Борба, 15. 07. 1991., стр. 2
DATE
Пише: Никола Бурзан
рво су били „калашњикови“. Протестовали смо, тражили објашњење, а они су нас уверавали — али не сасвим и уверили да је у питању била „грешка у административном поступку“, да се то више неће поновити и да и даље желе пријатељске, добросуседске односе. Сада је на реду нешто још озбиљније, горе и опасније — отворено и грубо мешање у наше унутрашње ствари, па чак и нескривене реваншистичке и територијалне претензије према суседу иза „јужних граница“. Засад само на речима, а сутра2 Изјаве неколицине највиших званичника Мађарске, пре свега премијера Јожефа Антала, просто су запрепас• тиле, шокирале југословенску јавност. Бавећи се туђим послом, Антал је почео да „преуређује“ Југославију по свом нахођењу: види је само као конфедерацију, а луз то захтева (!) да се „нађе решење и за аутономије мањина, на пример војвођанских Мађара“. Стим у вези, споменуо је и уговоре из Тријанона и Париза, којима је „Војводина припојена Југославији, раније Краљевини СХС, а не Србији!“ Сутрадан (7. јула) на мађарској РТВ огласио се и министар спољних послова Геза Јесенски, истичући да „јавност у свету говори о Косову, а мање је познато да је и статус Војводине исти“, да би, без икаквих ограда, закључио: „То никада није био пуни део -Србије“!2 Наговестио је, уз то, да ће ова тема „све чешће“ бити покретана у Мађарској!2 Како би се „разјаснило“ шта је премијер хтео да каже, из Анталовог кабинета издато је саопштење у којем се, између осталог, каже: „Уколико би у решавању југословенске кризе настала једна или више међународноправно признатих јединица, било би неопходно регулисати територијални положај Војводине унутар садашњих југословенских граница“. Када је „Непсабадшаг“ критиковао премијерове ставове, шеф Анталовог
2 ПОНЕДЕЉАК, 15. ЈУЛ 1991. ГОДИНЕ
кабинета Ендре Маринович је одмах одбацио те критике, али је и додао да је „историјска чињеница“ да је Трија-
'нонски уговор регулисао „јужне гра-
нице“ Мађарске са Краљевином СХС, као што је касније то учинио Париски уговор са послератном новом Југославијом, а не са Србијом. МИ закључио: „Из тога следи да ови мировни уговори не третирају аутоматски територију Војводине као део Србије“!2
осле свих ових „разјашњења“,
ствар је заиста сасвим јасна.
Уверавања министра Јесенског да се дотичне изјаве „погрешно тумаче“, да то није „израз територијалних претензија“, већ да је премијер Антал „само хтео да подсети на ту историјску чињеницу“, ништа у суштини не мењају.
А ако је о „подсећању“ и „историјским чињеницама“ реч, могли бисмо и ми подсетити наше северне суседе на низ много непријатних историјских чињеница, али пошто су и г. АнТал и Г. Јесенски по струци историчари, верујемо да и сами добро знају на шта мислимо. Овом приликом само ћемо рећи да Анталове изјаве не само да нису пријатељске, већ представљају очигледну претензију на делове југославије, па чак садрже и елементе реваншистичке политике Мађарске између два рата, познатије као хортијевске, па се с правом намеће питање о дугорочним,, стратешким намерама и циљевима Мађарске у односу на Југославију.
Поготово што у последње време код наших северних суседа ескалира антијугословенска пропаганда, добро запапрена гласинама и лажним информацијама о тобожњој угрожености мађарске мањине у Југославији. У јавности се појавио и захтев „чланства“ владајућег Демократског фронта да и „суседи Југославије треба да учествују У одлучивању о њеном будућем уређењу'2 За недавни сусрет министара иностраних послова Италије, Аустрије и Мађарске г. Јесенски је рекао да је то био састанак министара „три земље које се граниче са Словенијом“, уопште и не спомињући југославију!2
Како се онда може поверовати у убеђивања мађарских званичника да подржавају суверенитет и територијални интегритет Југославије, да су против сецесионистичких тежњи Словеније и Хрватске2 Како поверовати њиховим уверавањима да нису знали за илегалну продају оружја Хрватској, када се тачно зна да је, 14. септембра 1990. године, у Загребу, о томе преговарао лично помоћник министра иностраних послова Мађарске Имре Сокаи и о свему обавестио свог претпостављеног г. Јесенског!2 Зар то није иста линија подршке дезинтеграцији Југославије — од „калашњикова“ до данашњих изјава2!
