20. октобар
1
„Ман домоби кулауње
" Синдикални лом
мини ниинеинининииввинвнивинивнни ни ининиеницинниини А ТИТ ТА ТИТАН
_ „Браћа Стаменковић“ "чека посетиоце
| ЕЋ месец „дана у рубрици О „Кроз Београд" појављује се 5 и име биоскопа „Браћа Ста_ менковић". Међутим, више од две три стотине људи не би знало ништа више да каже о овом новом "премијерном биоскопу.
+ Пођимо деветком" до Карабурме "да га разгледамо,
· Велика, модерна зграда, Широки прозори, мермерни црвенл улаз, Од суседних фабрика и магазина она "отскаче, освежава и као да даје нови живот овоме крају. На згради ништа не пише и пролазници не знају да је то нови Дом културе „Браћа Стаменковић", Испред Дома камиони и кола насипају земљу за мали парк који ће фронтовци П рејона да подигну.
Дом. је отворен пре месец дана и жада је прва група радника из околних фабрика допла да га посети свакако да се запитала: „Ко је "некада мислио да би и Карабурма могла овако лепу грађевину да добије" Међутим, мислили су и борили се многи радници, међу којима и хероји браћа Стаменковић. чије име Дом и носи. Месно Синди-
кално веће остварило је њихову замисао. Дом је подиглут Широк, простран и леп, може да прими
преко 3.000 људи и располаже позеришном двораном, биоскопом, салом за предавања, библиотеком, гимнастичком двораном и многим другим просторијама. Све је то сазидано на најмодернија начина ипак је уштеђено преко три милиона динара.
ж
Професорска колонија, Карабурма — читав крај Београда који је везан аутобусом и „деветком" за центар, имао је досдда само један и то веома неугледан биоскоп „Дрину“ Ту су седавалистари филмови, који су још пре годину дана прошли преко платна премијерних биоскопа. Нови биоскоп, који се налази у Дому културе, сведочи о брзом развитку културног живота у Београду. Када посетилац уђе да купи улазницу не гази више по иструлелом патосу „Дрине", Биоскоп „Браћа Стаменковић" има и улаз који одговара овој новој и модерној културној установи, Мермерни зидови, велики излози (који још чекају да буду уређени), широк фоаје, дискретна светлост. Сала има пет стотина седишта. Вентилација, чија је апаратура рађена У домаћој фабрици у Загребу, осигурава свеж ваздух и одржава умерену топлоту. На великом платну — 4,5 х 5 метара — две апаратуре „Искра“ из наше фабрике у Крању, пројектују филм. Програм је увек одабран — дају се премијерни филмови. Биоскоп је у исто време када и „Звезда" приказивао „Бланш Фејури" а сада заједно са „Козаром" — „Воденицу на Поу". Па ипак, посетилаца има још увек мало. Прве две-три недеље свега че“ трдесет до педесет а сада нешто више од стотину.
Биоскоп очекује посету,
жх Аматерско позориште „Горан" имало је до пре кратког времена
просторије у старој згради у Васиној улици. Своје дворане није имало, У новом Дому добило је не само просторије за канцеларије и пробе, него и велику позоришну дворану са 800 места, Улаз, фоајем, пет гардероба које онемогућују гужву, централно грејање — све доприноси да гледаоци угодно посматрају стваралаштво аматера. „Горан; ће
почети сезону 1 септембра са „Малограђанима" од Горког, „Краљ на
Бетајнови" од Цанкара, а припрема више премијере током ове године. 1 августа „Горан" је отворио своју позоришну дворану са комедијом „Покондирена тиква“ од Ст. Поповића. Млади колектив има све материјалне услове за добар развитак и свакако ће и наша публика пратити његов развој,
х
'Дом има и велику салу за предавања са око две стотине педесет места. Она је, као и друге простодије Дома, још увек празна и за пр вих месец дана није била препуна слушалаца.
