20. октобар

8 =

= 5 Е 5 5 =

= = 5 5 Е 5

= | == | с“ = – | – = [] _ шта = ва - – – = |“ = == = = = = = == Е = = = == = | са ма = [7 = = = = = = ГГ- = = – = = 2 – | = = = = = = = = = = = = “а = ка == = = га = = = = = = |] = = = = ~“ == | = == ко та Г- == = = = = = = р

пеликој палати Института хемијс за исхрану (ХЕЗИС) у Макишу седела су после подне 209 октобра 1994 године три млада инжењера разговарајући, | | .

После ручка они су се повукли мз трпезарије у собу најстаријега од њих тројице Марка, да ТУ у разговору попуше по цигарету, Широки прозор инжењерове собе гледао је на пространи парк Ин. ститута, који је ма овом некад пустом им мочварном макишком земљишту израстао за четрдесет тодина тако лепо, да је постао понос овог новог београдског рејона, један од најлепших паркова града,

Та три друга, добри радници и велики весељаци, звали су се Марко, Жарко и Јован, али су још на Универзитету овог трећег прозвали у шали Дарко, да би им се имена римовала и слагала као што се њих тројица слажу. МИ то му је остало као надимак.

Марко је човек од књиге м маште, Жарко је јака природа, са живим осећањем стварнзсти, као неки првак у овој другарској тројци. Дарко је леп, насмејан и доброћудан младић, обдарен оном блатородном _ безбрижношћу која може живот да улешша а да човека не умањи. Сва тројица су деца срећног поколења које је угледало свет у токе чеврте Петолетке.

Разговор је био жив, испрекидан, Како разговарају млади људи који не осећају замор од осмо. часовног рада ни тежину од ручка, а којима је преостали део дана испуњен пријатним пословима и обавезама.

— Ја сам одређен, — говорио је Марко, — да присуствујем данас прослави 20 октобра у Пентралн синдиката. Прославља се, знате, педесетотодишњица дана кад је наша војска заједно са Црвеном армијом ушла у Београд, из кога је после штестодневне борбе истерала немачке фашисте,

— Де, знамо сви толико историју, иако не црпемо податке из дединог дневника као ти, — задиркивао га је Дарко.

— Е, кад је реч о дедином дневнику, да вам жтрочитам шта је записао мој деда Петар на дана. шњи дан пре педесет година, — И Марко спусти ролетну на белом орманчићу, извади старовремску бележпицу у жутим корицама од похабаног картона, прелиста је мало ,и стаде да чита: :

„ЏШетан, 20 октобра 1944 г., 9 сати увече. Млака ноћ, као пролетња, Над Савом магла м месечина. Друта обала је невидљива, изгледа Као зид од мрака...“

— Хи, — проврпољи се Дарко. .

— Шта се чудишт То је потпуно у стилу времена. Тако се онда писало, — каже Марко дижући поглед са рукописа, |

— Бе прекидај га. — каже строго интересује ме то, хоћу да чујем.

њењао зид од мрака. Чују се усамљени пуцњи негде на периферији. С времена на време блесне слабим сјајем светлосни сигнал у даљини и промиле фарови камиона у поворци.

зУуморан сам, али ми узбуђење не да ни да помислим на сан. Сви прозори на мојој гарсоњери разбијени су...“

— шта је то гарсоњера7 — прекида га Дарко.

— Тако су онда звали једну врсту малих станова, само за једно или два лица.

— мусти да га прочита, па после иматн да питаш, наређује Жарко.

»„-Опустио сам ролетне, али им оне су на местимал .робијене од метака или попудале. Водовод је прекинут, електрике нема, телефон не ради. Ни дрва ни угља у кући. Срећа само што још није захладненло. У предсобљу на дивану спава мој да. нашњи гост — совјетски официр, Рус. Спава као уморно дете, ни дах му не чујем; Узалуд настојим да се приберем им да средим безбројне утиске минулог дана, који се чини дуг као цео један живот.

