Борба, 07. 10. 1994., стр. 20
16 ПАД 127
КО СТОЈИ ИЗА УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА САНЏАКА
Исмет Реброња: Не могу да будем члан некакве културно-дилетантске дружине Ф Шабан Шаренкапић: У ово УДружење могао је да уђе било ко и са једном објављеном песмом |
Звонко Пријовић
Недавним саопштењем за јавност и покретањем полемике око „Хасанагинице“, Удружење књижевника Санџака постало је познато ширем кругу људи, иако постоји већ три године. Како сами истичу, огласили су се у интересу очувања бошњачког националног бића, стављајући у први план „велики јубилеј Бошњачке књижевности: 250 година од првог биљежења књижевног ремек-дијела народног стваралаштва, „Хасанагинице“.
По речима председника овог једнонационалног (муслиманског) Удружења Сафета Хадровића, очување достигнутих духовних вредности и даље продуховљење бића бошњачког човека санџачких простора, били су разлози који су условили окупљање књижевних стваралаца Санџака, те оснивање Удружења писаца и Матице муслиманске.
— „То су институције чији се приоритетни задатак састоји у томе да се духовне вредности народа Санџака обједине и сачувају од свих могућих злоупотреба и крађа, и да се за наш народ и будућа поколења непроцењиво благо репрезентује свету. На том плану планирамо организовање неколико књижевних манифестација: књижевни сусрети „Хивзи Сулејмани“ у Тутину, такође књижевни сусрети „Мухамед Ужичанин“ у Рожајама, „Авдо Међедовић“ у Бијелом Пољу, „Мухамед Абдагић“ у Сјеници, Плавске књижевне сусрете и Октобарске књижевне сусрете у Новом Пазару, каже Хадровић.
Одмах након оваквог насту-
_па у јавности, неминовно се наметнуло више питања. Најпре, ко стоји иза овог Удружења, ко су његови чланови, те могу ли оваква једнонационална удружења допринети побољшању српско-мусли-
манских односа у Санџаку. Сасвим је сигурно да чланови Удружења писаца Санџака нису Исмет Реброња, вероватно најпознатије књижевно име
Учешће м врхужимх умети Јован Колунџија
_ На запрепаштење љубитеља пит-булова и других власника који шетају псе подно Калемегдана, те заљубљених парова у паркираним, замраченим аутима (такође у троуглу. Куле Небојша, Турска кујна, Барутана) Београд је у уторак вече добио префикс „визионарски“. „Визионарски Београд“ је културолошки пројект иза којег је стала Скупштина града и чији „програм у односу на друга дешавања не сме да буде садржај у садржају, или само још један од програма на једном од многих паралелних коридора“... Одабрано место дешавања је „ни на небу, ни на земљи“ — није посве у Доњем граду, а ни на самом Калемегдану, већ — између У такозваној „Великој барутани“, укопаној под темеље тврђаве, у салама уклесаним у живу стену. Простор је јединстен;: ексклузиван и екстравагантан и мало која метропола би се тако узбудљивим местом могла похвалити.
e
Мало простора,
много награда Међурепубличка – заједница за културно-просвјетну дјелатност "з Пљеваља годишње додељује две књижевне награде: „Блажо Шћепановић“ за поезију, и „Исак Самоковлија“ за прозу. Удружење писаца Санџака установило је три књижевне награде: за животно дело под називом „Авдо Међедовић“, за поезију „Сабит Ужичанин“ и за прозу „Мухамед Абдагић“. Они ће додељивати и годишњу награду за новинарство „Мехмед Шакир Куртћехајић“. Права хиперинфлација књижевних награда на овако
_ малом простору!
на овим просторима, Шабан Шаренкапић, Синан Гуџевић, Ибрахим Хаџић, Рефик Личина, све призната књижевна имена.
„Немам ништа против било каквих културно дилетантских дружина. Напротив, сматрам да дилетантске дружине треба да живе свуда, па и у Санџаку. Разумије се, ја не могу бити члан тих дружина, било да су оне вишенационалне или једнонационалне, истиче Исмет Реброња, књижевник из Новог Пазара.
