Борба, 02. 04. 1965., стр. 13

78 И ГПАВУ

У.

| = тешко досети пре Гоа а ке 49 Хива или илустроваземаља козора Ку али, зна “ Пољску приспе18 чке штабске једини пе су се раније нала7 тим земљама. а изучавао смеће са 08 Је заносом и одушев #74 с којим археолог иа своје ископине. а ! ан је ускоро || 54 таквих информа « и било му је због тога ва колико да је мало » ачан. Келер га је . дио од тог посла. То Ме јавио на крају ре!"_- писма — шифре У | а изнео своја запажа Ре 1 цештању немачких ИРА претходно, њему ом педантношћу, еривши истинитост ана > информација добијео станице за спасмећа. Помно је по уутрао бројеве на новим реком колима која су | појављивала у граду. Па би Јохан био саму | није никада одби% да повезе неког од војуда За то су МУ плаћали брбљањем. се могло не поклони свом колеги, тако ПИ см и љубаз(а који се спрема да свалана крене У борбену је · Истина, он још нитмирисао фронт, али се (тиштовањем односи преборцима, тражећи обисавет у који би род бизафбоље да оде. тенкистима Јохан је ваздухопловце, пред — тенковске је-

две

и.

утикратким, али ватре ту товорима, о преиму изив једног или другог ма ијске Вајс је црпео

вирације.

ом за време редовне ске рације у граду је видео у једним преплашеног и ут младића који је Му десну руку у џепу.

С заустави кола, скиде Ту,

точак. испусти ва ај за младића и, пру ње УУ пумпу, даде му

да му наређује да наТуму. Младић по-

Пре патрола. Вајс пока Своја документа.

Патроле, показујући а, упита:

Ре

де неодређено: ка, Б овник је наручио Ми каснимо. ла је отишла. а умпавши туму, мла| погледа у Вај~ у земачком упита: ~ 5 ТУ ли да идем7 х те одвезем, зарадио

% Здић се колебао а он-

Да се одлучио 4 . на бчајничко, седе крај

Зи! а Упит ~

ђу ог Чета си ми помо-

Пољу бегавши директан

ћу а) с тобом2 ~

ИШЛИ ћутећи. „ издржавши,

Та ТИ си 4 ~ мени помогао,

ЕК%

рече Јохан, — натумпао си точак.

— Чудан Немац.

— По чему:

— Па избавио си ме, упорно понови момак, — и возиш ме. Ја сам Пољак.

— Видим.

— Шта си ти, добар Немацг — Шта значи „добар“2

— Па од оних. — Младић подиже руку са стиснутом песницом.

Вајс слеже раменима.

— Црвени фронт! Ниси чуо

— Не, — рече Вајс.

— Па због ког ђавола си ме избавиог — наљути се Пољак.

Вајс скину руку са волана, стисну шаку, и упита.

— А где си ти то видео такве Немце7

Младићево лице је поново побелело:

— А ти си, испада, геста повац, даг Претварао си сет Ухватио ме2 — И брзо уву че руку у десни џеп.

Не окрећући се, Вајс га посаветова:

— Не падај у ватру. Изброј до десет и размисли.

Даље су ишли поново ћут

ке. и

· — Ја Ћу овде сићи, — рече младић. Отвори врата и изиђе натрашке.

Вајс се наже.

= А парет

— Какве младић. — За вожњу.

Младић извади изгужване злоте и рече:

— Овде немаш ни за ку, тију цигарета.

— Све једно, дај, строго рече Вајс. Стављајући новац у џеп осмехујући се: А ти си мислио да ће Немац мабе да те возмг

Мада је то Вајс ваљано смислио. узимајући од мла дића новац за вожњу ипак избављати га представљало

зачуди се

је нешто што он није смео да чини.

„Лоше друже Белов“, рече у мислима Јохан себи. И нехотице одмах помисли: „Вешто је испало оно с гумом. Сви немачки шофери

тако раде: зауставе – било ког Пољака пролазника да пумпа гуме. Ето, и ја сам тако зауставио...“

Али када 1е после неколи ко дана пијани немачки вој ник тукао на улици по ли-

цу неку намазану жену и ова се бацила ка Јохану тражећи за-

штиту, Јохан је ћутећи гу рнуо у страну и проштао та ко равнодушно као да се све то дешавало на другом свету. После случаја са мла дићем задуго је био према себи веома критички распо ложен, „обрађивао“ је сам себе. Ова је свхватио да су црте совјетског човека. ње гове карактерне особине, ов де толико опасне и штетне као болећивост код хирурсебе. Он је схватио да су шао крај жене коју су тукли, чврсто уверем, да је ње гова дужност изнад тих осе

ћања.

