Босанска вила, 01. 01. 1904., стр. 178

| Отр. 174

1904 БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Бр. 9.

Пређимо у кратко само развијање приповједачке вјештине у Европи у задњем стољећу. Почетком ХАХ.

стољећа били су у моди романи од десет свезака. (0

је било оно мирно доба, када људски интерес није био расцјескан на сто страна, када се тешко путо__вало, а много сједило код куће — и од дугог времена морало се читати. Дакле било је доста доко-= лице за оваке дуге епе. Око шесдесетих година мијења се обим епске књижевности. Пишту ве романи

само од једне свеске. Но шта се десило; који су.

узроци то проузроковали Дошли су пароброди и жељезнице у промет. Огромне даљине ишчезоше, најудаљенији крајеви постадоше нам блиски сувједи ш циљ наших жеља и — путовања. У задња три деценија "саобраћајна се срества усавршују, множина електротехничких изума осваја нам интерес, човјек оставља свој уски домаћи кутић, иде у далеки свијет, или мисли о њему. Његов интерес постаје нервован, тражш нове и брзе хране, нагле промјене — и то не остаје без утјецаја на књижевност. Књига, није више једино врество, којим се стиче знање; путовање, путописи па тек — новине постају фактор

духовног живота људскога. Не интересирају више

пустоловине испричане у 10 свезака, шта више и роман од једне свеске мање се чита — тражи се забава лаке руке. Тражи се оно, што испуњава један фељтон, што бе даде од станице до станице прочитати. Да ли свуде Не. То је једина срећа. Великоварошка публика у ошште мало чита и фељтонске стварш: њу интеревирају дневне сензације, или бољу публику — позориште. Породице, у којима се чува још стари породични дух, гдје се још мирно живи и

у великој вароши читају озбиљне ствари као и прије,

али бувременог укуса, а тај укус не тражи скица. Тај укус тражи дјела једног Бјеристјерна, Биржеа,

Толстоја, Френсена пи других сличних писаца, а они

не пишу скице. | Па

Истина, додуше, да француска књижевност има једног Додеа и Мопасана, руска књижевност Чехова,

енглеска Јерома, који су писали п скице, али ти пшеци нијесу постали славни, нити стекли заслуге за књижевност својим скицама. Њихове се скице додуше радо читају, али још радије њихови овбиљни подужи радови, које они нијесу писали за фељтоне и њихову публику, већ за озбиљне обожаваоце дјела књижевне, солидне вриједности.

1 ако је девиза овог нашег доба паре, елек-= трицитета и не знам све како га зову — конденаирати, концентрирати и екстрихирати, ипак данашња. књижевност добија и озбиљна дјела, дјела велика садржајем, обимом и замишљајем. »Васкресеније« од

"Голстоја, »Над нашом снагом« од Бјерстјерна, »Јерн Ул« од Френсена и многи други слични романи наго

илазе на признање и публике и критике. Када читамо та дјела пи поред нервозности наших дана, ипак знамо п осјећамо да смо нешто више од масе, која мисли на дневне интересе и само на забаву ниже "врсте.

"Ја из овога тврдим, да није истина да скица

сувбија остале епске гране (осим фељтона дневних,

новина). Озбшљан роман, са дубоком филозофском

идејом, отима маха и сузбија све епске гране и пред

овбиљном публиком и пред правом критиком. Тим више морамо нашу литературу чувати од инвазије "новинарског укуса, па ако се она-натурује и под

титулом доктора, па чак и у једном угледном листу, као што је »Љетопис Матице Српске«.

Скица се, додуше, лако да писати. За то можемо очекивати, да ће се у скоро појавити у нашим листовима многе скице. Нашу књижевност поплавиће окицисте. Окициста ће за кратко вријеме бити више

_ него лиричара., Код скице не треба ни великог дара

ни велике студије. То може бити у скорој будућности; скица ће. можда нађи читалаца, скратиће многом озбиљном дјелу купца, али хоће ли то бити на корист српске књиге, што Бе се снага и новац

„трошити у трице #.....

Ми одбијамо скицу из озбиљне књижевности као импорт дегенерисаног укуса. Њено мјесто нека буде и даље фељтон. = Па | Стеванов.

Ар. В. Кујунџић: Меколико отштинскит установа на затаду. Београд 1903. Цена ! динар. | "Из предговора се види да је г. Кујунџић послан

од стране биоградске општине да проучи општинске

установе на западу. Примивши бе те деликатне дуж ности он' се праведно одужио биоградској општини, износећи вјерно установе, како би се и други њима користили. 7

"У сваком чланку поред лијепо и живо описане установе износи и начин који препоручује општини. Нема сумње да ће се сваком допасти начин, којим мисли у бСлоградској општини увести штедњу од 80.000 дин 'и том (би се сумом збиља могло при-

ступити подизању једног павиљона за »Убоги дом«

у Биограду на једном од многобројних празних, ошштинеких земљишта ван вароши. Дом за сипротну и напуштену дјецу није општинска ни државна установа, вели писац, то је установа мирољубивих ш доброчиних људи, који нам из ничега створише да- у нашњи дом, на ком нам могу завидити културвији народи. Колико у овоме, а и у осталим корисним предузећима може користити приватна иницијатива

_и одушевљење појединих или удружених, тако миро-

љубивих и доброчиних људи!“ А то се баш код нас (Срба слабо овјећа. Кривице додуше има и до државе, алш куд и камо више до самих грађана.

Што се сахрањивања и народних купатила тиче као и препоруке о калдрмисању, позоришту, читаоници, парковима, каналима п др. Г. Кујуншић се постарао да нам то у живој боји изнесе. Ми с правом очекујемо од њега рад у том правцу, како би се обећање Чика Јови, његове и наше жеље оствариле. Тако ће Биоград постешено доби до потребних и добрих установа, па бе, као такав, служити за углед осталим варошима у унутрашњости.

Књигу г. Др. Кујуншића радо препоручујемо на првом мјесту надлежнима, не само у Биограду ном онима у унутрашњости, па и свима онима, којима на врцу лежи напредак миле нам отаџбине. Па пошто је ова година јубиларна за Српство, колико би задужили доцније нараштаје подизањем какве корисне установе, која бе се, у свези са историјским догађајем, често помињати. _

„агодина, марта. 1904.

Вит. Н. Казимировић.