На подручју Санџака делују
и два књижевна часописа који немају никакве везе са поменутим удружењем: у Пљевљима више од 25 година излазе
_ „Мостови“, а две године у Но-
вом Пазару и часпис „Мак“. Пљеваљска · Међурепубличка заједница за културно-просвјетну дјелатност до овог рата деловала је у 23 општине на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, и то углавном у неразвијеним крајевима са национално мешовитим становништвом. За више од 25 година организовала је безброј културних манифестација, уз више од 200 издатих књига, са ауторима од Сараје-
- ва до Београда. И на југосло-
венском простору били су познати: „Песничка реч на извору Пиве“, „Ратковићеве вечери поезије“, Вишеградске стазе, „Лимске вечери поезије“. „Часопис „Мостови“ у себе укључује неке специфичне црте, својствене санџачкој тромеђи, то јест оном ужем простору у коме је часопис ситуиран. Отуда часопис делује и као чинилац деметрополизације културе, но то не крњи његову модерност. Никада нисмо гледали да ли је неко српски или муслимански писац, објављивали смо само добре песнике или прозаисте, каже Узеир Бећовић, секретар Међурепубличке заједнице и, помало револтиран, додаје: Иако и Шефкет Крцић и Сафет Хадровић сада пљују по Зајед-
Л, В. Гадомски ници и кажу како не објављујемо муслиманске писце, 060јици су код нас објављене прве књиге“.
Ни Шабан Шаренкапић, власник Издавачке куће „Дамад“ из Новог Пазара, у оквиру које излазе књижевни часопис „Мак“ и магазин „Хас“, није у Удружењу писаца Санџака: „Није било никаквих критеријума када су они оснивали то Удружење, могао је да дође било ко, и са једном објављеном песмом. Не верујем да ће њихов рад имати ширег одјека у јавности, каже Шаренкапић, чија кућа је недавно објавила нове књиге Емире Карабег, Исмета Реброње, Мурата Балтића, Ферида Мухића, Меха Бараковића, а у припреми је и пети број часописа „Мак“. Онај прошли, четврти број, биће упамћен по прози Вука Драшковића и Милована Ђиласа.
Међурепубличка заједница из Пљеваља и данас активно делује у свим санџачким општинама, а након једног давнашњег гостовања у овим крајевима, о раду заједнице Десанка Максимовић је рекла: „На целом путу по овом подручју пратило ме је осећање да је овде народ југословенски расположен, а било би изванредно када би и на неким другим _ тромеђама — постојале сличне организације — оне би зацело оживеле братска осећања наших људи“.
„ВИЗИОНАРСКИ БЕОГРАД“ У ВЕЛИКОЈ БАРУТАНИ НА КАЛЕМЕГДАНУ
Почетак бућења
Хоће ли пројекат Скупштине града инспирисати креативне младе људе и хоће
ли Београђани на Калемегдану добити креативан и занимљив програм
Широки ходник који спаја две сале — корпус је у којем ће се наредних дана одражвати концерти класичне музике, рока, видео и пројекције филмова, разговори, изложбе... Прва сала са десетинама римских стела и римским саркофазима је већ сама по себи толико узбудљива и атрактивна да би и ради ње саме вредело запуцати у мрак Доњег града.
Инаугурација „Визионарског Београд“ је почела тражењем најављене аутобуске линије: Трг Републике — Кула Небојша. Затим је мајстор Душан тражио најбољи пут и испитивао (нову) привремену трасу. А, у позиву на ово културно дешавање заинтересовани су се позивали већ у 16 часова. Међутим...