» . »

сФерау Дитмар задовољно саопшти Вајсу да Марија

2ОоВвЈЕ7' и 5 МРАЕРОК ИХ ОБАВЕ-

77 ДАБ ВЕРА

Бухер слави рођендан и зива.

— Врло приј — обрадова Бе: си +

— Али ваше одело

— Па обући ћу цивилно.

— Али оно је за вечерњу пос пау. Дутмву и прекори Вај Ржије е сме се бити тако па Ши У толико више, Ке а има одраслу сл та ће она ломио Али одмах га је бе Јох : е жалостите

' сохане, — и донесе из своје собе, увијено у чаршав синовљево одело. — Опробајте, — нареди она. Сигурна сам да ћете у њему изгледати као принц,

Заиста, Фридрихово одело је веома пристојало Јоха ну. Гледајући га замишље-

5У фрау Дитмар тужно рее: У недељу свој да их обоје по

светло, није ету! — рече

–—

— Последњи пут када сам видела Фридриха био је у униформи јуришника. То је стравична одећа... — Али одмах се исправи: — За мла диће... Седите — понуди фрау Дитмар и рече врло оз биљно: — Дужна сам да вас упозорим Јохане. Марија је мудра жена. Сви је ми вео ма поштујемо али има ства ри које треба да знате. Њена кћер Ангелика, изврсна је особа, али када је била лош сасвим млада, отац пу ковника Јоахима фон Залца, генерал — лајтнант фон Залц. налазећи се већ више нето лиу зрелим годинама... Једном речју, могао је избити велики скандал, кри вични суд. Девојчица је покушала да изврши самоубиство. И да није било мозга њене мајке десила би се ве лика несрећа. У породичном савету фон Залцових, коме је присуствовала и Марија, одлучено је да ће она, тада само старија собарица. постати управитељицакуће а

Илуструје Јеша Милановић

да ће на име њене кћери фон Залцеви преписати као поклон шест хектара земље и, да ће, поред тога. до њеног пунолетства годишње испла ћивати извесну суму новца. Марија је такође настојала да јој генерал да документ У коме признаје да је Анге лика његова ванбрачна кћи. Тај документ је за Марију био гарантија да фон Залце ви када се све стиша, неће одбацити своје обавезе, За генерала је било боље да Ан телику усвоји као ванбрач ну кћер него ли да призна оно што се десило.

— Кала се генералов син, Јоахим фон Залц, вратио из војне академије, отац му је саопштио да има сестру. На

равно. Јоахиму је све то би,

ло изванредно непријатно, али такве ствари се често дешавају у имућнијим поро дицама. Преостало му је да се помири са тим, али Јоахим није желео да се среће са „сестром“.

Тада је Марија испољила толико женске мудрости и такта. да се Јоахим ускоро уверио да она уопште не насрће на породичну част фон Залцевих и не претемдује на родбинске везе.

(Наставиће се)

Петак,

7УТИРРТЕЈЋА СТРТА

ГРРРРТРТЕ НА ЊЕ ЗАГА ТКИТ ЗООЈТОШкот врт Бастен ЛЕ ЗБИР ОРТЕО ТУР (РОХО Гура ) ЕУ ОСООГ РА, ГПРОДЕЊЕ НА НА З ГР ома припада при с стаљ овим ОВЕ БР СТЕ У пугОСсЈтАВЋТМ

БРОЈ 3892

Водоравно; 1. Врста биљке, водопија; 2 Свечаност, свечани чин (мн; 3. Слово латинице предлог — израз у шаху кад се партија заврши нерешено кратица за ампер — предметак испред арапских и мена; 4. Хемијски знак за јод — цела — ознака на аутомобилима из Велике Британије француски вајар, је дан од најснажнијих _ представника апстрактне скулпгуре — кратица за запремину у математици; Река У Француској — гоничи паса; 6. Прилог за време — ситан француски новац — врста меничног. јемства; 7. Покрајина у северозападној Француској, на Ламаншу; 8: Наша ре ка, улива се у море код Ријеке. 5.

