Борба, 22. 11. 1979., стр. 9

СТРАНА

9.

22. НОВЕМБАР 1979. — БОРБА

„рута ген

Др БОРО ПЕТКОВСКИ |

,

ерација“

па раскрсници

(0 положају, школовању

| .

“

: образовању деце налим радника. на привременом раду у пностранству)

Последњих десетину година у интензивним и врло сложеним Миграционим кретањима која су тако наглашено присутна У Европи (али, не само у њој, већ и у свету у целини) дошла је до изражаја једна но ва појава— друга генерација. Сам појам — друга генерација, свакако у потпуности не изражава друштвену суштину свега овога што садржи ова појава. У крајњој линији, рецимо, да то и није битно у овом моменту. Када говоримо о другој генерацији реч је о деци страних радника, односно омладине узраста од 15 односно 18 па све до 22 или 25

тодина.

" Да још јасније одредимо садржину појма друге генерације: то су деца страних радника која су основну школу завршила или у својој земљи па су са својим родитељима након тога отишла у страну земљу, или су завршили 0основну школу у земљи где њихови родитељи раде. Према томе појам друге генерације обухвата омладину или децу радника који привремено раде или бораве у страним земљама. Број ове наше деце према неким подацима премашује 120.000. Додајмо при томе, када је рез о нашој омладини, још само то — да је део деце наших радника завршио основву школу у земљи где њихови родитељи раде имајући при томе нашу допунску наставу из националне групе предмета. У школској 1978. 1979. години преко 51 одсо од'укупног броја основноштолскот узраста деце наших радника био је обухваћен на-

тлом допунском наставом ито.

на језицима народа и народности. Подаци

У циљу свестранијег сагледавања друштвеног аспекта проблема _ друге генерације, навешћемо неколико података. Последњих година у развијеним _ западно-европским земљама смањен је број стравих радника. То је, у првом реду, резултат познатих рецесионих кретања у светској привреди и у том склопу иу економски развијеним западно-европским земљама. Међутим, ова кретања условљавала су и још увек условљавају један други феномен, који, У крајњој линији, са рецесионим Еретањима представља дијалектичко јединство међусобних условљености и зависности. Наиме, реч је 9 све интензивнијем повећавању броја чланова · породица страних радника у земљама где они раде. Радници свих земаља све интензивније доводе чланове својих породица У земљу где раде. Овом приликом нећемо анализирати суштиву ове друге миграционе појаве, јер то није непосредни Циљ разматрања _ проблема друте генерације. Због непосредне везе са проблемом друте генерације, овим подацима Иилустроваћемо неке аспекта ових миграционих кретања.

Пре неколико година број наших радника на привремеВОМ раду у страним земљама износио је преко 1.100.000. Као резултат рецесионих кретања у свету, и, што је посебво значајно и због прошири“ вења могућности запошљавања у нашој земљи (наш интевзивнији привредни развој — у индустрији, малој привреди пољопривреди и др. што је све резултат сталне бриге наше друштвене заједНице за своје грађане који привремено раде и бораве у страним „земља: "а — овај број Ваших радника смањен је на 800.000. Али, упоредо са смаЊњењем броја радника отворио се процес повећавања броја чланова породица оног дела Налих радника који остаје да још неко време ради и борави

У страним земљама. Број чла- |

Нова породица наших радника

данас | већ _ износи _ преко 400.000.

Слични су процеси присутНи им код радника других зе-

О

маља. На пример, Збадешаће гебипе« лист који излази у Минхену пре извесног времена објавио је: „У рекордној 1974. години у СР Немачкој било је 4,13 милиона страних радника. У 1977. и 1978. тај број је опао на 3,95 милиона После тога дошло је до малог пораста — на 3,98 милиона, од тог броја 1,9 милион су радници а остало чланови њихових породица.“ Е

Звачи 50 одсто су чланови породица.

Додајмо овим подацима и следећу констатацију коју је дао у хамбуршком »Напдеј бја « господин Хајнц Кинг, бонски секретар за интетрацију страних радника иначе бивши председник владе покрајине Северна Рајна — Вестфалија: „Најдраматичнији и најприсутнији аспект овог проблема је да постоји готово милион деце страних радника — 400.000 млађих од 6 година и готово 500.000 између 6 м 15 година. Током наредних година њихов ће се број повећавати за још пола милиона“. Додајмо овој констатацији господина Хина и следеће да ће оних пола милиона деце за толико повећати број тзв друге генерације. Све ово указује на чињеницу да је проблематика страних радника у земљама увозница радне снаге постала комплексна да се више не ради о класичвим радно-правним питањима зиштите, већ далеко сложенијим проблемима, проблемима људи са њиховим породицама, мооблемима школовања њихове деце!и самих њих, њиховог друштвеног живота и сл.