Поред сале за предавања — велика библиотека која ће ускоро имати око 20.000 књига, За сада полице су углавном празне, јер је набављено свега 3.000 књига. Читаоница још није отворена. Фискултурно друштво „Београд“ добило је у Дому велику гимнастичку салу; висока преко 7 метара, са три реда прозора, она пружа могућности за правилно телесно васпитање. Ку-
Спољашњи изглед Синдикалног дома
патило са тушевима, собе за масирање троја огромна врата која се отварају и воде директно у двориште Дома. А ипак, спортисти слабо у њој тренирају. Она као и друге просторије очекује људе који ће оживети ове просторије.
Карабурми је одавно била потребна оваква културна установа, — каже управник Дома — Међутим, и“ ако постоје све материјалне могућности, посетилаца имамо још увек мало. Главни наш задатак јесте да оживимо Дом, и учинимо да стварно служи ономе циљу због кога је и сазидан.
Карабурми
Стаменковић“ на
„Браћа
МАЛИ РЕЧНИК
ФРЛОТИРАТИ — Пливати, пловити; таласати се, лелујати се; колебати се. Флотирајуће становништво, становништво без сталног места борављења, које се стално сељака.
КОНСОЛИДОВАТИ — Утврдити, учврстити, осигурати, ставити на здраве ноте; сјединити у једну целиму,
ЛАВИРАЊЕ — Буквално — пловити према ветру. У преносном смислу значи; поступати смотрено и опрезно, не изја“ шњавати се брзо о некој ствари, служити се свакојаким изговорима да би се што избегло, врдати,
( неким отвореним проблемима аматерских позоришта
рерастањем најнапреднијих драмских секција синдикал-
- них културно-уметничких друштава у самостална аматерска позоришта, отпочела је нова и завршна етапа једне врсте уметничке самоделатности. Да ли су она самостална и да ли се налазе у заврштној етапи позоришног рада — аматеризму, отворен је проблем, то јест решаван је како у коме дру: штву, али још није дефинитивно решен.
Аутономност аматерских позоришта схватала се различито. У „Абрашевићу“ сесматра да је 1030риште тесно везано за друштво јер је израсло из драмске секције, која је органски део јединственог организма. Секретар друштва је члан управе позоришта, а управник и секретар позоришта чланови су управе друштва. Скоро све одлуке доносе се заједнички, ма да је финансиско пословање позоришта потпуно одвојено (отворен им је посебан текући рачун). Друштво је помогло позориште сумом од две стотине хиљада динара, што није случај У „Горановом", „Бракусовом" и „Цветковићевом" позоришту, која су добила помоћ од Месног синдикалног већа. Сличан је случај са „Бракусовим" ' позориштем, чији је секретар члан управе друштва. Највеће јединство између друштва и позоришта постигао је „Стеван Бракус". Друштво није могло новчано да помогне позориште, али се ово користи целокупним друштвеним инвентаром. У „Бранку Цветковићу“ скоро су сви чланови управе позоришта из управе друштва, јер се још није бирала посебна управа позоришта, пошто ово још није званично отворено. У „Горану", међутим, позориште је потпуно одвојено од друштва и никакве организационе, финансиске, нити какве друге везе нема с њим.