Усправно: 1. Острво југоисто чно од Индије; 2. Наша планина, позната из борби у првом светском рату — марка сочива за фото-апарате; 3. Хемијеки знак за иридијум призме правоугаоних страна; 4. Ловачки пас — жртвеник (лат) — иницијали нашет хњижевника („С мора и са сува“); 5. Слово грчке азбуке — ознака за једну врсту моторног уља; 6. Коси паралелограм са све четири једнаке стране и по два једнака угла — енглеско пиће од воде, чаја, арака, шећера и лимуновот сока; 7. Друти — старојудејски владар — иницијали нашег књижевника, једног од последњих

У ЖЕНОМ БОСАНСКОМ МЕСТУ ЛАС биџто ЛЕ У том 4963 ОКО 43 ООО ОМА 75 гилста, да прОШТЕ ГОДИНЕ тоса.пом ЈЕ СТРАот Бит770 трио 2 О0О

5. април 1963.

РСА

коРтУС оЕпитТР, УУ ТЕ ЊИМА ТАГРАР мертјтерар) ЕУ СОВИТА НОСИ пошимму ТАРЕ ГШКЕЕ #7 ДРСУЋО -АГРДРУТ КОРЕ САРЕ ШУМОМ РАДЕ код #7Х умети ТА НЕ. пи #т таз ским! СУТУ- || И ГЕХОЈНЕ МАЛО СУДРТЈЕ ЗА гПРЕМРИЉАЈЕ као ТОКАЗ

романтичара српеке књижевности („Хаџи-Диша; 8. Иницијали једног од твораца српског реализма („Васа Решпект“) становник највећег полуострва на свету; '. Света (турц.) хлеб справљен од кукурузног брашна; 10. Страно женско име. (М. О.)

РЕШЕЊЕ БРОЈА 3881

Водоравно: 1. Јаз — Пек: 2. Варош — бреме; 3. АМС — видра — кер; 4. Бол — Бик крт; 5. Пандора; 6. Дон — Еро — иби; 7. Кут — Илова — арс; 8. Омега — Адлер; 8. Ако еот.

Усправно: !. ВА — ко; 2. Јамб — дума; 3. Ар — Сопот Ек; 4. Зов — лан — Ито (Виктор); 5. Шиб — н — Ела; 6. Дидро; 7. Брк — о — ова; 8. пра — кри — аде; у. Е. Е. (Едвард Евелинт — краба — л. О. (Лоренс Оливије); 10. Кмет — Ирен; М. Ер — СР. 5

Сваки пут кад је морао устави, Кеди се увек Мика Ме на враћао на човека без врата, Можда ба требало да његов опис достави полицији. Тај његов телесни недостатак је толико уочљив да га вероватно ми не би било тешко пронаћи. У сваком случају требало би га пријавити одељењу за наркотике јер се лажно представљао као агент,

Додуше, мислио је Кеди даље, за њега самог није било важно што би тог човека полиција гонила због лажног пред стављања. За фирму „Емблет“ било је далеко важније да је лажем агент очи+ гледно. био члан банде „Високо друштво“ којој је и Енди некад припадала.

Зато је било веома важно да се највећа пажња обрати девојци. Јер, мало је недостајало па да буде киднапована. А ужаснут израз њеног лица показивао је да Енди врло добро зна да њени некадашњи саучесници припремају нешто против ње. Вероватно се боје да она једног дана не попусти и не ода неког од њих. Али, ако би Кели сада пријавио цео случај полицији и ако би оно чудовиште 6без врата било ухваћено, можда би Енди дошла у још тежу — ситуацију. Можда 6и банда тада покушала да је ликвидира како би је спречила да се појави као сведок.

Да. тако је. поновио је Кеди у себи. Најтеже би било то што би се Енди морала да појави пред поротом као сведок. А тада би се утврдило да је она Андреа Рајнхолд. кћерка генерала Морлија Рајн холда, прослављеног ратника, а на јавност би изишло да је она већ _ двапут била У затвору. А она му је отворено ре кла да би пре пристала да умре него да то доживи,

Кеди је био начисто с тим да због тога не може да се обрати полицији за помоћ. Па ипак, неодрживо је да пусти човека без врата да тек тако ишчезне. Енди би вероватно могла да му помогне. Само кад би хтела.

Али, сумњао је да ће она на то пристати. Њихов договор је био да се никад не постављају питања о њеним некадашњим саучесницима.

Сунце је већ залазило кад је Кеди паркирао своја кола пред алуминијским улазом у модну кућу „Емблет“ у Гринвичу.

Један аранжер намештао је спортске реквизите у излог, док су чистачице ужурбано довршавале свој посао. Кеди им је махнуо руком и пошао у канцеларију пословође, Тамо га је дочекала Елис Стејн.

— Има ли каквих вести о Бертрејнут упитао је пошто су се поздравили.

Још ништа, одговорила је Елис. Шеф наше транспортне службе Џо Медем је сео у кола и одвезао се тачно по маршрути која је била одређена за Харија. Сада ми је баш јавио да вије наишао ни на какав траг. Проверили смо чак и у свим болницама, да није случајно тамб, уколико му се десио неки несретним случај. Али, без успеха. Имате ли списак муштерија којима је требало испоручити робут

— Имам. ено га у одељењу транспорта. рекла је и одвела га у другу Канцеларију. Пошли' су ћутке тамо. А онда је наставила: — Већ два сата седим поред телефона и једино сам успела да утврдим адресу последње муштерије коју је Хари данас

" провери правац свог

УУ

— Откуд знате, упитала га је зачуђЂено Елис.

— Па то је потпуно јасно. Гантстери који су планирали да отму камион препун скупоцене робе неће ваљда чекати да се пре тога испоручи највећи део, зар не2 Значи, логично је да је напад извршен такорећи одмах пошто је камион изишао из вашег магацина.

— У праву сте, рекла је Елис, климајући главом. Било јој је очигледно помало криво што се сама није. тога сетила.

Ћутала је неко време, а затим је наставила: — Хари је свратио на четири адресе. Последња је била у малом месту Бејферл и ту му се изгубио сваки траг.

— Јесте ли утврдили када је напустио Бејферлт

— Око пола два.

— Јесте ли то рекли у полицији7

— Нисам, јер кад сам разговарала с њим још нисам то сазнала. Дала сам им само податке о нашем камиону и о Харију. Али, зар је важно утврдити тачно време7

— Па може да буде важно, рекао је замишљено Кеди. Ако за пет и по часова нико није приметио тај камион, онда значи да је и добро скривен. А за тако велики камион свакако је тешко наћи скровиште, Због тога ми се чини да је у питању банда „Високо друштно“. Значи да су све унапред припремили, додала је Елис.

— Реците ми, какав то свет живи у Бејферлу и у целој оној околини7

— Највећим делом то су имања 6ботаташа, — Значи, много луксузних кола, послуте и осталог.

— Управо то. Нема гараже без најмање по четири аутомобила од којих највише „Кадилака“. Имање у Бејферлу познато је. на пример, по великој ергели расних коња. А ви ћете поћи тамо, па се зато и распитујете, зар нет

— Полазим одмах, рекао је Кеди, устајући. Желим да будем тамо пре него што се спусти мрак. Ако је Хари тамо нападнут, сигуран сам да је његов камион скривен негде у близини. Мора да су брзо претоварили робу и отарасили се камиона у најбржем могућем времену. Јер, за њих би било једино опасно да их неко примети са Харијевим камионом. Елис га је посматрала као да нешто оклева.

— Ви сте убеђени да су Харија...

— Вероватно је да су га и ранили. Нису га ваљда оставили здравог и читавог на друму.

Кеди је савио карту путева коју је затекао на столу и ставио је у џеп.

— Можете ли ме сачекати овде док се вратим7 питао је жену.

— Наравно, не бих се смирила ДОК не дознам пшта је било са Харијем»; Цело поподне сам ужасно забринута.

Кеди је сматрао да нема пртребе да јој говори колико се тек он сам брине. Сео је у свој „Порше“ и кренуо путем којим је јутрос Хари повезао свој камион. Повремено се заустављао да на карти кретања. Најзад пошао је брзо према Бејферлу. Прелазио је преко зелених брежуљака и _ долина, 12 поред уредно поткресаних живица. „кује“ су окруживале велика богаташка имања.

добро

посетио.

— То мора да је нека са почетка те Кеди.

листе, рекао је мирно

(Наставиће се)

Иља Еренбур!:

ЉУДИ, ГОДИНЕ, ЖИВОТ

(Шеста књига мемоара познатог совјетеног писца у номе је описан период после 1945)

35.

Навешћу списак из бележнице: Орша — Минск — Вилна — Каунас — Клај педа — Шауљај — Паланга — Лиепаја — Јелгава — Ри га — Татру — Талин — Нарва — Лењин-трад — Новгород — Валдај; Калињин — Кашин — Каљазин; Вар шава — Вроцлав — Лођ; Кијев — Погар — Брјанск; Владимир — Суздаљ — Иваново; Тула — Орел; Пенза — Бјелински; Лењинград — Талин; Варшава Вроцлав — Кељци — Краков; Кишињев — Бељци Сороки — Фалешти — Бен дери — Болтрад — Килија — Измаил... ,

Успомене на ова путовања подсећају на случајно повезане кадрове различитих филмова. У Иваново сам дошао да бих учврстио положај ослобођеног али још нерехабилитованог н. Н. Иванова, бившег отправ ника послова у Француској, који је радио као ванредни сарадник Друштва за шире ње политичких знања.

У једном селу је сазван скуп; требало је да причам о боравку у Америци; У нај узбудљивијем тренутку У шупу, у којој су се окупили | слушаоци, ушла је крава.

У Погар сам позван да бих испричао како се на Западу праве цигарете; била је организована и дегустација, донео сам хаванску цигару, али она је била искритико вана. Видео сам много штошта занимљиво, добро и рђаво — велике фабрике и непроходне путеве, богатства старог Суздаља, радове естонског уметника Ада месона, рушевине Новгорода, гужву у Молдавији; нећу о свему томе да причам, под сетићу се само путовања У пензенску област.

Обележавала се стогодиш њица смрти Бјелинског, уштао сам у састав делегације писаца. Шеф делегације је био Фадејев.

(У једном од претходних делова ове књиге обећао сам да ћу причати о Фадејеву. У _ периоду · између 1947. и 1955. године ја сам га заправо добро упознао. Нећу рећи да смо се спријатељили — и сувише смо били различити; али, можда је Александр Александрович понекад био искренији према мени него према својим пријатељима. Го тово је у свим догађајима, које описујем у последњем делу књиге, Фадејев одиграо важну улогу. Испунио сам обећање и написао о

ЦРТА;

АЛ ПОБРИЋ

(РЕКУ ЈРЕТ

ИД 1114!

МИГРАВТре класа РАРРУ ОПЈРРЕЊР МГРРРРТСКА 2477:72

с, МУ ТА сУ СЕ

АПРИЛИЛИЛИ!

о, ТУТПЕВИТЗУТА РОУ ДЕНАТСКУЋ нтувови стовуазумЕтти | око

ГПРЕРОСА !

Александру Александровичу. Ово поглавље као и не ке друге странице одлучио сам да одложим све док не изиђе књига као посебно из дање. Желим да читалац, када се буде упознао са овим страницама, има пред собом текст књиге у целини. Откривен је споменик Бје линском; Фадејев је одржао говор. Пенза ми се одмах свидела, мада у њој није било никаквих знаменитости. У старом делу граду ољуштене фасаде кућа, у ко јима је раније становала једна породица и у којима је сада био искоришћен и више него искоришћен сваки ћошак, изгледале су вео ма жалосно. Свидели су ми се људи. Били су некако прибранији него у ужурбаној Москви, више су читали, више су и размишљали. Један студент је са мном шетао градским парком и рецитовао читаве одломке из Салтикова — Штчедрина. Млада жена, која се школо вала у Лењинграду, повела ме је у трезоре музеја, са жаром је говорила о Коровину, о „Пубу каро“, о Сезану, сећала се богатства Ермитажа. На састанку са студентима почеле су диску сије о Казакевичу, Њекрасову, Пановој; неко је реци товао песме Пастернака. Радник-чувар фабрике дошао је код мене у хотел и, одмах је почео да прича о уметности: „Када слушам озбиљну музику, чини ми се да се време распада, а можда је баш супротно — хи љаде година се нагомилава ју У један сат, чим се завр ши — осећаш се као да си преживео неколико живота...“ |

Ново се свуда граничило са старим. У Љермонтову (Тарханама) колхозници су за оно време подношљиво живели. У селу је постојала десетогодишња школа. Седећи поред рибњака, чуо сам како су дечаци извики вали неразумљиве речи; кад сам с њима ступио у ра

зговор, сазнао сам да то они псују на француском језику. Желео сам да се упо знам са наставником фран цуског језика, али када је

обавештен о томе, отишао је у шуму. Насавник историје о. С.

Вирипајева, када је сазнала да волим керамику, повела ме је у оближње село Јазиково: тамо су се колхо зници од давнина бавили грнчарством. Видео сам чађЂаве куће. Не знам зашто, пронела се вест да је на про славу у Бјелински допутовао Ворошилов, и мене су сматрали за једног од његових пратилаца. У колиби, У коју сам ушао, било се оку пило много света: колхозни ци, упадајући један другоме у реч, излагали су своје захтеве — наплаћују , од њих порез за све лонце и бокале које они товаре, а на путу за Чембар половина робе се разлупа. Слушао сам, бележио, затим ми је постало непријатно: изи гравам Хљестдкова — јер сви траже: „Испричај Стаљину“... Објаснио сам да сам само писац, покушаћу да помогнем. али нисам сигуран у успех. На пећи је седео демобилисани војник, кашљао је, очи су му биле грозничаве. 'Ћутао је, али је после мојих речи прогово рио: „Писац... Он ће ти описати — није колиба него дворац, није лонац — вааза“..., Дуго је понављао кашљајући и псујући: „Ваз за!... „Изишли смо. Учите љица, до ушију заљубљена у књижевност, збуњено је говорила: „Замислите да се то дешава 1947. године! Бе зобразлук!"“,.. А ја сам помислио: можда јеониу праву. .

Тодину дана касније путо вао сам за В. Г. Лидиним У пензенску и тамбовску 0о6ласт и поново сам видео противречне призоре. Музеј у Тамбову је запрепаш ћивао својим богатством (та мо се, између осталог, нала зила и дивна Донателова скулптура); у граду је била

дивна библиотека. А у рејонском центру, Кирсанову, месни музеј је код нас изаз вао смех: у једној соби смо видели расклиматани отоман, фотељу „разбијену вазу — натпис је објашњавао: „Живот и намештај кнегиње Обољенске“. у другој се налазила ни по чему интересантна скулптура са етикетом: „Слободна композиција (биста) непознатог мајстора“. У Појми смо били код писца А. П. Анисимове, заљубљене у народно стваралаштво. Одвела нас је у Невежкино, у којем су се одржале добре руске ве зиље. Видели смо сиромаш не нахерене колибе; школа је била у напола срушеној кући, све је деловало тужно. А сутрадан смо били по звани у колхоз „Лењин“, веома близу одатле — на отвараже књижаре. Тамо су биле куће градског типа, би блиотека, јасле. Тешко је било веровати да је Невпежкино у непосредној близини... Године 1947. први пут сам видео многа места везана за руску књижевност прошло га века. Био сам у Јасној По љани, у којој је Толстој писпао „Рат и мир“. „Ану Каре њину“; али у кући видиш Лава Николајевича, старог, духовно узнемиреног који исти мах за време чаја по учава „толстојевце“, оног Толстоја који је орао смире но, а та је смиреност била из над поноса, и изразио је же љу да му на гробу не стоји име. ла буде без надгробне плоче; можда ме је највише од свега узбудио гроб — изабрао је место где му је су сед могла да буде природа једини њега — достојни друг. Отишао сам у Спаско, тамо је под сеновитим јаво ровима Тургењев писао романе. а у позну јесен би од лазио у Париз; када су јед ном одбили да Тургењеву

издају пасош за иностранст во, он је саградио кућицу им написао је о Виардоу који живи као изгнаник. У Оре лу сам видео његов отоман, књиге са забелешкама; бацио сам поглед на кућу Ље скова. Стајао сам поред за пуштеног гроба Фета. У Че мбару сам посетио школу коју је похађао Бјелински,

(Наставиће се)