"(Све западно-европске земље |

почеле су, врло озбиљно да размишљају и да предузимају одређене мере за решавање овог проблема. Не улазећи, овот пута, у дубљу анализу предузетих мера, њиховом опсегу, ширини обухвата свих важвих чиниоца, навешћемо, опет, нека даља размишљања господина Кина. Он каже, у поменутом интервјуу, обраћају ћи се директно немачкој јавности: „почните да помажете деци миграната сада или се суочите са последицама“ и даље: „Држимо потенцијалну темпирану бомбу у рукама“.

Све је ово само, да тако кажемо, део проблема друге генерације. Ово зшто смо изнели само илуструје чињенице да проблем постоји, да је врло актуелан и да се мора свестрано решавати. Овде је потребно додати и следеће појава друге генерације затекла је све да'тако кажемо, на спавању. Заслепљени интензивним развојем — великим профитима, односно релативно при свему томе јефтином радном снагом, у западно-европским земљама није се довољно водило рачуна и о питањима као што су деца и породице страних радника, у овом случају о другој генерацији. Проблем друге генерације, морамо признати изненадно је својом оштрином и све земље извознице радне снаге, па и нас.

Проблеми

|

Из свега реченог, неминовно, могу се извући многа питања. Определили смо се само за два: прво, ко треба да решава проблем друге генерације у страним земљама где раде њихови родитељи и, друго, како решавати овај про блем7

Почнимо са првим питањем: ко треба да решава проблем друге генерације, чији је то проблем7 чини нам се да је ово централно питање. Али, одтовор на ово питање, ни у ком случају не може се дати без одговора на друго питање — како и у ком правцу га треба решавати7 ј

У последње време у земља ма Западне Европе „увозницама стране раднеснаге све се више сусрећемо са констатацијама, а и многим активностима усмереним ка томе да се проблем оспособљавања (доква лификација, односно припремање за прво запошљавање) друге генерације искључиво повезују и условљавају са потребама тржишта рада у тим земљама. То значи да само што

тржиште рада тр

· штвено-економског и · литичког становишта — да се

ажен је основ-

но м од тога се мора поћи за решавање проблема друге генерације. Постављамо питање — може ли се дозволити (не само са некаквих апстрактних хуманистичких, етичких позиција већ са дубљег друпо- судбина милиона омладинаца и због деце страних радника, неоспособљених за рад, баца стихији деловања економских законитости, односно да се проблем "искључиво решава према „потребама тржишта радне снаге“. И одмах друго питање — може ли земља увозница радне снаге (овде ваља се подсетити на хелсиншке документе који проблему страних · радника посвећују одређену пажњу) да се питање друге генерације решава без непосредне сарадње са земљама из којих потичу страни радници, односно њихова деца.

Допринос

При решавању питања друге генерације мора се имати у виду и чињеница — да је ова појава продукт интензивног економског и техничко-технолошког развоја економских развијених западно-европских земаља. Тај развитак објек-

тивно, је родио другу генера-

цију. И још нешто — лавовски допринос том брзом развитку дали су управо страни радници — очеви деце и омладине о чијој се сада судбини ради. Шрема томе, ако се само мали део из тог доприноса одвоји

за школовање ове омладине,

један део (напомињемо само један део) проблема друге генерације биће решен. То је материјална основа њиховог оспособљавања. Други део питања односи се на оно што смо раније констатовали: да ли оријентација оспособљавања и школовања друге генерације страних радника треба да буде условљена односно препушттена искључиво ћудима „тржишта рада“, а не да се он решава и у комбинацији са неким другим, друштвено посебно значајним чиниоцима личним опредељењем деце односно омладине и њиховом будућем повратку у своју земљу. Према томе, проблем се не може решавати, нити бити остављен само земљи где страни радници раде. У образовању и оспособљавању за рад друге генерације мора да буде укључена и земља из које су родитељи ове деце. Ово питање није нити може бити, да тако кажемо, само у надлежности земље увознице радне снаге. Оно је заједничко и „увозни ца и извозница радне снаге“. Из целине сложеног проблема друге генерације, само питање обезбеђивања материјалне основе 3за оспособљавање и школовање деце и омладине страних радника треба да буде искључиво у надлежности земље где раде и бораве страни радници. И одмах да додамо — у крајњој линији и нису у потпуности средства те земље. То што треба стране земље да уложе за образовање деце и омладине страних радника, само је један врло минимални, део укупног доприноса који су створили њихови родитељи, унапређујући економску основу земље где раде.

Вратимо се , за моменат, толико истицано, у западноеРропским земљама увозницима радне снаге, питању „потреби тржишта радне снаге“. Шта данас, између осталог тражи ово тржиштет Тражи, претежно радну снагу за такве прљаве послове за које се не опредељује омладина земље домаћина. Свакако, не само за ове послове. Тржиште рада тражи радну снагу која ће постепено замењивати и оне стране раднике који се враћају у своју земљу, или који одлазе у пензију.

