Борба, 06. 04. 1977., стр. 9
ДЕКСАНДАР ГРАИЧКОВ:
Шеста тема програма идејо-политичког оспособљавања "Промене у савременом свету, политика _ несврстаности и у међународном адничком покрету“, размарана је на јучерашњем инстукторском _ састанку Ценралног комитета Савеза коуниста Хрватске у Загребу. Уводно излагање на тему Промене у савременом свету“ однео је секретар у Изршном комитету Председнитва ЦК СКЈ Александар Гричков. На друштвене промене и ретања у савременом свеђу, екао је између осталог Гричков, снага и моћ утицаја оцијалистичких снага, деморатских и прогресивних порета, више су него икад доад. Истичући да човечанство анас живи у епохи дубоких друштвених преображаја, растуће снаге социјализма као светског процеса, неслућене могућности развоја које пружа научно-технологлка револуција и ванредно брз развој производних снага — Грличков је нагласио да таква кретања носе обележје и печат епохе у којој се одвијају, процеси преласка из капитазма у социјализам у свету све тешње међузависности и повезаности у коме кретања
пр: многобројни факто-
и. Контраверзе и противречости и њихово разумевање у предуслов да би могли до аја разумети у неколико арадоксалне прилике.
Никада у историји човечантва нису чињени толики рановрсни напори са стране отресивних · друштвених сата и не само њих, као и арода и држава да се очува јр, појача безбедност, прое канали међусобног ·рамевања. и поверења, а товремено улагала титана средства 3за наоружае. Прогресивне снаге су и том погледу с оствариле упне успехе, показале су да у свесне изузетно високе одоворности која им припада и оју носе за судбину света. еђутим. истовремено би се огло рећи да свет и његов ир нису никад стајали на та0 несигурним темељима.
"Не само да нису нађена праједна и прихватљива решења а постојећа ратна жаришта и оонфликте, прецизирао је Гртичков, а већ се стварају и лова, Остварени резултати на плану попуштања међународне затегнутости представљају охрабрујући али ипак кратак недовољан корак на том путу. Распламсава се трка у нао-
ружавању. Није потребно го-
ворити колико то представља чепосредну опасност за мир. Усавршавају се нове врсте паоружања нелредвидиво разорне моћи, а на томе се ангакују најбољи људски умови, јаучни потенцијали и огромја материјална средства, упјаво кад су најпотребнија биа за отклањање економске ризе и на њој засноване људске недаће, било и за орзани економски развој да и се велики део човечан-
ЈОСИП ВРХ ОВЕЦ:
НЕСВРСТАНОСТ СЕ А
ства спасио беде, глади, недаћа и сиромаштва. '
Осврћући се даље на појачане и израженије противречности савременог света, Грличков је указао на њихове манифестације и у области економских, _ политичких, идејних и уопште социјалних области, У свима њима видљиве су компоненте утицаја, моћи, снаге хегемонизма, империјализма и доминације. Наступа се са позиције надмоћи и силе, недозвољиво се меша у унутрашње ствари друтих и намећу интереси, погледи и идеје.
На жалост, додао је Грличков, са зебњом примећујемо да и у Европи јењавају напори да би се наставило путем попуштања затегнутости. Све чешће се прибегава средствима надметања и доказивања. наводног сопственог престижа уместо средствима. и језиком сарадње.
Такво држање и пропагандистичко инсистирање -на. некаквим сопственим предностима и заслугама на плану детанта могу само поткопати и ослабити надања и очекивања београдског састанка у оквиру Конференције о европској безбедности и сарадњи,
Морамо се навикнути подсетио је Грличков — да живимо заједно и паралелно, да свако бира свој начин живота и рада, да је социјализам, као светски процес, историјски незамењив. Ово не због тога што као комунисти то желимо, већ због тога што је то закономеран процес. То је поука историје ·промена
~ друштвених. кретања.
Полазећи од уверења — рекао је затим Грличков, да су мир и безбедност жеља људи Европе уверени смо да неће бити испуштена ова историјска прилика да се отклоне многе баријере на овом конти= ненту још дубоке подељено-_ сти и подозрења. Истовремено, многи народи и државе, читави континенти, афрички нарочито, живе још у условима који. су им наметнути и под којим се, уколико се из теме'ља не промене, не могу домоћи равноправно места у: свету У том погледу, уз заоштреност блоковске поделе, све су
изразитији ·с проблеми који проистичу из економске неједнакости. Говори се о проблемима земаља у развоју и о њиховом неодрживом економском 5 жају. О њиховом све веђем заостајању у свим аспектима развоја у односима на развијене. Досадашњи дијалог између развијених земаља и земаља у развоју. о питањима темељног преуређења економских односа у свету, фактички још није одмакао од идентификовања проблема.