Да ли ће аматерска позоришта остати амтерскат У „Абрашевићу" и „Бракусу" хоће, бар нису постављене никакве перспективе да пређу У професионална. У „Горану" се, међутим, осећају такве тенденције. Уосталом, о томе је било отворено речи на једном састанку. А из потпуне издвојености „Горановог" позоришта од друштва могу се и наслутити овакве намере. Позориште „Бранко Цветковић" има у даљој
(Слике из ЗООЛОШКОГ врта
Зоолошки врт био је јако оштећен за време рата. остао је 0ез мнотих драгоцених примерака. Неке су животиње услед недовољне пажње угинуле, друге су погинуле од бомбардовања, а треће нестале. Када је посетилац долазио ранијих година видео је празне .ка+ везе и просторе у
јима су живеле животиње, У овој години
Врт је добио велики број принова. "
Управа Зоолошког врта у циљу попуњавања не-
сталих примерака приступила је набавци већег броја птица и животиња из тропских крајева: тигрова, камила, леопарда, жирафа, зебра и разних врста змија, У Израелу набавиће се тигрови, ка» миле и леопарди. Остале животиње и птице размениће се или купити У француским, — италијанским и енглеским зоолошким : вртовима,
Одговорни уредник Драгутин Шолајић, Улица Драгослава Јовановића 1-Ту • те-
лефон 20-443 • Чековни рачун 103—9032
= Поштански фах 752 • Штампарија
„БОРБА“ — Београд Кардељева 31, Рукописи се не враћају,
перспективи да постане железничко драмско позориште, Слично се догодило са музичком секцијом друштва, из које је одвојен симфониски оркестар Министарства железница. Отварање аматерских позоришта повукао је у неким друштвима практично укидање драмских секција. Такав је драстичан случај у „Горану“ који више нема драмску секцију. У „Бранку Цветковићу" засада не ради секција, али је у плану да се она поново формира почетком септембра. Драмске секције не би никако требало укидати, јер су онв једини прави извор будућих аматера — глумаца, а уосталом оне
тажовање слободног времена чланова, него секција. И ту ће се неминовно појавити проблем уредности одржавања проба. Појавиће се и други проблеми функицонално везани са поменутима, за које је је-
дино пракса позвана да их решава. ,
Али неуравнотеженост у могућностима, дакле и резултатима, појединих позоришта, постаје све више окосница развитка једног од њих на рачун другог. Зато омовућимо подједнако свима њима да развију своју племениту жар за позоришну игру која је, аматерска, добровољна, искрена, можда и ближа уметничком задовољству од професионалне.
„ВОДЕНИЦА НА ПОУ“
Режија: Алберто Латуада. Сценарио: Федерико Фолини и Тулио Пинели по истоименом роману Рикарда Бакелија.
Музика: Илдебрандо Пизети. У главним улогама: Карла дел Пођо, Жак Сернас, Ђакомо Ђурадеи Производња: Кар-
ло Понти — Луксфилм. с НАЖАН социјалистички покрет италијанског пролетаријата крајем Х|Х и почетком ХХ века, који је пре Другог светског рата угушен фашистичком диктатуром Мусолинија, да би се после рата разбуктао још силније, показује јасно да у Италији постоје сви услови за прелаз на један праведнији друштвени систем, за прелаз власти у руке радног народа, за прелаз у социјализам. Али и поред тога; што је радништво свесно своје снаге, и поред тога што је Италија једина земља у Европи чије сељаштво у огромној већини чине беземљаши, пољопривредни радници — пролетери без икаквих поседа, снажан социјалистички покрет није могао до данас да доведе ни до каквих друштвених промена. Зашто
сФвилм „Воденица на Поу" може нам донекле дати одговор на ово питање. Неодлучно руковдство, слабићи који се плаше „последица" сопствених поступака и безначајну ситницу користе као опортунисти и
разлог за повлачење, о) фразери који треба да поведу масе и зато им недостају снаге — ето узрока неуспеха напредног радничког покрета
у Италији и пре и после Другог светског рата. Та недоследност, опортунизам и ревизионистичке тенденције у радничком покрету, односно у врховима тог покрета, свакако довољно јасно објашњавају и честе неуспехе радничких штрајкова у данашњој Италији.
Али, вратимо се филму „Воденица на поу" који је требало да нам да слику растућег социјалистичког покрета у Италији крајем Х|Х века. Почнимо, најпре, са ликом човека — руководиоца социјалистичког с покрета у средини У којој се одвија радња филма. Он носи јасне трагове слабости воћства растућег социјалистичког покрета. Он за агитацију код широких радничких слојева употребљава лумпен-пролетера и наредника Смараца Кука, он је са људима прилично крут, То су његови недостаци, али ако би се само они узели у 06зир, лик вође социјалистичког покрета у то време био би ипак веродостојан, одговарао би стварности. Међутим, шта су нам на платну дали писци сценарија и режисер Зар могу бити. оправдани, убедљиви и логички поступци једног вође покрета и штрајка који, када стотина жена, бранећи. своје право на штрајк, стоји испред пушчаних цеви војника, хладно каже: „Не повлачити се" (тако би, свакако, рекао сваки ис-
праван вођа штрајка, али је невероватно оно што после тога долази), а затим, да би спабао из затвора неколико жена ухатшених због мапада на војску, прекида штрајк који су радници скоро из-
су ствар целине и целокупности друштва, а ове не моту откидати своја саставне делове.