Овде ваља поставити једно додатно питање, које се често у развијеним, западно-европским земљама када је реч 0 омладини страних радника, заборавља или прећуткује. Реч је очињеници да друга генерација страних радника у овим земљама свевише постаје, или је делом већ постала у свој дру штвеној. бити резервна радна

' следећем:

снага која постепено подмирује потребе за радном снагом привреда ових земаља, без омогућавања слободнијег одласка на рад страних радника у тим земљама, као што је бис случај пре неколико година када је био присутав њихов интензивни привредни развитак, . У крајњој линији тада су ове земље добијале Зефтину радну снагу, а сада се то почиње остваривати са другом генерацијом.

Вратимо се на претходно по стављено питање — у ком пра вцу решавати сложену проблематику друге генерације7

Пре давања само неких елемената за садржај одговора, изнећемо једну чињеницу која је све шире присутна у друштвеној стварности у западно-европским земљама у којима раде страни радници.

Наиме шта се дешава7 Омла дина, тзв. друга генерација, супротставља се настојањима да се њихово оспособљавање за рад непосредно услови искључиво деловањем законитости „тржишта радне снаге“. Највећи део ове омладине не прихвата оријентацију да своје оспособљавање искључиво везује за „потребе тржишта рада“. Ова је чињеница свима врло добро позната. У западне-европским земљама све више долазе до изражаја тражења од стране разних надлежнвих органа да „извознице родне снаге“ помогну у убеђивању родитеља омладине друте генерације, да ови утичу на своју децу да би они прихватили пут свога оспособљавања за рад на бази „потреба тржишта рада“. А,

ово оспособљавање своди се.

на неколика месечна трајања оквалификовања — све у циљу брзог укључивања у рад. На овај начин деца страних радника почињу своју животну и радну каријеру од нивоа од кога су стартовали њихови родитељи пре неколико година. Решења

Са оваквим убеђивањем родитеља, према нашем мишљењу, проблем друге генерације ни у ком се случају не може свести. То није пут решавања проблема. Кад ово кажемо не искључујемо с" потребу објашњавања и убеђивања родитеља. Али, димензије, просторе за решавање читавог сплета проблема друге генерације треба поставити на своје право место. Корене његовог решавања треба протегнути до деце предшколског и основношколског узраста. Овде се решава судбина друге генерације. Ово, уосталом важи и односи се на активности које морамо усмерити на овај део деце наших радника.

=)

Оно што је за данас актуслно за другу генерацију, према нашем мишљењу, укратко, састоји се између осталог, у отпочети билатералне разговоре одговорних дожавних органа о целом овом _ комплексу · проблема. Приступити проширивању допунске наставе са националном групом предмета и за децу која похађају средње школе у земљи где њихови родитељи раде; унапредити рад на допунској настави основношколског узраста; испитати могућности комбинација рада образовних организација из Југославије који већ раде у западно-европским — земљама на образовању одраслих с једне, са образовним организацијама страних земаља, на оспособљавању односно образовању омладине — друге генерације. Осим свега овога морамо организованије радити на повратку деце наших радника после с" завршавања основне школе у страној земљи. Реч је о томе да ова деца заврше средње усмерено образовање у нашој земљи. Ово је, првенствено, дужност родитеља. Али, не само њих. Овде треба додати чињеницу да Друштвени договор о образовању наших радника на привременом раду у иностранству и њихове деце који ће, вероватно бити потписан у току децембра месеца, отвара могућност за комплексније решавање мнотих од ових само назначених проблема.

УМФОКУСУ 2.

(Хасан Фазлић, „Ослобођење“)

МУХАРЕМ АДАНАЛИЋ

Снажан корак

емократије

(Развој делегатских односа, колективни рад % одговорност)

Имајући, прије свега, у виду праксу у СР БиХ, карактеристика садашње фазе борбе за остваривање делегатских односа у друштвеном одлучивању ·има посебан значај. Друштвено-политичке организације и други организовани друштвени субјекти као и радни људи и грађани прилазе овим задацима као једном од основних путева борбе за изградњу функционисање самоуправљања као цјеловитог система друштвених односа. Правци даљег развоја делегатских односа повезују се непосредно са остваривањем иницијативе друга Тита о унапређивању колективног рада и одговорности.

Све је снажнији захтјев за окретање скупштина и других субјеката у делегатском систему у остваривању усвојених одлука.

Друштвено-политичке организације све више усмјеравају своју пажњу на организовање активности на припремању одлука о дохотку, резолуција о друштвено-економском развоју, планова развоја, биланс средстава за опште и заједничке потребе им других..

