Адам Бид, стр. 71

н—_гђЕ

АДАМ БИД 35

икојем створењу; јер, често ми долази да кажем о вама оно што се каже у химни:

У мрачној ноћи кад се јави,

Намах ми сване дан;

Она је мојој души јутарња звезда,

Она је моје сунце.

То, сигурно , не бих требао да говорим, и морам у будуће пазити. А да ли би вама било непријатно, ако би околности дозволиле, да ја напустим ово место и одем да живим у Снофилду 2

— Не би ми било непријатно, Сете; али вам саветујем да чекате стрпљиво, и да не напуштате олако свој завичај и родбину. Не чините ништа без јаснога знака Господњег. Оно је тамо пуст и неплодан предео, није као ова благословена земља у којој сте навикли да живите. Не ваља хитрити с одлучивањем и избором судбине; треба чекати док се не добије упутство од горе. |

— А хоћете ли ми допустити да вам пишем, ако ми буде потребно да вам што саопштим 2“

— 0, да; јавите ми ако будете у каквој незгоди. А у мојим молитвама ћете бити увек.

Дођоше до капије, и Сет рече: „ја нећу улазити, Дајна; дакле збогом.“ Она му даде руку, а он још мало оклеваше; најзад рече: „Ко зна, можете ви нешто доцније и друкчије гледати на те ствари. Може вам доћи и друго упутство Господње“.

— Пређимо преко тога, Сете. У свако доба треба човек да живи тако као да живи само за тренутак — тако сам читала у једној Везлејевој књизи. Није наше да кројимо планове; ми имамо само да слушамо и верујемо. Збогом.

Дајна му стеже руку, погледавши га неким тужним погледом својих милих очију, па уђе у капију, а Сет окрете натраг, полако, кући. Али уместо да пође право, он удари поново преко поља, куда је већ прошао с Дајном; и ја мислим да је плава његова марамица имала да обрише доста суза пре него што је осетио да је већ крајње време да одлучно пође кући. Сету је било тек двадесет и три године, и први је пут

У . 3: