Борба, 25. 04. 1977., стр. 9
ДЕ РА ХХИ СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА „Линлоп“ најбољи
да Југослове цена. назра У неких позоришних игара додељена драматиза| јр романа Ранка Маринковића (Драма ХНК, Загреб, А Коста,
— Осталм добитници: Миле К а иђ) ; е Корун, Мирослав Беловић, Реља Ба4 Борис Бузанчић, Јоана Потовска, Никола Симић, Раде Шербеџија,
(ови Сад, 24. априла) ЊУ псле 1 дана вечерас је из-
м представе Народног шта из Београда „Некрв“ у част натрађених
| а Ме тника, завршено | ХХП 1 перијино позорје. _ Жири
| Југословенских позориих игара (Примож Козак, одседвик, Јеврем Брковић, | по Геролд, др Твртко КуМи оаћ и Мухарем Первић) | учио је да се Стеријина | 3 рада за уметничко остваШИ... представе у целини || лома и Стеријина фигури~ а додели ансамблу Драме % (рратеког народног казали“|-- из Загреба за представу И слоп“ Ранка Маринковића ( аматизацији и режији ћу ! г Спаића, Жири је, тако"| одлучио да награде за са__уену драматизацију — ди| ома златна значка и 10.000 + | удара — као и Стеријина на| рада 32 режију — диплома, у | џатна значка и 20.000 динара _ буду додељене Кости Спаију за ова остварења у предправи „Киклоп“. „| По оцени Жирија, Стерији+ „ награда за глумачка остваи |ења —диплома, златна значпа и 10.000 динара — додељу(| се ове године следећој пе|прици уметника: Рељи Башићу за остварење улоге Ча~ |ута у истоименом комаду и пвењу „Театра У гостима“ (а Загреба, Борису Бузанчићу а улогу Уга у „Киклопу“, Јрази Поповској за улогу Ма| у представи „Марина свад| ке Народног театра из Бито|-а, Николи Симићу за улогу |помета у комедији „Дундо Мароје“ Југословенског драм(ког позоришта из Београда и Радету Шербеџији за улогу | уелкиора у „Киклопу“. (теријину награду за сцено» |трафију — диплома, златна
| „Кожа маљље“
ПР <> > <> -б “7 ни
После неколико представа у којима су во-
8 - 5 За У 54 ИНСПИРАТИВНИ ТРЕТМАН МЕЂУРАТНОГ ЗАГРЕБА: Раде
Драго Турина, Ања Доленц и Иван Кушан
Шербеџија. (десно) ц Иво Кордић у једној сцент „Киклљлота“
значка и 10.000 динара — добио је Драго Турина за сценографско остварење у представи „Кожа магле“ Сталног словенског гледалишча из Трста, а за костимографију — диплома, златна значка и 10.000 динара — Ања Доленц за костимографска остварења у истој представи.
Жири је одлучио да додели и две ванредне Стеријине награде за режијска остварења — диплома, златна значка и 10.000 динара — Мирославу Беловићу за режију „Дунда Мароја“, Милету Коруну за режију представе „Саблазан у долини _ Светог Флоријана“ Ивана Цанкара у извођењу Словенског људског гледалипгча из Цеља.
Уз то, награду Стеријиног
· града — диплома и 20.000 ди-
нара — за текст савремене комедије добио је Иван Кушан за комедију „Чаруга“.
Жири је одлучио да се, као и прошле године, не додели Стеријина награда за текст савремене драме, а није додељена ни награда за савремену сценску адаптацију дела југословенских писаца.
Међу 13 других награда које су на Позорју доделили разни жирији треба поменути још три: награду Округлог стола критике за најбољу представу добио је „Киклоп“, награду публике за најбоље глумачко остварење на Позорју Никола Симић, а награду „Вечерњих новости“ за најбољу епизодну улогу Вања Драх за улогу Мирослава срранкића у представи „Чаруга“.
С. СТАНОЈЕВИЋ.
|Простори реалног театра.
Франчека Рудолфа (Стално словенско гледалмличе, Трст) у режији Јоже Бабича
Друга линија у Рудолфовом тексту, исказу
"њима, ево једне која хоће да поврати веру У "животност елементарних састојака театра, да "демонстрира све оно богатство и разноврс| ност средстава која су на располагању оном |колеатрализам позоришта сматра условом њетове реалности. | „Кожа магле“ Франчека · Рудолфа, као | лекст и полазиште, показали су се сасвим бли | (ки оном што редитељ Јоже Бабич сматра по | „зориште, Тако смо видели једну спектакулар | вуи живу представу јарких боја и јаких стра | (ти, представу која „пуни очи“ али не остав | ља ни „душу“ равнодушном, представу која | "хоће да се допадне по сваку цену, у чему У целини гледано увелико успева. |- Рудолф је у основи свог комада развио еле | Уенте народног обреда „курентовања“. То је | „обред призивања пролећа, односно истерива | КЕ со, обред који треба да донесе плодност „И богатство. Преобучени у маске, „куренти“ | -УдУ од куће до куће, играју и певају, пона Шају се сасвим слободно, будући да сваки | „„курент“ има статус апсолутне неприкоснове
; Ј 1 "ђене расправе о такозваним светским питај |
је мотив љубави лепе Сузане и њених обожа валаца Штефана, Макјежа и Симона. Сузана се удала за Штефана, којег најмање воли, обе ћала се Симону који после седам година поно во, као војник, долази у своје село, а изгуби ла Макјежа којег — једино воли. Тројица мушкараца хоће да остваре своја права на Сузану. Штефан убија Сузаниног брата, мис лећи да се под маском курента крије Макјеж, а Симон, као награду за своју ревност у суро востима према својим земљацима гине по на
ређењу свог капетана.
Преплићући два мотива — мотив силе, који се супротставља објави најдубљег националног бића и мотив страсти, којом се доказује изворна људскост — Рудолф је дотакао круг првостепених питања човекове индивидуалне
"и националне егзистенције. Не философирају
ћи и не доцирајући, Рудолф казује своју ми сао згуснутим поетским језиком, језиком сли ка и метафора, који збивањима на сцени дају једну вишу, неилустративну реалност. Бранислав МИЛОШЕВИЋ
ФИЛМ
Признања, уз понеке замерке
Дело „Чувар плаже у зимском периоду“, младог југословенског редитеља, Горана Паскаљевића, тотло прижваћено на УП међуна родном фестивалу у Мексику
(Од сталног дописника „Борбе“)
(Мексико, 24. априла) срилмски првенац београдског режисера Горана Паскаљевића „Чувар плаже у зимском периоду“ оправдао је очекивања УП међународног фестивала у Мексику. Праћен вредним признањима са филмских смотри У Пули м Западном Берлину, препоручиван критикама које су посебно указивале на његову свежину, смелост и оригиналност, „Чувар плаже“ је посебним интересовањем ишчекиван на традиционалној смотри одабраних светских остварења у мексичкој престоници упркос таквој конкуренцији какву су му представљали искићен — „Оскарима“ „Роки“, Бергман својим „Лицем у лице“ и многа друга вредна дела седме уметности из разних крајева света.
Југословенски представник добио је, међутим, један од најповољнијих · термина (7 средини 10 фестивалских дана) и три поподневне и вечерње представе у дворани миновског, ексклузивног биоскопа „Робле“ испуњ ој до последњег места. Публика је им током представе изражавала своје симпатије према Паскаљевићевом делу, а завршетак све три пројекције пропраћен је био срдачним аплаузом.
Што се критике тиче, и она у ова последња два дана одаје признање ауторима. „Чувара плаже“, посебно указујући на оригиналност израза и изванредну глумачку екипу у којој — по овдашњим оценама — доминирају Данило Стојковић, Дара Чаленић, Мира Бањац и.Ирфан Менсур. -> _ УЗ констатацију да.је.„чЧувар плаже“ типичан представник новог таласа југословенскогт филма веома афирмисаног у последњих десетак година, критичари најугледнијих мексичких листова стављају главне замерке на рачун завршнице Паскаљевићевог дела (одлазак главног јунака на привремени рад у Шведску). — Југословенски представник на Међународном фестивалу у Мексику је један филм добро направљен, али без великих претензија, каже се у приказу који доноси угледни дневни лист „Ел диа“. Може се гледати, али човек неће ништа изгубити ако то и не учини... Све у свему завршава критичар „Ел диа“, листа за који се не може рећи да није наклоњен нашој уметности, – односно Југославији уопште — историја ове комбинације Ромеа и Јулије могла је да се одвија и у Токију, и у Риму, и у Буенос Аиресу и у Мексику, итд,
Слободан ПАВЛОВИЋ
7 РАЗГОВОРИ О ЈЕЗИКУ
95. АПРИЛ 1977. — БОРБА — СТРАНА 8.
4,
Ипак се креће
Наставићемо причу о „вампирима“, то јест о акцентима из прошлог века који су данас мање или више ишчезли из говора, али које језикословци покушају вештачки да одрже у животу.
Прошлог пута описали смо како је једна комисија стручњака покушала да уведе стро го „вуковску“ акцентуацију на Радио-Загре"бу и како је тај покушај изазвао чуђење и полемике током 1956. и 1957. године. Тих година се у Загребу уошште много расправљало о акценту. Између осталог и зато што су 1956. изашла два речника (хрватскосрпско -италијански и хрватскосрпско-француски) с брижљиво спроведеном акцентуацијом коју су дали др М. Деановић, један од аутора обају речника, и др Б. Клаић. УЗ то, увелико се припремао нови Правопис.
Тако је 1957. године у часопису „Језик“ изашао чланак др Људевита Јонкеа „Правописна комисија о акцентима“. Аутор чланка и сам члан Комисије, истицао је да се будући Правопис, за разлику од дотадашњих гра матика и речника, неће ограничити на Вукове и Даничићеве акценте, него ће и многе новије акценте признати као правилне. „На такву је промјену утјецала проширена говорна пракса“. Напоменуто је да ће онај акцент који Комисија сматра за „претежнији и обичнији“ бити стављен на прво место у Правописном речнику. У неким случајевима то је био стари акцент (нпр. У облику лудостима дата је предност нагласку на до), али много чешће је на прво место стављан савремени акцент (нпр. локатив догађају наглашен на првом слогу), а на друго данас изобичајени Вуков—Даничићев (нпр. догаЂају на Ђа). | ;
Ако, међутим, погледамо Правописни речник, објављен три године касније, видећемо да се у њему поступило друкчије него што је у чланку најављено. У речнику је Даничићев акцент доследно стављан на прво место, а данашњи на друго. То значи да би неки странац који би се са српскохрватском акцентуацијом упознавао преко Правописног речника поверовао да ми у локативу именица наглашавамо камЕну, облАку, проц(иј)Епу чопОру, порођАју, догађају, болЕсти, запов(ијЕсти) и слично, све на претпоследњем слогу; или да од именица као што је личност генитив множине гласи личнОсти, радОсти, милости, а датив личнОстима, радо-
стима, милОстима, све с нагласком на о! За “
речи учитељица, учионица, гостионица, ваљасница, и њима сличне Јонке је предвиђао два акцента — на првом и на трећем слогу, уз напомену да је нагласак на трећем слогу препоручљивији; али у речнику је првенство дато нагласку на првом слогу, који данас ваљда нигде изван речника и не постоји. За инструментале кошћу, сољу било је предвиђено да као прву варијанту добију кратко о, јер се увидело да је такав изговор
| напротив; савремени акцент не само што ни= је добио прво место, него га уотште и нема!
Корак уназад
Нешто се, очигледно, догодило у годинама између 1957. м 1960, нешто што је спутало и ограничило тежње ка осавремењивању акцента. Је ли можда у Правописној комисији „конзервативно“ крило однело превагу над „радикалним“2
Пре ће бити да се нису сукобиле никакве „струје“, него да се старо и ново сукобљавало у глави сваког појединог члана комисије. Одгојени у традицији Вука и Даничића, ови језикословци су се на крају уплашили сопствене смелости: учинило им се да би било као неко светогрђе ставити стари акцент на било које место осим првог. Можда су помислили да они као језички законодавци треба да подупиру не оно што је „претежније. и обичније“, нето оно за шта се, макар и насупрот општем обичају, залажу ауторитети.
Нешто од тих дилема и нешто од тог појачаног конзервативизма можемо запазити и у реферату др Јонкеа на Трећем конгресу југословенских слависта 1961. године, дакле кратко време после објављивања Правописа. Ту се за модерне аналогијске акценте (нпр. акузатив брзину наглашен на зи, по угледу на остале падеже те именице, а насупрот
"косилазним е (дакле једнако као и узвик |
данае-мното обичнији од. изговора с дугим
| оугкако их-је бележио Даничић. У речнику, · речи акцентоване Фу днако како се стварно
Пише: др ИВАН КЛАЈН
Вуковом „БРзину“) помирљиво каже да „нису у својој бити супротни основним акценатским правилима новоштокавског говора“; али мало касније ипак се за неке од њих (нпр. локатив говору на го, док је код Вука „гтовОру“) тврди да се „донекле противе... систему Караџићеве и Даничићеве акцентуације“. Уобичајеност се више не помиње као критеријум за прихватање неког акцента а Вукови и Даничићеви акценти сваки пут се означавају као „правилни“ и „системски“, па читалац и нехотице мора закључити (мада се то нигде не каже) да су данашњи акценти неправилни и несистемски.
Погледајмо сада и Речник Матице српске и Матице хрватске, који је као и Правопис произишао из Новосадског договора. И по обиму, а и по времену излажења (завршен је шеснаест година после Правописа) тај при ручник представља једну даљу фазу наше лексикографије и наше лингвистике, Како У њему стоји ствар са акцентима7
„Српски акценти“ нису Библија
У многим случајевима, и овде је примењено правило „старији имају првенство“. За реч запад, на пример, дата су оба Вукова акцента (дугоузлазни и краткосилазни), а ствар ни данашњи изговор (дугосилазни) додат је накнадно, у загради; лакат је дат само с дугим, а сарма само с кратким а; путовање је дато само с нагласком на то, а нема натласка на ва (о коме је још пре четврт века писао др Далибор Брозовић) нити нагласка на првом слогу. За акузативе брзину, висину, ширину, за речи ован, ловац, близанац, кратак, ваљаоница и друге дат је на првом месту стари акцент.
Али погледајмо именицу море. (У Правописном речнику је нема, јер и не задаје никакве правописне проблеме). Она се у Вуково и Даничићево време изговарала с крат-
море). Ко зна још откад, то кратко о у говору је замењено дугим, али граматичари то никако нису хтели да признају, све до поменутог Јонкеовог чланка из 1957, у коме је речено да се „коначно узакоњује“ и море с дугосилазним 6. И заиста, у Речнику Матица такав акцент дат је на првом месту, док је Вуков, веровали или не, на другом.
Тако је учињено и с речима мајушан (трво данашњи акцент на ма, а тек онда Даничићев на ју), загонетка радије на за него на го, као код Даничића) и још с низом других речи: под одредницама особина несташко, посланица, таст, прозор, задру полако, преобразити, припремити и многим другим наћи ћемо да је данашњем нагласку дато првенство. Али то није све: имућан је наглашено само на и, а нема акцента на му (као код Даничића); васкрсење је датд
' само с нагласком на се (а не на кр као код
Вука); готовост, завидљив,' мешовит и друге
изговарају, а не како је писало у „књигама староставним“. за глагол умилостивити дата су чак два акцента (на ло и на сти, и ниједан није као код Вука и Даничића (који су тај глагол наглашавали на У)! б | Можемо, дакле, бити оптимисти: еррит 5 тапоуе. У Речнику Матица први пут су се, коначно, и српскохрватски језикословци осме лили да одбаце покоји податак Вука и Даничића када тај податак не одговара данап: ] | језичкој стварности. Временом ће, веру: такве смелости бити све више, а све покушаја да се језик нашег доба сабије
калупе из 1852. Опште принципе српско | ватске акцентуације, како су их одред) | Вук и Даничић, прихвата и данаппра
ука, али то не значи да је дужна да прихвати њихове акценте у свакој појединој речи. С тим би се свакако сложили и В
ЗуУК и Даничић, кад бисмо могли да их вратимо у живот (УЗ помоћ неких бољих научника него што су они којима је Радио-Београд прошле године поверио да „васкрсну“ Вуков глас на траци!. Рекли би:
— Чујте, људи: ми смо били научници, а не пророци. Бележили смо говор какав је био у наше доба, а нисмо одређивали «к треба да буде сто година после нас. Јесте да смо обојица преводили Библију, али ни „Рјечник“ ни „Српски акценти“ нису Библи- | ја. И никакав вас гром небески неће ударити ако у њима понешто измените!
=
| Ности,
|
__ Песници двеју ·_ Несврстаних земаља
- Антологија савремени: песника,
· Черуа објављена у Југославији,
"1 Антологија савремене југ20словенске поезије у Перуу
лан априла, Танјуг) — Два, го њу рремрНа културна догађаЛИВ еруу и у Југославији, објавр ање Антологије савремених пеЕни песника у Југославији и а Ун савремене југословенске “еј у Перуу. обележена су приПасти свечаношћу у Националном не туту за културу перуанске вој владе у Лими.
Хаи присуству више перуанских скевника и јавних радника ове
Мај су представљене перуанској
ин јавности пригодним Рре-
Па њег перуанског амба ра у Југославији Алберта БВагне
кд Реине и југословенског амбара у Перуу Луке Солдића.
паран Вагнер Реина је појаву њиге назвао „братским песничКим загрљајем“ два удаљена али пријатељска народа. о Се Ненеки амбасадор је нагла Њ- “а су ове две едиције доказ да зближавање различитих култура не постоје ни језичке НИ теографске несавладиве препреке и да је ово Изузетна приллка у развоју пријаТељства између Перуз и Југославије када су реч добили врсни песниЦи две несврстане земље.
|из КОНЦЕРТНИХ ДВОРАНА
Снага маште и ангажмана
интерпретацији Симфонијског оркестра, Уметничког ан-
Дела Лудвига ван Бетовена у
самбла ЈНА (21. април), Дворана | | Данон, солиста,
Уметнички ансамбл Југословенске народне армије (Симфонијски оркестар), у оквиру циклуса „Седам великана симфонијске музике“, нашао је за потребно да, прошлог четвртка (21. април), укаже дужне пијетете стваралаштву Лудвига ван Бетовена, у тренутку У којем већина савременог света пригодно обележава 150-тодишњицу смрти овог мајстора музичког романтизма.
Предвођен диригентом др Оскаром Даноном, а у жељи да публици главног града СФРЈ — макар и начелно — репрезентује фрагментар ни опус Бетовенов, тај оркестар је поменуте вечери, у Дворани Колар чевог народног универзитета, слуша оцима што су, барем за ту прилику, ову Дворану били прихватљиво испунили, представио знамениту увер тиру „Леонора-3“, клавирску верзију чувеног Концерта за виолину и оркестар, те „Апотеозу игре“ — УП Симфонију наведеног аутора.
Након свечане серије од четири изведбе у загребачкој Концертној дворани „Ватрослав Лисински“, те тостовања Словенске филхармоније крајем прошлог месеца у Београду (тХ Симфонија — Загреб), „Кориолан“, У Концерт за клавир и оркестар, Ш Симфонија, „Ероика“ (Београд), армијски уметници су извели напред наглашена дела у жељи да
. његовој јединој опери
наш главни град не остане, некако, мимо догађаја што ове године прате
„ретроспективно осветљавање Бето-
веновог дела широм света.
Диритент др Оскар Данон, навик нут на максимална стваралачка изтарања је, у овој прилици, слушаоцима понудио доиста аутентично ви ђење „Леоноре“, која, како је то за писано у многим публикацијама и енциклопедијама, значи увертиру („Фиделио“) и, која, као таква, у сваком тренутку не може а да не. делује инспиративно и на оног „просечног“, неакадемског“ љубитеља озбиљне музике. Пијаниста Арбо Валдма тумачио је те вечери деоницу клавирске вер зије Виолинског концерта, репрезен тујући, пре свега, смисао за машто вито сликање сопственог парта, при чему је у оркестру, упркос релатив но малом броју претходних проба, имао поузданог пратиоца. Широко рађена мелодија у првом ставу, кас није оригиналан „дијалог“ клавира и тимпан“ (П став), те усковитлани ритам ф: ала — све је то значило израз продуховљеног виђења Бето венове мисли уз уважавање и неко ликих ритмичких · „одскакања од прописаног нотног текста“.
