада У иститној сезопи не могу ноћу да уче,
знају.
Да ли ће се наћи ико падлежан да ове људе спабде електричним осветљењем 2
Р. Клањец
ж Груби поступци
Зоолошки грт мопу да УЂУ гозђани ло ту за часова, Они људи који наиђу баш
У 18.330 сети могу да доживе разне не пфијатности и неучтивости од стране чувара Зоолошког врта. У четврт до седам почињу чувари 'да опомињу грађане да излазе напоље, и то прилично грубо пошто се ускорд врт затвара. Мислим да би требало изменити време до кота могу грађапи улазити у Зооло» шким врт, пошетто је свега четврт сата за оне који долазе у пола седам недовољно да би обишли животиње. Поред тота, грубост и неутивост чувара је за сваку осулу.
· , Б. Максимовић = –
„Нема оправдања“
итао сам у прошлом броју о позиварству, које се уобичајило у једној основној
организацији | Народног фронта. Зато вам шаљем јаш један пример који је пре вршио сваку меру. Секретаријат Двадесет и.
прве основне ортанисације Првог рејона пред видео Зе да одржи плепум са активистима који раде по активима. ИМ, наравно са: завио позив за све активисте у веома строгом тону: „Позивате се да немзоставно присуствујета пленуму који ће се одржати на дан 15 јуна 1949 године“... пише па почетку овог неумољивог акта. На крају је писала "и претња: „На састанку ће се претресати 0 важним проблемима за даљи рад појединих „векција, као ми читав рад нашег секретаријата, 66 ваш тедолазак нема оправдања, потписани су претседник и секретар уз обаветао „О. ФР. = с. не | 2.
и послапици у Скупштини, м одборници. у пародној власти, могу отравдано да маон | стану у случају болести, пута или неке друте спречености. Али, секретаријат ове основне организације сматра да за „недостазак мема оправдања". Ситурно јео зажалио што не је могао да дода: „за недолазак ће се казнити ловчманом казном м притвором од 3
дана.“ да ли су руководиоци ове. осттовио арганизације заборавили штта значи реч добревољност> п. Матковић ж
„Пушење у сали забрањено"
тишља сам пре неки дан у бпоском „ја
() дран.“ Како сам дошла св о» пред по-
четак претставе, било је дозвољено да
се уђе у салу и многи су већ седели на сво-
јим местима. Међутим, пушачи су се још
задржавали по ходницима, где је било дима
у изобиљу. С обзиром да смо већ навикли ма
задимљене ходнике пред биоскопским села“ ма, никоме то уопште није сметало.
Али, изненадила ме је једна ствар. Улазећи у салу, на којој су врата била широм отворена према ходнику у коме се ттуттето, ватдела сам да је много више дима било У гледалишту. А на зидовима су мирно стајали натписи: „Пушење у сали забрањено“,
из овога! излази да пушење није забра“ шемо због тога што дим смета публици, а
шкоди и самом платну, које се од њега квари, већ просто из некаквог уобичајено принцишта. Јер, као што сам већ навела, са“ ла је била препуна дима, који је обилато продирао у салу кроз широм отворена прата према ходнику.
» Љ