Без нужних просторија и позоришне сале, нема правог позоришта, ма било оно и аматерско. Пре свега, у позоришту пробе се одржавају свакодневно, а не два-три пута недељно, као у секцијама, где се морало у истим просторијама координирати време са другим секцијама. „Горан" је лако добио и салу и остале просторије у модерном, конфорном, синдикалном дому културе „Браће Стаменковић", што ће, свакако, импулсирати позориште на још плоднији рад. „Бракус" у том погледу стоји најгоре. А ни „Абрашевић" ако потпуно не реновира салу у синдикалном дому, која је засада неупотребљива за драмске претставе, неће бити срећније руке. Позоришта „Бранка _ Цветковића" добиће крајем септембра врло лепу салу за камерни театар у Сарајевској улици.
Репертоар би требало да зависи од максималних могућности сваког позоришта понаособ, а не да се спроводи угледање на професионална позоришта.
Позориште тражи много веће ан-
А знали су Маћи и Млађен да најозбиљније причају по два дебела сата кад заврше „час“.
— Знаш ли ти гђе је пукла прва пушка7т — припитао би Маћи Млађена.
— на Липовцу — поносно ће Млађен,
— Е да није, Није на Липовцу, већ код нас на Стријежевици. — Није, већ на Липовцу.
Није, него на Стријежевици. Није. .
— Јест. -
= није.
— јест.
Настала је препирка. Прегоне се њих двојица, тако по пола сата и скоро се посвађају око тога гђе је пукла прва устаничка пушка у њиховом крају. Сваки је тврдио да је то баш било у његовом селу. Најзад, не могавши се нагодити у чијем је то селу било прије, они се сложе да се то свакако морало догодити у мисто вријеме у оба села, Разговор се настављао даље,
— Било то лањског пролећа кад је била офанзива почињао је Маћи. Ја и наја бјежали са читавим селом У шуму. Изнијели смо све из куће чим је одбор јавио да банда креће, забаштали ствари у шикару. Свезали ти ми заједно Шаруљу и Мркаља, па са селом кренули у шуму Нешто смо ране понијели, а нешто спремили у бункер. Били ми тако два дана и двије ноћи по шуми. Само се под вече кум — Мићо или пресједница Јела упуте према селу да извиде како је. Кад виде да су у селу запаљене ватре и чују како се -банда гласа, врате се опет нама. Онда ми знамо: засјела банда у селу, не можеш саћ. Ил одемо ми пијунири, па сва кроз воћаре полако се шуљамо до села. Видиш како су посједали око ватре, врте на ражњу неко марвинче што су ухватили, — а жарку им неђељу — сад им ништ не мореш направити, Али, раскарикаће њих дванајеста бригада, не бојим се ја за то — сјевну очима Маћи, па прикучивши се ближе Млађену продужује:
— Еле, каз'о сам ти ја, два смо дана тако били у шуми. Јели смо што смо понијели, а марву упутили далеко у шуму чак на другу страну да је банда не похвата, Кад за. ноћа, уфати нас трести зима, јер ватру нијесмо ложили, већ смо, боме, чували стражу, Е, мој друшкане, али се измрзосмо, А шта ти једно село мора свашта предурати! Трећег јутра чули ми грају. Пуцкетају ли, пуцкетају око нас. Ми сви онда у колону по један, па према думачи, па ћемо одатле дубље у јарак. Знали смо ми да је њи: стра' јарака, јер они када наилазе без велике нужде не залазе дубоко, у шуму, већ само по просјеци, Тако ти кум Мићо стане на чело колоне, а пресједница Јела у зачељу, Такви је ред да они воде народ. Зашли смо у јарак и све се ушуће. Ни пушкарања, — ни гласа. Ништа, “4 7"
— А шта би даљет — радознало га испитује Млађен дан, па кад се омрча а нас пијунире послаше у патрулу према селу: мене, комшијиног Бошка и Стевицу, оног што је сад у корпусу. Идемо ти ми, мој друшкане, сам' сами. У селу мирно, нема ватара; нит" шта чујеш, вит шта видиш.