Основа

Ове карактеристике друштвене акције на остваривању и изградњи делегатских односа јасно указују да се на најширој основи превазилазе схватања и понашања у практичној акцији, која карактерише прилаз изградњи делегатског система, као одвојеног задатка од борбе за остваривања и развој самоуправљања. Истовремено то указује да на најширој основи, овладава схватање о неопходности непосредног, _ свакодневног и конкретног ангажовања друштвено-политичких организација не само у изградњи делегатских односа самих по себи, него и У организовању и провођењу активности на конкретној припреми усвајању и провођењу свих значајнијих одлука које усвајају скупштине друштвено-политичких и самоуправних интересних заједница.

Све ово поставља још снажније захтјеве да друштвенополитичке организације, самоуправни органи, делегације, скупштине, ООУР, мјесне заједнице, општине и друге институције у друштвено-политичком систему, учине нове практичне кораке у свом организовању и у начину рада да би одговорили својим оба-

везама у функционисању инте гралног самоуправљања, да би тако радничка класа и сви радни људи и грађани досљедно остваривали своја самоуправна права, дужности и одговорности. Битно је наиме, да се на све широј основи схвата да је суштински смисао изградње делегатских односа као и самоуправљања у цјелини у томе, да обезбиједи

остваривање утврђеног друштвено-економског самоуправног положаја радничке

класе и свих радних људи и грађана.

То је прави пут да радни човјек изађе на све сцене одлучивања на свим новима друштвеног организовања. Борба за суштинске делегатске односе у друштвеном одлучивању у суштини је борба, да природом делегатских од-

· носа отворена врата свих мје-

ста гдје усвајају одлуке, треба да остану трајно отворена да би кроз њих континуирано пролазиле стваралачке идеје које се рађају у свим друштвеним структурама. То је пут да постепено нестаје са сцене све оно што се појављује

као фактор посредовања упри_

премању друштвених одлука, да се скрати вијек егзистенције остатка старих односа које чува инерција прошлости. Конкретна акција друштвено-политичких организација неопходан је услов да се ажурно с" индентификује све оно што није делегатско у друштвеном одлучивању, све оно што је препрека остваривању делегатских односа. То је темељна претпоставка да тако велики број субјеката у друштвеном одлучивању дјелује као складно организована цјелина, да дјелује и ефикасно и демократски.

Сарадња

Пракса указује на неопходност да се друштвено-политичке организације непосредно ангажују и у организовању рада појединих субјеката у делегатском систему, нарочито делегација, м конференција делегација као и у изналажењу конкретних рјешења у примјени института промјенљивости делегата.. Протекли период снажно је указао и на велики значај усклађивања програма _ активности с друштвено-политичких организација са програмом активности скупштина _ друштвено-политичких и самоуправних интересних заједница. Вриједи с тим у вези истаћи јоц једно

велико искуство из протеклог периода. У чињеници да скупштине СФРЈ, република м покрајина, општина самоуправних _ интересних _ заједница итд. разматрају годишње стотине питања, понегдје се видјела нерјешива тешкоћа у утврђивању ставова и смјерница о њима. Пракса, међутим, показује да потреба утврђивања конкретних ставова реално постоји за приближно 1/4 тих питања јер м о њима и о свим другим утврђују се основни и идејнополитички ставови о документима друштвено-политичких организација, и посебно приликом расправа о резолуцијама о друштвено-економском развоју. Развијајући рад секција, Републичка и општинске конференције ССРН м Сл БиХ већ успјевају да без великих тешкоћа размотре у поступку · припрема одлука сва важнија питања мз рада скупштине СР БиХ ми Скупштина општина.

На такав начин само у протеклој години разматрано је близу стотину питања, а о десетак најважнијих проведена је и најшира друштвена консултација која је имала карактер јавне расправе. Значајно је такође истаћи да се друштвено-политичке организације све више ангажују на припреми програма скупштина. Тако све оно што разматрају скупштине друштвенополитичких и самоуправних интересних заједница постаје све више и садржај рада друштвено-политичких организапија. Скупштине тиме постају једно од основних мјеста гдје друштвено-политичке организације остварују своју улогу и одговорности.

Садашњи тренутак мзградње делегатских односа у СЕ БиХ карактерише и снажан захтјев за изналажење конкретних одговора на разне дилеме и проблеме у практичном функционисању делегатског система. Нагласак све више с прелази са „треба“, „веопходно је“ „мора“ на то како превазилазити оно што вије добро у делегатским односима. То има посебан значај с обзиром на то да се већ дуже времена понавља одређен број слабости, а недостаје конкретна акција да се оне у пракси превазиђу.

У цијелости се може рећи да су учињени нови кораци у стварању потребних услова да се у наредном периоду још снажније заксрачи у афирмацију делегатских односа у припремању и — провођењу друштвених одлука.

пон "ње иу ћи о

= =

и

–– УЗ

о тттит-вин