зујутрос, нешто после пет сати, тек што се било мало разданило, изишао сам међу првима на улицу, коју су Немци неприметно напустили у току поћи. Видео сам још неколико људи како опрезно помаљају главе из капија. Али није прошло ни пет минута, а улица је оживела од света, дозивања и поклика. Са дна улице ншао је ред совјетских војника у сивим шињелима, са шлемовима на глави, а са стране, уз зидове кућа, протезао се дуг и ра. стресен ред наших партизана, неједнако одевених и наоружаних, али са једнаким војничким држањем. „Кренуо сам да нађем другове, Идем преко Те-' разија. Ту се добива утисак да је све поломљено, покидано им поразбејано у борби која је трајала пет дана. Сиви немачки аутомобили са поломљеним точковима и улубљеном каросеријом; читаве комиле празних чаура и неиспаљених метака пушчаних и топовских, На средини стоји велики совДдетски тенк; ту је застао у борби, тешко оштећен од немачких граната, ми сад стоји нагнут попут ра. њеника, а око њега се тронуто окупљају први грађани. Један шегрт му је заденуо скромну тробојну заставицу У ждрело топа. Поред тенка су, прекривени платном, лешеви двојице војника од посаде, Изнад глава им већ гори неколико свећица и стоји папирно просто цвеће које намешта нека жена. Жрај свећица неколико комада металног новца, који неки — по старинском обичају — бацају поред покојника.

„Мало лаље немачки лешеви, уз сам тротоар, помодрели и надувени. Ја их не загледам и не бродим него се пробијам кроз сплетове покиданих жи-

Жарко,

питај што

ца ми оборених бандера. На углу Поенкареове улице...“ — Каква су им то имена улицат — прекида

опет Дарко.

— Ћути и слушај, па после питај, — опомиње Жарко.

Марко наставља:

„-На углу Поенкареове улице стоји пред јелом капијом крупан човек, необријан, као мн сви

пити а интиме ЕР нинила романи иоео те

што смо; није потпуно ни одевен, пригрнуо само неки кишни огртач, а дрх:и пуне прегршти цига. рета, којима хоће да дарива војнике који намлазе,

„идем даље. Нисам још стигао ни до Позоришта, кад од Земуна грунуше топови у плотуну, задрхта ваздух и зашобота шрапнел, као град по крововима. Иза мене се разлеже вриска и довикивање. Свет поче да бежи. Са осећањем у коме је било и страха и радозналости, али тако да је радозналост маскирала страх, м ја кренух натраг, После неколико корака нађох се опет пред оном кућом на углу Поенкареове улице, Два човека

стоје ту нагнута над неким. Прилазим ближе, Онај крупни човек лежи на земљи, на оном свом киттном мантилу, као да га је простро пода се; шрапнел га је ранио у груди, крв тече ебилно на ас_ фалт; он колута очима и кроз ропац говори: „Доктора, зовите доктора!" Цитарете разасуте око њега,

арабама се ограђују обори, торови и сеоска дворишта да не побетпне живина. Усред Теразија је мала, љупка,

мрко обсјена тараба нашла другу примену. Отрадила је кафану „Москва“ да не побегну тости који нису платили, како сваком кота то интересује може келнер да објасни. Кафана „Москва“, која по својој уредности све вилше потсећа на ресторане железничких станица, овом тарабом добила је сасвим мову, својствену ноту. Увече, када заблистају свет-

орба“ је већ једном објавила чланак У вези штедње воде у Београду. Већ "Љубе давидовића и угао Крижанићеве улице. Ту је постављена једна чесма којом се пролази. Приметио сам да има мното немарних и аљкавих грађана који остављају често требе — неискоришћена, Становници из 96 лижњих зграда Улице Љубе Давидовића број

| | и по тридесет пута дневно, али доносе собом | и судове за прање: кашлике, шоље и' друго, ристе. Уверен сам да се на тај начин више утрошти. дневно воде него пола улице за ме-

ВОДЕ Б скоро два месеца станујем у Улици олузжи више улица, а и прађанство које ту пута отворену чесму и вода цури без по39 и 4 сватодневно долазе на чесму можда тако да вода виле исцури нето што је искосец дана.

Мислим да би требало преко основне организације Народнот фронта упозорити опоменшути грађане овота краја који служе овом чесмом да је крајње време да

се

престану са тим јаваштуком јер то иде на штету свих нас и опште заједнице.