= Хоћемо ли саћи7 — пита Стевица, дивани, било га ваљда страх. р
— Саћемо, саћемо. — велим ја. Хајмо, изгледа да никог нема. Упутисмо се полако — тап, тап до прве куће, Притихнули се ми. Кад станеш на грану а она запуцкета, осов'о би јој жарку неђељу, Дођосмо ми до прве куће, Кућа празна, отворена врата широм, преврнута стожина сијена у · двору, а по земљи празне канте и неке папирине. Никога нема; Обиђемо гаић, 'па кући пресједнице Јеле. Све пусто. Сад се ми ојуначили, па по селу, јер видимо о'шла банда. Онда ти се ми брже вратимо, јесмо и трчали узбрдо. Потрчи, потрчи само да што прије дођемо код наших. Стигли ми и јавимо да смо дошли из патруле и да никог нема. Тако ти онда сађе народ у село.
· одред.
_њим у одред.
| ишта ћу ја јадна кад ти
Бошко ништ не
војевали7
„Воденица на Поу“
— А шта би даље7 ~ радознало га испитује Млађен,
— Е, даље, друшкане мој, ми опет поставили стражу, јер чујеш офанзива још није прошла, Марву смо оставили у шуми. Другога дана наишго одред. Иш:'о је на положај. Њихов командант с вратио у наше двориште, а долазио нам он чешће раније, па пита нају, би ли могла примити једног болесног друга док оздрави, јер они иду на положај. Наја рекла нека га донесу. Кад су га два друга донијела на носилима, наја ти га намјести у кревет што смо га извукли из шикаре. Болестан он, видиш ватруштина га нека прождире, ништ' не море да говори, само ваздан тражи воде,
Одред је био на положају. Што ти је тукло и грувало Млађене, ама васцио дан, ка светог Илије сватови! Кад митраљез ситно зареже, ја знам оно се јавља Миле митраљезац из одреда Наја слуша ма вели; надјачаће наши.
— Не знам ти баш право рећи колико се ту дуго већ водила борба кад је на сред села погодило топовско тана и изровало све око оног мјеста гђе је пало. Топ поче све јаче да туче. А почели, боме, и митраљези и бацачи. Ми већ мислили стигла банда, и опет ћемо у шуму.
Ваља спремати болесног друга — вели наја — трчи до пресједнице Јеле да нам пеког пошље не би ли га брже пренијели. Наједном престаде тући топ. Тражио ја Јелу по селу. Право ћу ти рећи препао сам се, није што ме било стра' банде, већ ме ухватила брига — нагласивши оно брига, Маћи мало предахну — како ћемо понијети онога друга. Идем ја тражим Јелу и кад наиђо: на њу она сва весела вели:
— Нема џаде, ћерају банду.
— Тако и би. Поћерали наши банду, а отиш'о даље и одред.