„Апотеоза игре“. УП симфонија
Л. в. Бетовена, у верзији др Оска-
Коларчевог народног универзитета, диригент др Оскар Албо Валдлма (клавир)
ра Данона била је, по нашем мишљењу, најекспониранији · тренутак овог концерта. Попут „Леоноре“ на почетку вечери, Оскар Данон се сме ло упустио у садржај овог дела, ос тваривши једну меморијску интерпретацију иначе опсежне партитуре. Ми, који смо у прилици да овако конципиране изведбе пратимо дужним пијететом, не можемо а да не констатујемо да је Уметнички ан-
_ самбл ЈНА вођен функционалним гес
том др Оскара Данона, тежио да „Апотеозу“ изведе чим комплексније, најотвореније, чак, рекло би се, понешто слободнијим потезима гуда чког корпуса, не би лиу финалу нагласио општељудску дилему и бор бу добра и зла, те вечите теме свеколиког Бетовеновог мајсторства.
Прилика је то била да се, макар, и у начелу, културна јавност Беот-
рада прикључи — у нашим приликама релативно скромном обележа вању Бетовенове годишњице — по-
кушај да распознамо јесмо ли данас спремни да оним чим располажемо у репродуктивној уметности реално прихватимо и усвојимо нешто што
· је у свом почетку било означено ка
питалном баштином европске и, није пренагљено приметити, светске музичке културе. : Павле АНАГНОСТИ
Шапчани у Француској
Успешно завршена 15-дневна турнеја Културно-уметнимког, друштва „Абралцевић“, чије је концерте пратило вилџе од 10.000 посетиљаљма
(Шабац, априла) — Културно-уметничко друштво „Абрашевић“ из Шапца вратило се са успешног гостовања по Фрашцуској. Шабачки ансамбл имао је 15-дневну турнеју 7 овој пријатељској земљи. У градо вима Тур, Бревин, Анже, Нант, Авр, Марсеј Екс-ан-прованс, Прива, Мон телимар и Дижон, Шапчани су извели укупно 14 концерата које је посматрало више од 10.000 гледалаца. ј — Били смо пресрећни а исто-_ времепо и изненађени јер је франгуска публика сваки наш успели потез награђивала топлим и дуготрајним поклицима Тито, Тито! То нас је још више носило тако да се нисмо штедели и у сваки наредни концерт улазили смо са још више жара — кажу чланови КУД „Абрашевић“, препуни утисака са овог напорног али веома успелог тостовања. У свим градовима где су гостоали Шапчани су били изванредно примљени. Сваком концерту присустовало је и неколико десетина натих радника. До краја године „Абра шевић“ ће имати још два гостовања — у Грчкој и поново У Франц оној
пи.
(а пите прве па апарат
Бечка премијера „Леде"
Публика Фолжстеатра тпрексиноћ топло поздравила извођење чувене драме Мирослава Крлеже
(Беч, 24. априла, Танјуг) — У беч ком „Ролкстеатру“ синоћ је изв на са успехом ' премијера познате Крлежине драме из циклуса Глембајевих „Леда“, као прво сценско приказивање овог дела на немачком језику.
Представу је режирао Фриц Це ха.
Бечка прубликда кајој је ово био други сусрет с Крлежиним опусом у немачком преводу — у истом театру играна је пре две сезоне успешно драма „Господа Глембајеви“ — поздрављала је на крају представе про тагонисте срдачним гплаузом.
Синоћној премијери присуствовао
"је аустријски председник др Рудолф
Киршлегер са супругом, Били су присутни и истакнути представници аустријског политичког, културног и јавног живота.
Бечки „Фолкстеатар“ припрема за јесен премијеру драме „У атони ји“ чиме ће бити заокружен драмески циклус Глембајевих у приказива њу на овој сцени (у преводу Дора).
Дела Мирослава Крлеже превође На су на немачки и позната су публици (овог говорног подручја. Крлежа је добитнлк „хХердерове награ де“ коју посредством Бечког универ зитета. додељује истоимена фондаци ја из СР Немачке. Њему је, такође
била додељена и аустријска Држав на награда За европску литературу.