љЉ. БОГДАНОВИЋ

Београд свакодневно долазе м одлазе Ј десетине хиљада путника. У време го-

дишњих одмора, када хиљаде 6еоградских трудбеника одлазе на отсуство, број оних који путују још више се увећава. Међутим, куповина возних карата се може обавити једино на железничкој станици, која је монахо мала, ити у билетарници „Путтика“, ва Теразијама. Разуме се да су ове благајне претрпане. На железничкој станици редови

пред благајнама су, такорећи, увек исти и врло често услед нервозе путника долази до ремећења реда и објашњавања. У малом лоња

неке укаљане и мокре ,а неке већ крваве, Све; се искупља и пролази, Заборављајући тренутно страх, кренух и ја даље ка Позоришту.

— па где им је то било Поздориште: — упита Дарко, заборављајући на све опомене.

— Тамо у старом делу вароши, у близини садашње Централе за текстил, зграда још постоји, У њој је сада складиште робе, одговори Марко мирно и продужи читање,

„У Васиној улици илилазим на прве порушене куће које су Немци минирали ноћу, пре повлачења, затрлавши становнике рушевинама. изломљене бетонске плоче висе немоћно, као поцепани ћилими. Пролазим брзо да не бих морао да мислим о људима, женама и деци који испод тих рушевина још можда издишу у мукама. Зграда новог Универзитета изгорела је и још се пуши, пред њом

лости теразикисих сијатица, човехм може да седне покрај тарабе па да, уз чашу шива, забо рави да је у граду. Може да гледа У небо, преко мрких летава па да замишља да иза њих нема асфалта већ миришу липе и стогови сена. Чисто му дође, нарочито ако је из унутрашњости, да запева: „Чија ли је тарзба, чија ли су врата,,.“

Само цепидлаке, које примећују колико је тараба мало у складу са модерним хотелом и центром града, они који немају смисла

за неуредност која даје посебну драж нашем граду, „каче“ се за ту тарабу. Па ипак цепидлаке чију осетљивост вређа свака несклад врло често су у праву. Међу њима има мното и таквих који желе да наш град буде чист и уредан као што приличи центру 3емље у које) се гради социјализам. л. д.

НЕИЗЛЕЧИВЕ РАНЕ

жх>х% ради се Беопрад. Расте. А ране на [ асфалту испред биоскопа „Звезда“, као да су неизлечиве, показују тврдоглаву тенденцију ка сталности. Сваки посетилац биоскота, а има их на хиљаде, спотакне се преко гомиле _ ископаног асфалта који се све више претвара у компактну масу, У дреко брдаштце које као да је наме штено ту да пут нашом главном улицом не буде 6ез препрека што челиче мишиће и „ нерве. И нико нетко да за-

да га помери,

лечи ране на асфалгу. Вероватно се неко од надлежних спотакао улазећи у биоскоп, опсовао, и заборавио да их треба прикуртити, Асфалтирају се улице и тамо где се <с3чувала стара калдума још од Турака. У центру, ране на асфалту испред биоскопа „звезда“ вапију за малом оправком која не би стајала ни много труда ни новаца ни времена. Просто боду очи. Лежи, непомично, дрско брдашце асфалта пркосећи пролазницима, времену м великом темпу изтрадње. бг. С.

хж

МОГУЋНО РЕШЕЊЕ

лу „Путникове“ билетарнице, у коме се врше резервације места у одмаралиштима и дају разна обавештења, свакодневно се направи велики ред оних који чекају да купе карте. дешава се, нарочито око првот, да људи неколике сати чекају у билетарници „утника“ да купе карту.

Сви путници из Београда осетили би велижо олакшање ако би се у граду отворила још нека продавница возних карата. Ово би се могло учинити чак и на рачун затварања

неких трговинских локала. Ј. џи.

– пемјив "у Рт

је крш од поломљеног намештајл, стакла и сеакојаких предмета који пише немају облика пи имена, Тражећи пролаз кроз тај кртеж сретох професора. тога истог Утиверзитета, старог позпапика. Ишао је са сином, младићем од седамнаест година, за, главу вишим од њега, Обојица су били прашљиви и каљави, руке им чађаве, очи закрвављене од дима и неспавања..

„Становали су у једној од оних лепих, високих кућа према Калемегдану које сада још горе. Професор ми прича све како је било, Синоћ око десет сати Мемци су зазшли по кућама, истерали све ста. новнике из подрума и на њихове оче полили спрат за спратом бензином, и потпалили, Депа су вриштала, жене падале у несвест. Све то уз паљбу последњих одреда који су се у тами поплачили преко Сапе. Раскућени и унесрећени свет остао је скривен по удолинама Малог Калемегдана, Сад су негде привремено смештени жене и деца а људи иду да траже трајпије склониште.