А шта тек рећи за изјаву премијера Антала, коју је почетком јула ове године, објавио бечки „Штандард“ и у којој се каже да је „интерес Мађарске“ да Југославија постане конфедерална заједница суверених република „по угледу на Аустро-угарску монархију“ 2! У тој изјави, која (још) није демантована, Антал није дао никакву шансу опстанку Југославије у садашњој форми и, позивајући се на Повељу ОУН, КЕБС и Париску повељу, сматра да то не може бити само интерно питање Југославије!2 Истом приликом Г. Анал се заложио за суверенитет шест југословенских република, као и да се „реши питање аутономија Војводине и Косова“. Уз све то, сматра да не би било добро да од Југославије остане само „комунистичка Србија“ као извор агресије и национализма!2 За једног премијера заиста неуобичајене речи, да не употребимо неки грубљи израз. :
када се све ово има у виду, човеку се природно намеће . више питања, која заслужују да се о њима добро размисли: Зар би Мађарској заиста могло би-
ти у интересу да подручје у њеном су-_
седству постане нестабилно и оптерећено сукобима, који би, између осталог, објективно ставили у тежак положај и припаднике мађарског народа2
БОРБА
Горе и од „калашњикова“
Да ли Мађарској заиста може да буде у интересу да подручје у њеном суседству постане нестабилно и оптерећено сукобима који би, између осталог, 06
Нава OJEI јективно ставили у тежак положај и припаднике ма-
Зар у Мађарској заиста желе 06нављање репутације освајачке земље, која се у историју уписала и као освајач, поробљивач словенских народа2 -
Зар су сада — после свега што знамо о новијој мађарској историји — када се труде да буду признати у Европи и свету као демократска земља, одабрали тренутак да отварају опције на које се нису усуђивали ни онда када су иза себе имали моћни совјетски блок2 Од своје историје, свакако, нико не може побећи, али је својим понашањем може, ипак, увек учинити бољом.
Зар Мађарска жели да се упише као прва — у листу оних који подривају темељне принципе КЕБС о поштовању граница, територијалног интегритета и других суверених права свих 36маља, а пре свега суседних2г
Зар их за два рата ничему није научила судбина оних који посежу за туђим територијама и који желе да остваре доминацију, најчешће прикривену плаштом тзв. историјских права или потребом заштите својих мањина 2
Зар европска перспектива не отвара, пре свега суседима, нову шансу и зар Мађарска жели да је проигра већ на почетку стварања своје нове политичке физиономије2
О свему овоме мора размишљати сваки озбиљан човек, а поготово они који имају утицаја на политику или повлаче потез у име своје земље. Реч је, пре свега, о оним политичким круговима у Мађарској — у влади и око ње — који сносе одговорност за земљу и њено понашање, како се олако не бисмо затекли у нежељеној ситуацији коју бисмо затим деценијама морали да поправљамо.
Држећи се принципа пријатељства и добросуседства, хтели бисмо, ипак, да поверујемо да су Анталове изјаве само тренутна несмотреност, а не израз трајне политичке оријентације2 У то нас мора он сам уверити. Јер, поверсње се сваким даном ставља пред нова искушења и оно се сваким даном мора изнова и потврђивати. То је правило које, наравно, не важи само за једну земљу и само за једну личност.