— А шта би са болесним другом7
— шта би! Кад су га донијели, рек'о друг командант нек још остане код нас, јер се сад не море до болнице. Осто ти он у нашој кући. Она га ватруштина шчепала и не пусти га из шака читаву недељу дана. Куд би јадан онако ишро у офанзиву Наја му давала вруће варенике и мало по мало паде ватруштина ос њега. Види се оздравља и што је бољи био све је постајао разговорнији и причао самном. Свашта ми казив:о, Вели он мени да је имао сина кол'к и ја. Усташе га убише заједно са женом. Кад је тај друљ Вељо се звао, приздравио, дито се па каже: идем ја у свој Устављала га наја да још мало ојача, а он ни да чује: „кад је борба нема боловања“ вели. Добар је то друг био закључи Маћи, А намјерио сам, боме, и ја да одем с
стигле су још наше двије бригаде, Сад
•.- Куд ћеш ти, мали ворио ми је он; Кад је ме кумити да не идем;
није пушка још за те, — говаја чула да оћу у одред, почела „Нејачак си ти сине!“ Све, вели: одеш“, Виђ: она да ја баш 'оћу да идем. Посвјетова се са другом, па се упути и она с нама кад смо пошли другу Миши у штаб одреда, Дошли ми у штаб, а друг Мишо ме гледа и каже: „Остај ти код куће". Велим ја њему: „Оћу да будем прави партизан. Ако не одем сада,ја ћу побјећи свеједно. Није наја сама, читаво је село с њом“,
— Добро, остаћетш код мене, па кад усхтједнеш мореш отићи до наје, а може и она теби увијек доћи, близу смо, нисмо далеко, — на то ће ми друг Мишо,
Друг Вељо, онај што је био код нас, каже наји: „Пазићу га ја ко да ми је рођено дијете“.,
И тако сам ти ја, Млађене, отипго у партизане, јер док си у селу, друшкане, јес' сви смо ми партизани, али то ти је позадина, а ја 'оћу да будем прави борац, Ме
НАДА ВАЛЕНЧИЋ
(Одломак из приче „Маћи“, прештампан млађих“, издање „С вјетлости“, Сарајево 1948). Не алинн
си,
ининзаалиниинниннннинининнининнининснннннннипнннннннинининннниннаранЕнон вино ннанораннниизИнсЕвавЕ аиининиииванннин“
· Постоји још један фалсификат у филму „Воденица на Поу". То је већ поменути лик „пропагатора" Смараца Кука, који не ради ништа а себе убраја у свесне пролетере и чак га вођа радничког покрета користи за агитацију Рекли смо да то, такође, може бити веродостојно за крај Х|јХ века, али зар не личи на најподлије подметање то што је том истом лицу додељена и улога сплеткара, покварењака и инспиратора једног убиства; Зар напредак режисер није могао, макар се то косило и са романом и сценариом, да те улоге поОвако је напор да нам да живе
дели! р (2 људе са њиховим и добрим и лошим странама, довео режисера до најгруб-
љег фалсификата стварности.
Филм „Воденица на Поу" може се јасно поделити на два дела. У првом је реалистички убедљиво и са пуно талента дат живот сељака беземљаша и њихова одлучна борба са земљопоседником — експлоататором, као и колебљивост ситносопственика у том сукобу (породица млинара Скачернија). Тај део се одликује и уједначеним, логичним ритмом монтаже, и утанчаним осећањем за коришћење специфичних филмских изражајних средстава. Други, знатно краћи део филма, који почиње распуштањем штрајка, је најобичнији фалсификат. Нереално приказивање стварности, живота сељака — беземљаша, психолошки необјашњени поступци људи, натуралистичка застрањивања, мистика и бесперспективност — то су одлике овог дела филма. Добија се утисак да је режисер, нашавши се пред обиљем снимљеног материјала који је требало сместити у нешто мање од пола сата при-
казивања, прибегао убрзавању ритма монтаже — скраћивању кадрова Товорећи о лошим странама филма
„Воденица на Поу" не треба заборавити обиље оних стваралачких способности због којих Алберто Латуада спада у ред најбољих филмских радника Италије. Вештину правилног коришћења камерс, избора углова снимања, дочаравања штимунга и избора глумаца, Алберто Латуада познаје одлично. Он зна да од глумца кога је одабрао извуче. све стваралачке могућности којима он располаже и да дотера филмску глуму до савршенства реалистичности. Те своје способности филмског режисера Латуада је показао и овом приликом, али су, на жалост, овога пута оне послужиле Латуади да у лепој форми да фалсификат — лошу садржину.