Нити је ишта почело од програма да се дешава у четири поподне, нити је аутобус кренуо у 18 часова — па ни тад још није почео програм. Није било ни
„визионарског лавиринта“ — из- |
ложбе која је требало да буде постављена у другој сали... Инаугуративни коктел се истина догодио, а онда је почело опет све да запиње. Хор „Алексаднар Невски“ је певао добрано преко плана, јер је требало да попуни све непланиране празнине. Судећи по жамору и слабој концентрацији публике (још за време певања), а потом и разилажењу (али пристизали су и нови) на почетку, бар, није досегнута максима из најаве да „програм не сме да буде садражај у садржају... још једно паралелно дешавање...“ Узбудљиво место „Велике барутане“ и ентузијазам младих организатора дају наду да се одиста „први мачићи у воду бацају“, а оно што је најављено (посебно кад је реч о класичној музици) обећава квалитетан и занимљив провод. Буде ли тог жељеног искорака, онда би „Визионарски Београд“ одиста могао постати — како желе и његови
покровитељи (али и житељи, свакако, већ дуже време) — пројекат који инспирише креативне људе и буди метрополу из чамотиње. Пројекат се темељи на чињеници континуитета градитељских, идејних и духовних концепата који су оставили археолош-
„ке-наслаге културних и духовних
метаморфоза. Али, Београд је кроз историју бивао: војни логор, тврђава на граници, тржница, престоница, раскрсница, источњачка чаршија западна варош, партијски центар, административни центар, привредни град... А, ми смо сад (како рече један од уредника програма, архитекта Драан Живковић) усред једног таквог збивања када стари концепт више не важи, а нови се
још нисмо потрудили да назре- .
мо. Зато атрибут „визионарски“ наслућује (спонтаног) управо оно што нам највише недостаје...
- | Саво Поповић
~
ПОЗОРИШТА ПИРОТ Публици « љубављу
Пиротско Народно позориште овог месеца обележава пола века рада и постојања. Сребрни јубилеј биће обележен разноврсним свечаностима. Прослава почиње 22. октобра програмом „Глумци публици с љубављу“, у којем ће се пиротској публици представити глумци који су протеклих година радили у овом театру. Исте вечери Позориште ће промовисати и Монографију о протеклих педесет година позоришног живота у Пироту- 7 Специјално за јубилеј, ансамбл пидотског позоришта, у режији Борислава Григоровића, редитеља из Београда, спрема комад Островског „Таленти и обожаваоци“. Реч је о комаду који управо одслика-_ ва позоришни живот, чари глумачког позива, радости, тешкоће и светле тренутке, публику. Премијера је 23. октобра. Сутрадан у Пироту гостује ансамбл позоришта из Сомбора са победничком представом на Сусретима позоришта Војводине „Фигарова женидба“. Пироћанци ће видети и Јонескову „ћелаву певачицу“, победничку представу Сусрета „Јоаким Вујић“, „Девојку модре косе“ Југословенског – драмског позоришта, као и представу ·- Нишког позоришта „Змај од Србије“. Свечаности се настављају и у новембру, најпре монодрамом Момчила Антића „Даровни ћилим“ у извођењу првакиње пиротског позоришта Видосаве Тодић. У Пироту ће гостовати и Зајечарско позориште са комадом „Зла жена“ и- Лесковачко позориште са Сремчевом „30ном Занфировом“. e 3. ПАНИЋ
АПЕЛ ГЛУМИЦЕ БОСИЉКЕ МИЉЕВИЋ ВЛАДИ ПИРОТА
И глумац је грађанин
„Молим, не схватите ово моје писмо као вапај, већ као апел. Апел онима који желе, хоће, а тиме и могу, да у овој јубиларној години позориш“ |. та учине бар корак даље од давне 1944. године. Ово се наравно односи само на третман глумца, не кофераша, већ глумца-грађанина са правом на живот и рад у пристојним условима“, каже се на почетку писма глумице пиротског Народног позоришта Босиљке Миљевић, упућено општинској власти, а које ће данас бити постављено и као одборничко питање.
— За педесет минулих година друштво позоришту није обезбедило ни један стан. Чијом грешкомг Чијим немаром2 Не знам. Знам само да смо мој покојни супруг Живорад Митровић и ја дошли јануара 1973. г , уз обећање да ћемо добити стан. А онда су се мењали директори, председници и све се завршило обећањем. Ово је последња година (сезона) мога четрдесетогодишњег радног века, а ја одлазим у пензију као подстанар, истиче глумица.
~
БОРБА ПЕТАК. 7. ОКТОБАР 1994.
ПЕДЕСЕТ ГОДИНА НАРОДНОГ _ ||
Мет.
к >