ЕКОНОМСКИ РАТ БЕЗ ПРИМИРЈА
савезн
x
HI
есе нису
Словеначко-српски економски рат се проширио на све југословенске републике па међусобна оптуживања износе на видело низ прљавих и неекономских работа на доскора „јединственом тржишту“
Љубљана. — Прави рат је, сада више нема сумње, на тренутак замрзо избијање до сада најтежих економских сукоба, не само на релацији Љубљана — Београд, већ и у односу Македоније и Словеније, а посебно Хрватске и Словеније. Повратком мира економске размирице избијају на површину: Гувернер НБ Македоније тешко је оптужио словеначке представнике да невероватно тешко плаћају македонску робу, због чега македонска привреда срља у пропаст. Директор словеначке СДК Игор Омерза му је одговорио да је све то измислио. -
Словеначко-српски економски рат се наставља, упозоравају из Привредне коморе Словеније, пошто су са запрепашћењем морали да протестују код БиХ власти после одлуке Бањалуке да „Горење“ лише сервиса и трговине. Рат се наставља у Србији, а словеначка Привредна комора, односно њен председник Ференц Хорват, најављује да у њу не ступа још и Црна Гора већ и други. Но, у последњим саопштењима се заобилази и једна готова чињеница, да тешка економска трвења, из-
ван медијског видокруга, увелико трају на релацији Загреб — Љубљана.
Више пута демантован је нафтни сукоб између фирми двеју република. Сада је јасно да цела једна општина, Лендава, трпи последице тог сукоба, пошто је тамошњој „Нафти“ затворено хрватско тржиште. После тога, лендавској рафинерији је преостало домаће словеначко тржиште, но, на њему је „Нафта“ само повећала сопствене губитке. Рат је успорио продају, ионако скупих деривата, па су се нагомилали. Пошто на другом, хрватском тржишту „Нафта“ нема шта да тражи, одлучено је да се озбиљно размишља о заустављању производње, саопштио је директор Милош Ошљај.
У најави динарске суше, у словеначкој јавности се непрестано понавља податак да Србија није вратила средства која је придобила упадом у југословенски монетарни систем: Црна Гора такође, а при том се каткад, на мањим стручним скуповима дода да ни Хрватска на том подручју није невина. Но, политичко савезништво настаје на једној страни, а коњ се увелико про-
даје још увек за паре, па је недавно процурело да је Шиме Ђодан недавно изјавио да грешника треба тражити и у Словенији.
При томе, пре свега треба сагледавати све силне стечајеве, почев од „Смелта“, у којем су многе хрватске фирме остале наивно насамарене, а да су неке банке готово огуљене до коже, односно да је у словеначким стечајевима, каткад се мисли и диригованим, потонуло много новца. Не треба заборавити да је у „Тренд“ аферама већином страдало,
поред домаћина,
хрватски купци, а да је о Ђоданову изјаву, највероватније, окончано и 570 милиона долара, које су хрватски грађани са великим поверењем уложили у Љубљанску банку у Загребу. Да се све не завршава са Ђодановом изјавом потврђује и претња гувернера НБ Хрватске, коју смо приметили у љубљанској штампи. Наиме, гувернер Анте Чичин-Шаин Словенији најављује прави економски рат, уколико те девизе Словенија не врати. Но, из Љубљане се одговара да је у Љубљанској банци у Загребу,
крајем године било за 700 милиона долара, што значи да је новац из Словеније отпослат тамо, пошто је тешко одвојен од уста домаће привреде.
Но, из Загреба се непрестано понавља цифра од 570 милиона долара дуга, па у Љубљани помишљају да би, уколико се претње остваре, следило присвајање словеначких банака и друге имовине. Неки се боје да би се у наплатној маси могле наћи и викендице словеначких грађана на хрватском приморју. Све то не би покварило добре односе међу републикама, већ би додатно оптеретило могућност придобијања поверења од стране иностраних банака.
Пре рата са пушкама, очито да је на банкарском подручју отпочео рат неповерења. Стане Валант, из Љубљанске банке саопштава да нема више пословних пријатељстава, поверења, те ближе банкарске сарадње. Уколико нешто не промени Брионска декларација, биће тешко. Јер кад банке у најближем суседству не верују једна другој, далеко да ће у њих имати вере они од којих
" се на позајмицу траже долари.
\
TU OL ORO
ај