Товорећи о глумцима, морамо подвући убедљиву и реалистичку глуму двају тлавних лица Берте и Орбина (Карола дел Пођо и Жак Сернас). Што се тиче тврдње критичара гласа да Ђакомо Ђурадеји у улози Принчивала „није могло да изрази унутрашња збивања у овом лику", мишљења смо да је она произвољна. Мако име Ђурадејиа није исписано на шпици филма крупним словима, као имена првих двају глумаца, ипак је Принчивале лице које носи радњу филма, а глумац Ђурадеји ваја овај лик са неоспорним талентом. Сетимо се само покорности и поштовања према мајци који се виде на лицу овог сировог, добродушнот, детињастог, али самоувереног и осветољубивог човека „два метра високог" у тренутку када га та мајка шамара; сетимо се оног заразног смеха на збору када се Принчивале руга сулудој проповедници слободне мисли; сетимо се оног призвука немоћи у смеху тог примитивца пред окренутим леђима његових суграђана! Не, није глума у „Воденици на Поу" „сведена на најпростији облик". Лату-= ада зна и од аматера да извуче све чиме располажу, али је ту своју способност овога пута злоупотребио.
Снимљен са пуно талента, филм „Воденица на Поу'" заслужује пажњу наше публике, али не као документ развоја социјалистичког покрета у Италији крајем ХЈХ века, већ као сведоидејности чанство скретања и опадања некада напредне италијанске филмске продукције.
Бв.
УЧЕШЋЕ НАШИХ ФИЛМОВА НА МЕЂУНАРОДНОМ ФЕСТИВАЛУ
На међународном филмском фестн. валу, који се овог месеца одржава у Единбургу, биће приказани и наши филмови. Пред иностране стручњаке и публику, учеснике Фестивала, наша ки“ нематографија _ излази са најновијим уметничким _ филмом „Црвени _ивет" сниманом по роману _Бихаљи-Мерина „Довиђења у октобру“, производња
„Авала"-филм) и са два документарна
филм „Борба за тло" и „Југословен. ски _ Јадран“ – (продукција – „Јадран“ филм). Светски филмски фестивал у Единбургу почиње 20 августа, а завр: шава се 10 септембра. Као претставпи“ ци наше кинематографије за Единбург одлазе Бојан Штих потпретседник Комитета за кинематографију Владе ФНРЈ и Густав Гаврин, редитељ.
ФР. или ФНРЈ
„још ћемо у многим установама, на фирмама, натписима, насловима, печатима и у званичној и приватној преписци наћи много неуједначености у скраћеном писању чак и имена наше државе. У прво време још се могло и праштати. Међутим, данас за писмен свет важи правило да се такве скраћенице пишу 6ез тачака. Замислите полуписмен свет, онај велики број људи који је тек описмењен... Кад он види на табли изнад улаза у државну установу ФР. Н. Р. Ј., то га дуже и сигурније држи у уверењу да је тако правилно него сва наша прича. И кад се још деси да и многа министар“ ства и друге важне установе такође упорно задржавају такав начин писања и у преписци, и на печатима, особито на таблама, натписима да је ту та и та установа, — онда је посао знатно отежан. Овоме није лако доскочити, Скраћивање назива само на почет. на слова врло је често код нас. Особито од ослобођења, Таквих назива има много, али било их је и пре рата, Сад је већ код добро писменог света устаљено правило: Ако се назив год више речи скрати само на почетна слова, сва ће слова бити велика и писаће се без та-
чака. Тако смо од назива Федеративна Народна _ Република _ Југославија
скраћивањем на почетна слова сваке засебне речи добили скраћеницу ФНРЈ. Све је друго лако свести на ово правило, Тако ћемо имати: АВНОЈ, АСНОС, НРПГ. скојЈ, СССР, САП (Српска академија наука), АПВ, Н0, ТВШ и слично. Разуме се, скраћивање других израза који нису називи установа. држава, различних тела и слично, писаће се малим словом, Као нти (нижи течајни испит), потом скраћенице као тј. итд, и слично. Како видимо, иза скраћеница послед“ ње врсте (то јест. и тако даље) ме. ће се тачка. То је уобичајено И
тако треба писати, ЕЛ.