Јасно је, истакао је Грличков да се остваривање мера које би представљале нови међународни економски поредак мора постепено уводити у живот. Отпори су рецидиви. старих схватања и егоизма. _
Делимично не постоји и знање. Захтеви у том смислу земаља у развоју и других које представљају више од три четвртине човечанства не
_РЕЗУЛТАТИ_ОСТВАРЕНИ__-
У ПОПУШТАЊУ ЗАТЕГНУТОСТИ _ (у оХхРАБРУЈУЋИ АЛИ СУ ИПАК КРАТАК, НЕДОВОЉАН КОРАК _
| Уводно излагање на тему „Промене у савременом свету“ на инструктор| ском састанку у Централном комитету СК Хрватске 3
могу се ни игнорисати ни за- |
постављати, а да последице
тога не буду озбиљно заош-. травање укупности односа у.
6. АПРИЛ 197. — БОРБА — СТРАНА 8.
МИЛОШ СИНЂИЋ:
.
Велике организације не дају и велике економске ефекте — пораст организација не резултира порастом продуктивности рада. (Многе крупне организације су у великим економским тешкоћама. Закон интеграције: продубљивање поделе и ширење комбинација рада као „основа за виши степен производне снаге рада, за додатне ефекте — веће од ћростог збира интегрисаних јединица итд. не испољава та своја дејства). Истина, У нашој организационој теорији, законодавству и пракси, све до новог Устава и Закона о удруженом раду, ова законитост никад није сасвим уважавана, а
свету. Штета ће бити не само. критика старе капиталистичке и етати-
на страни сиромашних већ и богатих. За
Управо затс м тежње ка ликвидацији заосталости, рационалнијој · прерасподели богатства и дохотка, праведнијој међународној подели рада и размештају индустријских по„тенцијала у суштини, данас и у перспективи, представља саставни део ширег револуционарног процеса мењања укупности међународних односа. У тим околностима било би мотуће и остварити историјски преокрет, кренути путем сужавања уместо сталног продубљивања разлика у степену развијености између појединих земаља и националних заједница у савременом свету. Париска конференција је проба спремности за решавање-овог кр пчног питања савременог света. Исто тако значајног за његову судбину као што је и нуклеарна равнотежа. У · послеподневном делу инструкторског састанка, Александар Грличков говорио је о улози СКЈ у међународном комунистичком покрету. Целокупном својом акцијом СКЈ настоји да не продубљује постојеће противречности и у комунистичком покрету, већ да подстакне комунисте на дијалог о свим спорним питањима. |
Исто тако активност СКЈ на међународном плану тежи да се комунистички покрет ослободи секташтва према свим прогресивним снагама у својим националним заједницама. Савез комуниста Југославије није ни против: мултилатералних 'састанака комуниста,
–али-не-и-оних-на-којима би се
покушала наметнути нека генерална _ политичка линија или закључци који би обавезивали на заједничко понашање и слично. Ми смо, рекго је Грличков, за састанок на било којем нивоу, али под условом слободне размене мишљења. Игтичупи да се комунистички покрет развија у условима противречности савременог света и да стога ни сам није лишен противречности у свом развоју, секретар у Извршном комитету Председништва ЦК СКЈ Александар Грличков је као посебно значајну чињеницу навео да је комунистички покрет ушао у фазу дијалога о спорним питањима.
Оно што је било потпуно. неприхватљиво у 1941. години, оно што је било отуђено 1948. тодине или оно што је стидљиво споменуто 1955. године, сада је легални дијалог. Истина, принципи о независности и суверенитету сваке партије и њене одговорности пред сопственом класом и народом још су млади да би били неоспорни, али ми ћемо и даље, натласио је Грличков инсистирати, на њиховој доследној примени и основи за сарадњу у међународном комунистичком и радничком покрету.
ФИРМИСАЛА
| ПОТВРДИЛА КАО НОВИ НАЧИН
ДЕЛОВАЊА И ДАТЕРНАТИВА ЗА СТАРИ СВЕТ |
Излагање о теми „Политика несврстаности“ на састанку у ЦК СК Хрватске.
; сз није тешко утврдити ност, (65 се да се несврста вец; али о је Јосип Врхокао нов Рмисала и потврдила свету и начин деловања у Стару са алтернатива за хесврста Т. И сви они којима Па ност из било којег
ога не одговара и који и
'анас желе да је спрече до--
ЛИ су у ситуацију да призна
у Њен универзални карахтер ли значај за решавање „Ротивречности савременог: "вета, Џ 5
|5 Наставку излагања Врхо28 је опширно говорио о исон путу развоја несвр а истичући ла се она ја се: У таквој ситуацији каЈа Зинило "да постоји само јељ избор — блоковска опре „о оност. Она се тада у услоИма хладнот рата јавља као ачак наде која почиње, како
је рекао Врховец, да се разга ра. И тада, када је било неоп ходно да се морало политичким факторима суперсиле да натерају на преговоре и попуш тање, несврстана политика ни је била ни пасивна ни беспомоћна. Већ тада је било очигледно за носиоце несврстане полити ке, а у томе је вел ки допринос друга Тита и Југославије, наставио је Врховец, да несвр станост није самокритика постојећих блоковских односа.
већ и формула борбе за нови
свет, па и садржај тог новог света. Цели је њен смисао да
новоослобођене земље постану“
субјекти. а не више објекти међународних _ политичких и економских односа.
Говорећи затим, поред осталог, 0 односима унутар несврстаног покрета Врховец је на-
У
сврстана земља,
гласио да земље те спољно-по литичке организације уједињу је заједнички интерес у развијању принципа независности и немешања, изградње нових друштвено-економских од носа, отклањање рата и слично. Врховец се такође осврнуо и на неке покушаје да се разједини несврстаност, као што су, на пример, тезе о подели несврстаних земаља на прогре сивне и реакционарне или да, се земље у развоју конституишу као посебни орган итд. На крају Јосип Врховец је указао, да када је реч о Југославији, несврстаност представ ља један од угаоних камена њене унутрашње и спољне ста билности и кохезије. Принципи које примењујемо као ненагласио је, идентични су принципима наше социјалистичке земље,
стичке организације (на пример, преду-
· зетништва, хијерархијског управљања,
руковођења „у име“ разних нормирања монопола и слично) почела је да добија и решења с наговештајем концепције самоуправног удруженог рада. Њу треба довршити да би се јасније уочавало то „ново, како се не би десило да се под новим називом реафирмишу стара суштина и стари односи. Криза старе организације не мора да значи увек и рађање нове, иако без прве нема друге.
У пракси парадоксалних стања и случајева има више; они се могу и класификовати. Честа је, на пример, појава да већина радника — како истраживања показују — не види везу између свог рада и дохотка и сматра да се расподела према раду у основи не примењује и не делује. Чак у мнотим радним срединама радници изјављују да радно истицање, иницијативе и стваралачки чинови и нису пожељни, јер доносе непријатности.
ДРАГУТИН РАДУНОВИЋ:
Повезаност акција и
У нас је дуго егзистирало, у основи, инвеститорско схватање продуктивности рада. Оно је полазило од тога да се питање продуктивности рада може решавати само новим улагањима у капацитете и опрему. Међутим, пракса је показала да капацитети и опрема, уз одговарајућу умешност “радника. чине само полазне предуслове веће продуктивности. а да би се они ефектуирали
су резултатима привређивања потребни
су складни односи између материјалних и личних чинилаца производње, затим између појединих организационих јединица ООУР, између ООУР у радној организацији и слично. Потребна је, такође, већа организованост и повезаност у грани и групацији, потом у привреди као целини, Неопходна је и већа синхронизованост између производних и развојних планова ОУР које сарађују посредством кооперације, поштују преузете рокове испоруке итд.
На жалост, у пракси се често осећа дисхармонија између наведених структура. Једном приликом сам писао да америчке, немачке и друге машине, којима располажу многе организације удруженор рада, не дају америчку или немачку продуктивност, јер не постоји одговарајућа организација рада. За илу страцију организационих слабости навео сам колектив који је изгубио 40.000 ча-
сова пре свега услед ових недостатака:
ДРАГОМИР ВОЈНИЋ :'
„Социјализам“, часопис Савеза комуниста Југославије, у броју 2 посвећује највећи део тростора продуктивности рада.
За наше читаоце издвојили смо делове из радова појединих аутора, које ћемо објавити у неколико бројева „Борбе“.
По правилу се то и догађа у срединама које чврсто стоје на стеченим позицијама привилегија, уравниловке и „соци-
јале“, у којима доминира менталитет „плата за радно место“, без обзира на резултате рада. Објективно, то су разноимени фронтови иза којих је нерад и ниска продуктивност рада. Њих не може сламати појединац. Управо је због тога повећавање продуктивности „рада, пре свега, друштвено питање — идејно, друштвено и материјално, политичко и пси-
холошко, морално, као што је то и сама _
расподела према раду.
Треба указати, такође, и на могућност хипертрофирања расподеле услед њене релативне самосталности према производњи, када она постаје кочница
„развитку производње и продуктивности
рада. Наиме, иако је расподела део и фаза органског јединства друштвене репродукције (производња, расподела, раз-
мена и потрошња), она је — како Маркс.
каже — и ·преекономска чињеница и тако „према појединачној индивидуи расподела се, наравно, појављује као друштвени закон који условљава њено место у производњи у чијем оквиру она производи, дакле, тако да претходи производњи.“ промене у материјалу, чекања на материјал, насинхронизована производња не исправност материјала утврђена у току производње, чекање струје. чекање због недостатка посла, чекање због квара машина, чекање због оштећења и грешака насталих у друтим одељењима фабрике, чекање због промена алата, чекање _ због мењања конструкција у току производње итд. У нерационално коришћење радног времена спада. свакако, и одржавање састанака-у радном времену.
Као што се види, губици су настали услед недовољне координације и неповезаности појединих акција и процеса. Преиспитивањем и усавршавањем организације откривају се' празни ходови и резерве у капацитетима, радној снази и материјалу. На тај начин, и сама организација представља унутрашњу резерву. Активирање ових резерви, као што је већ једном приликом речено, не захтева додатна улагања. У томе је посебан квалитет организације као фактора продуктивности рада.
Због међусобне повезаности привредних субјеката организација се не може ограничити на ООУР. „Подела рада учинила је да свет постане радионица у којој једни производе за друге“ (А. Смит).
због прекида.
Утицај организације рада
Мако овим није нарушена. законитост по којој структура производње одређује структуру расподћле, начин производње, начин расподеле, као ни општа поставка о расподели као целини расподеле услова рада (средства за производњу) самог рада (места у подели рада) и резултата рада (дохотка, пре свега), остаје чињеница да сама расподела као друштвено. стање односа, услед речене самосталности, може кочити или подстицати пораст производне снаге рада, то јест може деловати успоравајуће, неутрално (што је, углавном, само теоријски случај) или убрзавајуће на стварно кретање продуктивности рада. Према томе, од највећег је значаја да расподела буде у функцији друштвене репродукције, њене организације и да је активни елемент те организације. Ако околности отварају могућности, онда треба запазити да су садашњи распони у дохоцима и личним дохоцима (као преекономска чињеница или чињеница датих околности) мањи од распона у продуктивности рада. Још смо далеко од такозваног „закона трећине“, по којем се узима да је економски оптималан однос 1:3 у дохоцима по висини између прве и треће трећине припадника неког довољно хомогеног радног колектива. | .
Међутим, предуго изоловано бављење расподелом производи нежељене, супротне ефекте, па и парадоксалне ситуације, те је, дакле, нужна друштвена акција ради превазилажења датог стања. Али, то изискује дубљу трансформацију рада као праве животне потребе и неизоставног услова човекове организације. Због тога се мора свестраније разјаснити сама природа продуктивности и организације рада и њихове међуодређености, односно законитости. и
процеса
Отуда потреба за усклађивањем опсежнијих планова и програма, за извршење преузетих обавеза и слично. Удруживање рада и средстава у више организационе облике (радне и сложене организације, репродукционе целине, гранско удруживање итд) отвара многа питања организационе природе. Самоуправним споразумевањем и договарањем треба створити организацију која ће омогућити да ОУР настале удруживањем рада и средстава складно функционишу. Досадашње искуство показује да организационо. прилагођавање и преструктуирање на принципима Устава СФРЈ при лично дуго траје, да нису увек нађена најцелисходнија организациона решења, да се у процесу тражења ових решења увек нешто од некога ишчекује и слично. Удруживање у више организационе облике није увек схваћено као прилика да се обједињавањем појединих послова постигне економија времена. Тенденција ООУР да формирају организациону структуру као бивша предузећа довела је до пораста администра ције и конјунктуре неких чиновничких професија. Као последица овакве праксе није редак случај да се однос између производног и непроизводногт рада креће у релацији 1:1. Због тога се удаљавањем од радних места у непосредној производњи продуктивност рада смањује (топи) знатно брже него што је логично и економски оправдано.
Друштвена оцена и ефикасност
Као што је познато, функција циља (у смислу основног мотива и покретача привређивања) у овој фази развоја нашег социјалистичког самоуправног друштва може се изразити у концепту дохотка, односно његовог максимирања.
Тако изражена функција циља у концепту дохотка, односно његовог мак-
симирања, мора, како је из теорије при-
вредног система познато, представљати полазну основу И за систем расподјеле и за систем акумулације, а и за све друге подсистеме, односно све друге системске комплексе.
До извесних неспоразума у нашој економској теорији и пракси је у току протеклог развојног периода у вези са овако израженом функцијом циља неријетко долазило и због неадекватне конкретне системске операционализације по ставке о концепту јединственог и хомогеног дохотка. Наиме, понекад се заборављало на то да концепт јединственог и
· хомогеног дохотка има; прије свега, одре
ђено идејно-политичко и идејно-теоријско значење у том смислу да радници организирани у основне и друге орга-
· низације удруженог рада имају неоту_ђиво право одлучивања у свим фазама
и компонентама друштвене репродукције, а то, уствари, значи да имају неотуђиво. право одлучивања о цјелини дохотка, укључујући ту и његов најплеменитији део, то јест акумулацију и вишак рада.
Овакво дефинирање концепта јединственог и хомогеног дохотка само детерминира карактер социјалистичких самоуправних друштвено-економских продук ционих односа, али никако не негира његову објективно дану економску струк туру у том смислу да разлике у органском саставу средстава имају за резул-
Џ
тат различиту продуктивност живог рада, односно да у различитим увјетима иста количина живог рада производи ра зличите величине дохотка. Све се то, заправо, своди на опће познату чињеницу да је у различитим увјетима техничке опремљености доходак по раднику веома различит.
На овакве разлике (у смислу објективно дане економске структуре дохотка), исто тако, утјечу и опћи увјети при вређивања. А у тај склоп улазе и сви аспекти који детерминирају положај производних групација, односно организација удруженог рада у расподјели дохотка, укључујући и све природне, и друге монополе и ренте.
Полазећи од неких темељних постулата развоја нашег социјалистичког самоуправног друштва, који се посебно манифестује у друштвеном карактеру средстава и дохотка, сама се по себи намеће потреба дефинирања одређених друштвено објективних критерија у свим фазама његове расподјеле, почевши од примарне, преко еекундарне,. па све до намјенске и интерне расподјеле дохотка.
И премда су поменуте поставке .о друштвеном карактеру средстава и дохотка веома децидирано дошле до изражаја и у Уставу СФРЈ и у одлукама "Десетог конгреса СКЈ и, посебно, у Закону о удруженом раду, ипак су недовољно (а понекад и неадекватно) дефи-
нирани критерији и односи у сфери.
стјецања и расподјеле дохотка доводили до одређених слабости и деформација у одговарајућим системским рјешењима.
Недовољно дефинирани критерији и односи у примарној расподјели имали су за резултат сталне промјене у рела-
тивним цијенама, што је собом повла-
чило и стално подизање опћег нивоа ци-
јена и трошкова живота, Постојећи односи у примарној расподјели, такођер,
указују на низ проблема у сфери ре- .
лативних цијена.
У увјетима веома изразитог и динамичног пораста цијена и трошкова током протеклог петогодишњег периода. организације удруженог рада биле су много више стимулиране на то да проблеме своје доходовности рјешавају борбом за промјену релативних цијена него повећањем продуктивности рада, бољим искориштењем капацитета снижењем производних трошкова — једном ријечју, борбом за повећање ефикасности привређивања. Стога је инфлациони тренд снагом друштвено-економске логике деградирао и демобилизирао борбу удруженог рада за уношење више квалитативних фактора у привређивање и господарење средствима друштвене. репродукције. Ти поремећаји у процесу друштвене репродукције, који су били изазвани у сфери система примарне расподјеле, настављени су уз додатне импулсе и у си-
стему секундарне, намјенске и интерне |
расподјеле дохотка.
Стална борба за повећање номиналних личних доходака који су посљедњих година уз велике тешкоће слиједили трошкове живота, имала је за поољедицу снижавање распона у ин-
терној расподјели у ' појединим _организацијама с удруженог рада (што, у ствари, означава тенденцу урав-
ниловке) и повећања распона за исти квалитет и квантитет рада између различитих организација удруженог рада. Са становишта проведбе принципа расподјеле према раду и стимулирања људског фактора на повећање продук-
.тивности рада и на борбу за квалите-
тивне факторе привређивања то је, свакако, једна од најгорих солуција.