Борба, 31. 12. 1992., стр. 35

БОРБА 31. XII 1992, 1, 2, 3. | 1993.

·" За наступајуће празнике, дарујемо Вам две приче. Причу из прошлости и причу за будућност:

ПРИЧА ИЗ ПРОШЛОСТИ

Житељи у раван полегле древне варошице на непрегледним пус– тарама околним, напасали су стада оваца и говеда. У години 1779. када Суботица добија статус слободног краљевског града, још увек је доминирао узгој стоке испашом. Временом у пустаре задиру плу– гови и умножавају се површине под ораницом – полако се прелази на интезивно, шталско привређивање.

У граду који је пре других у панонском пространству изградио позориште још половином прошлог века, познати глумац, Ђерђ Молнар, посведочио је тих година да "салашари у караванима пристижу на позоришне представе". Зна се из тог времена и обичај да одушевљени љубитељи театра, радо и често даривају глумце слас– ним кобасицама и шункама. Позивали су их на вечере и "прела": нудили им специјалитете с колена на колена преношеног 4 зналаштва прераде и конзервирања најбоље одабраног и "одхрањеног"“ меса.

У два месеца циче зиме и разбибриге, од почетка године па до дугог ускршњег поста, одвија се овде и јединствен "ритуал“. Описао је то Геза Секељ у "Књижевном Северу“, 1925. године. Домаћин јави "пре два три дана шогору, куму и рођацима, да се спрема– ју, да уреде послове, да би могли на тај дан бити слободни, јер ће бити "диснотор“. Када дође тај дан устане се још у три сата. У великом котлу греје се вода и док оне не буде готова људи наздрављају“. Бљесну у двориштима пламенови попут древних жртвеника загонетним силама. Сада је то у част големог, калоричног товара хране коју ће јести укућани на орани– цама у време најтежих послова. Тако повлаштени храњеник и често мезимац укућана, намирује свој статус продуженог трајања у име опстанка домаћинства!

То је традиција!

Вештина, проверавана и оцењивана на дисноторским вечерама и прелима, цизелира се у знање и укус пред аудиторијем вредних, штедљивих и само у покладама "незаситих дегустатора". То је квалитет заснован на традицији!

Упоредо са одржавањем "диснотора" достојних позоришне сцене, одвијао се други ток. У годинама интезивне градоградње, када аграрна варошица узима-залет да постане трећи по величини град у тадашњим државним границама, док Суботица израста у споменични изглед очуван до данас, множе се обори за тов свиња у варошком окружењу. Вредност коју обрћу товом свиња више је од 16 милиона форинти.

Касније ће хроничар Ивањи, нагласити улогу овог занимања у унапређивању банака и штедионица у граду.

Убрзо, 1885. године, два ортака приспела из далека, Хартман и Конен, засноваће овде прехрамбену индустрију. Умножиће се и питорескна јата разноврсне живине око салаша и у сеоским двориштима.

Док је Суботица стицала структуру правог града, стасавала је прехрамбена индустрија. Деоничарско друштво Наптапп 6 Сопеп отварало је испоставе у Сентешу и Сегедину, Лондону, Бечу, Берлину и Параћину, гранајући и трасирајући путеве продора на пробирљиво тржиште – пословношћу заснованом на традицији и "квалитету! а

деоничарско друштв а

ПРИЧА ИЗ БУДУЋНОСТИ

Листамо микрофилмове из сто година удаљене, 1992. године. Био је то период када се овај простор Европе по ко зна који пут делио границама. Суботица која је сада центар Европе у производњи хране и нових интелигентних био чипова, тада се определила као град прогреса, град нових технологија. Звучи фантастично да је "29 Нас" рјосћр со. тада још био само прарађивач меса. Али те далеке године дошло је до кључне власничке трансформације која је омогућила да се у дубокој економској кризи сачувају и чак обнове високостручни кадрови који су пионирски кренули у освајање тада новог подручја био-инжињеринга. Своја искуства у | производњи хране од меса и других компоненти искористили су да трансфером технологије у друге делове света кроз инжењеринг послове створе солидан капитал. Он је омогућио ангажовање научних институција за високопродуктивне биотехнологије које су пренеле сва врхунска фундаментална знања, а стручњаци корпорације их успешно аплицирали у процес производње. Романтично звучи прича о настанку великог открића управо у халама "29". Просто је невероватно да је, поред свих тих процеса научног промишљања развоја, до спајања животињских и гљивичних протеина дошло зато што се гљива буковача гајила као допунски програм у близини линије за прераду меса. Када је 2029. године објављена хипотеза Ху Цеа из Пекинга да ће основа за производњу суперинтелигентног микро чипа бити хибрид белачевина буковаче и свиње нико није успео да је експериментално реализује. Само је пажња младих биоинжињера у "28" омогућила да се те исте године утврди постојање тог значајног хибрида. Пажња научног и технолошког света се усмерила ка том 3aH= имљивом панонском граду који је лежао само под једном екокуполом јер је спадао у мале европске градове са само милион становника. Но, Суботичани су вешти "домаћини" – како их назива Бела Дураци, историчар уметности пишући причу о преради меса из ХЖХ века –- и брзо су схватили огромне шансе наизглед случајног открића. Долази до регионалне концентрације капитала са снажном подршком свих експозитура тада већ значајне мреже корпорација под именом "29". Град је до средине века добио четири екокуполе нарастајући до средње великог града са пет милиона становника. Отворен је регионални космодром са теретним терминалом за први парсечки ниво. Супер био чип "29" отворио је Суботици први звездани ниво технологије. Када је управо овде изграђен међугалактички брод за Алфа Кентаур знало се да је то успех заснован на биочипу који се производи само у процесорским тунелима "29" у Суботици. Мада се традиција овде поштује кроз чување старог торња и на њему стално неисправног сата, морамо се и крајем ове, 2092. године обратити прошлости да бисмо видели да је традиција била основа, квалитет захтев, а пословност природна њихова последица. Нови подухват – градња времеплова заснованог на био чипу нове генерација Едџиз4џибнех – мора да успе јер се реализује на трећем нивоу процесорског постројења "29".

Све је резултат пословности засноване на традицији и квалитету.

Зато и ова прича може да буде истинита!