И отац и син су гледали право, говорили узбуђено, али без страха и не показујући жаљење, живи смо и слободни а то је главио. Жао ми је само књига. Али све ће бити добро! — каже про. фесор прашштајући се. Мосле неколико корака осетио сам потребу да се ожренем за њима. Погтледао сам их још једном, с леђа, како иду прави, као два млада друга. М помислио сам: колико снаге има у нашим људима, колико способности за самоодрицање и неке једностазоне, по себи разумљиве храбрости, и шта би се од свега тога МОГЛО начи+ нити у бољим приликама, у правцу стварања, а не самоодрицања и трпљења, Кренуо сам даље, Предампом се полако указивао Калемегдан на коме се мешало јутарње сунце са маглом п пламен са димом. Изгледало је као да ме тамо чека неверобватна бајка, а прво тто сам угледао излаљеска била је гомила грађанских летнева; лежали су па падини једнот травњака, наслагапи као рибе. Сетих се речи којима печиње хроника Атанасија Ђакона, из времена османлијских најезда; И л ежаху трупи померлих људеи сербских по всем улицам великаго Белгорола»,

Из тих историјских разматрања гтргну ме поневна топовска паљба од Земуна. Изиђе ми пред очи рањени човек из Послклвтеове улице те, упла-

ен, чучнух иза падине травњакла, окрећући леђа укрућеним лешевима,“ — Слушај, извини, зрло је занимљиво, али нама |

је преме да крећемо. Мислим да се деда неће увредити што за ланас морамо ла прекинлемо.

То је сада Жарко прекинуо по= гледаше на сат. Заиста било је време, Млрке треба да иде на прославу, Дарко мора у Папчево код своје веренице Јелисавете Петрон која рали у тамошњој фабрици свиле као инжењер и са којом ће склопити брак крајем овог месеца. Због тих честих одлазака у Џанчево другови га стално задиркују. |

— Не знам како другарица Јелисавета преде своју свилу у фабрици, али да је твоје Конпе по. уредила, то је јасно, — каже Жарко и одмах наставља, окрећући се Марку:

читача. Сви

хватала и кроз смех — Знаш, мислио сам да останем = да читам, али слушајући старомодну а топлу прозу тв-та деде, решио сам да и ја пођем на ту прославу 20 октобра. Хоћу да чујем. Шисам задужен, али осећам потребу да одам неку почаст тим људима који су тако тешко живели и тако се добро борили у овом Београду који је тада био мален и разрушен, а у коме ми данас лепо живимо и радимо. А сутра ћемо да чујемо шта деда даље каже. Крећимо!

Марко затвори старински лневник у орманчић на ком шумно заклопи ролетну. Тројица млалих инжењера сиђоше са смехом и шалама низ широко мраморно степениште до алеје гле је стајао, покривен првим жутим опалим лишћем, њихов мали

аутомобил марке „Триглав“. Седајући за волан, Дарко није препустио да понови своју редовну шалу, да скромни аутомобит назове „колицима

марке НАЈИКСТ» м да реч Најикст објасни као екраћевицу од „неутледна, али јевтина " корисна ствар".

Ларко даде живо гас и бише иза савијутка алеје,

младићи се брзо ИЗГУ"

Иво АНДРИЋ

ГЕГРРВЕНЕНАЈАРРАССКАВАСЕ НОСЕРРРРАГАРВРРРО РРРРРАЊЕНЕРАРА УВЕРЕЊЕ ННАННЕВАВИАНАННИНАА

ије Аца звани „Пеливан" никад (био 'ситничар. А није из простог разлога

што је увек волео крупније ствари. Откако је први пут У животу сео за управљач аутомобила, није знао за ситне ке лометре у брзини. Притисне оно педалче па кад се стушти низ улице ни сам ветар не може да га стигне. А што се тиче осталих возачких с" мајсторија: да прође куда се не може или не сме проћи, да „прешиша“ све саобрајне сигнале, да промакне макар и најпрецизнијем – саобраћајцу пред оштрог ока, — зато се Аца увек хвалио да је прави Пеливан, те су га стога тако и прозвали. А када је у друштву препричавао разне професионалне доживљаје, Аца је волео и да ствар

с-

брим „филом" дотерује тортицу.

Али, једног дана... |

Пред неком рејонском задрутом отетао се ред, као да се унутра деле жилети. А жилети су се стварно м делили. Аца заустави свој „Шевролет“, пусти да мотор настави са уједначеним _ радом, и стаде на крај реда.

— Зашто, друже, не угасиш моторђт — упита га меко из реда, по свој прилици неки тшофераматер. . .

— То је моја ствар. Као да ће нешто бити ако мотор мало ради ил без мене! |

— Знаш, гли троши се бензин.

— Ех, нећете ваљда ви мене учити! Возим ја, пруже, толико година, па знам макар о аутомобилу нешто више од вас — обрецну се Ада и поче нервозно да загледа кад ће отприлике доћи на ред. Није ви приметио да је туда прошао неки саобраћајац,

КОЗЕРИЈА

ПАРЕ ЗА И РЕАЛ

на точковима

који само прибележи број кола. Мало касније на једној љој раскрсници покуша Аца да свира, али му електрична труба није давала гласа. Он брзо пру-

жи руку десно и хтеде да прође.

поред саобраћајца.

— Шта је са сигналом2 — упи• та га у пролазу саобраћајац.

— Сад се вешто покварило. 'Одмах возим у гаражу да то отравим, — изручи Аца за час неко, лико мзвињења, па продужи пут. Међутим, у блоку саобраћајца би-

ло је места и за број Ациног аутомобита. На трамвајској станици трамвај тек зшто је приспео, А одмах за њим 'и Аца у „Шевролету“, Журило му се, као и увек, ко зна докле треба да стигне, па хтеде да заобиђе трамвај. Али тога момента неко од путника искочи право пред аутомобил. Зашкрипатне кочнице, веко врисну, а Аца опсова нешто на сав глас, Сре. ћом није дошло до несреће, Аца је и даље грдио.

— А зашто ти, друже, заобилазиш трамвај кад он стоји на станици7 — што се ви ту мешатет Нећете ви да ме учите! Ја сам толико година па даде гас. Неко мпак стигао да прочита број ње товот аутомобила.

Аца хтеде да запали цигарету, али у џепу није иМао ниједну. Брзо заустави кола на крају у. лице и не гледајући да је ту знак са премртаним словом „м“, чЧекао је неколико минута у реду дож је дошао до цитарета, 2 кад се врати аутомобилу, видео је једнот милиционара поред њета.

— Зашто, друже овде паркираи кола упита он Ацу. .

— Ето, због цитарета. Минут само... — правдао се Аца.

— То је забрањено. Зар не познаш саобраћајне сигнале7

— Али, како не бих познавао! Та, ја сам шофер већ толико година!... К, да ви знате откад ја возим и шта сам ја све возио!...

прилично дотера. Онако као што ин мини паланка. отприлике посластичар неким до, Одговорни уредник Дратутин Шолајић > Улипа Драгослава Јовановића тлу • Тел, 20-443 • чековиврачун 103-9060386 • Пошт, фах, 252

Рапаитивинанованигонвовиинамвоваинирвоаоновеолининевтњ _ Сттампа ттампарсто = издавачке предузеће Народнот фронта Србије Београд, Блајковићева удица број а

поче Аца да понавља своју „филовану., _ шоферску историју.

Кад је после неколико дана ама пеливан причао „младим“ шоферима ко зна по који пут своје шоферске житије и понављао 9 својој шоферској препечености, стиже један од оних који су још одавно сумњали у сурогате Апиних „филова“. Он рашири нови“ не и рече:

— А шта је ово Ацог.. „Ккажње ва се збот паркирања аутомобила на забрањеном месту. са 400 дина“ ра, због брзе вожње са 1000 динара, због остављања аутомобила са упаљеним мотором са 500 ди• нара, због неуредног сигналног У: ређаја са 300 динара...“

— Ама, шта кажеш! — намршти се Аца. — Па, зар су све то 38 бележилиг — гледао је дуго 3% чуђено у новине Аца.

Утом неки од оних који су му раније мало веровали У његове пеливаттуке, додаде:

— Е, Ацо, овог пута си љоснуо са жице као сваки слаб пеливан.• Треба да знаш да је „Недеља с20" браћаја“ продужена на целу У" дину!...

22727

и вва ап перова а аза впаово звана ОДА РРА РРА ИРАНА РА РАРРАРРРЕРРРРАРАРА

ГАЛА ЛАЛА а 6 пиво лава оно

„авионе нвтиннее