Босанска вила, 01. 01. 1904., стр. 179

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

(бтр 75

Песме Бранислава Лукића. По пјесмама овим могло би се рећи, да је писац талентиран и да му досадањи труд није био безуспјешан на књижевном, нарочито

Пиј есничком пољу.

(вај се његов таленат огледа у томе, што су му пјесме већином природан излив срца, лаке и лијепе, премда не можемо а да му не замјеримо, што није пазио на употребу неких ријечи, те их је употребио готово без ишкаква смисла, само да би му строфе биле потпуније а слик љепши. Да није тога, ове његове пјесме биле би још љепше, те би се више равликовао од оних пјесника, који клепају стихове.

У овим пјесмама има и провинцијализма, а то

је писац требао избјегавати, као и употребу туђих ријечи, којих такође има доста.

Топло препоручујемо пјесме Лукића и желимо му још већи успјех на пољу српске појезије.

Драг. Павловић.

Пјесме и приче + Крсте 8. Марковића. Треба прочитати сам предговор: >» Нешто 0 овој књизи и њеном писцу,“ па да се [0] овој књизи дуго и не говори . Вољели пријатељи свога друга, који бјеше вјеран друг и патриота, али умрије млад, у 21. години.

Да пак пријатељи и другови не би заборавили на њ и даби му оставили какав видан спомен, ријешили су се те издадоше ову књигу његових пјесама, јер се пок. Крсто јављао и у књижевности. !

У овој књизи има шест пјесама. Предмет им је доста разнолик ш већином су дјечије пјесме. Да не би заморавао дјецу сухопарним описом неке ствари, неког појма, или неке врлине, Крсто је говорио у слику. Оне су почетничке, али ипак добре, јер слик иде сасвим лако, без усиљавања, и ако се на неким мјестима квари по мало метађ.

(0 причама се нема шта много говорити, јер су само четири његове, а нијесу веће од три странице (једна). И оне су за дјецу и свака је поучна. Техничка је израда књиге укусна.

Б. Благојевић.

СЛОВЕНСКА И СТРАНА КЊИЖЕВНОСТ.

Чешка књижевност.

Антоније Дворжак. Чехе је задесила велшка жалост, смрт је изненада уништила живот једног њиховог великана, који пе само да је име чешко пред образованим свијетом прослављао, већ је био понос читавог Словенства у умјетничком, музикалном свијету. То је био Антоније Дворжак, највећи музички композитор свога времена. Рођен је 1841. год.

Отац славнога музичара био је месар и гостионичар, али та обична занимања нијесу угушила код њега смисао за више, љешше и идеалније ствари. Кад је увидио како му син има наклоност музици, а да му не достаје нуждан таленат, да у тој вјештини напредује, он га посла 1857. год. у Праг на конзерваториум. Пошто се у музичкој школи донекле усавр-

шио, ступио је 1862. у прашки оркестар, гдје је остао све до 1878. Ту се припремао за оне огромне радове, којих ће се он тек у својим зрелијим годинама Це прихватити и сав образовани свијет њима пзненадити.

Јошт 1879. име Антонија Дворжака већ је било толико познато, да га позивају у Лондон, да својим мувикалним талентом послужи и високој енглеској господи, код које музикални смисао свакако мора бити веома развијен. Дворжак са својим композвицијама потпуно је задовољио Енглезе; они одушевљени и занесени његовом музиком, звали су га својим љубимцем.

Послије кратког боравка у магловитом Лондону Дворжак се враћа у Праг, јер ту међу својим пародом било му је најмилије и живјети и бесмртна дјела стварати. Год. 1902. позваше га у Њујорк за управитеља конзерваториума, на коме је мјесту издржао годину и по, па се опет вратио у најпримамљивије

своје мјесто, у Златни словенски Праг, гдје му је

смрт прекинула велики и плодни рад.

Августин Сметана дао је чешкој музици народни карактер. И у Дворжаковим музичким радовима огледа се као у чистом планинском врелу словенска чешка душа. Дворжак је био рођен музичар; он је стварао инстиктивно и интуитивно т.ј. он је стварао ва то што је морао да ствара, јер га је нагонила и упућивала на то она унутарња сила, која је почивала у његовом срцу, у његовој души ш у његовом цијелом унутарњем биђу. Све композиције Дворжакове одликују се силним, дубоким племенским колоритом, ва који ош било мало рећи да је чешки, оп је словенски у опште.

И туђинци признају да је Дворжак музички геније првога реда, за то га француски, енглески, руски и други критичари назваше свјетским грађанином и рекоше да је он у царству тонова један од најодличнијих владара. Споменућемо само нека од бесмртних дјела Антонија Дворжака Компоновао је: »Четири пјесмеу народном тону,« »Пјесме љубавне,« »Пјесме библијске« »У природи« »Химна чешких вемљодјелаца«. Ове су му најпрослављеније опере: »Краљи угљар,« » Ванда,« Тврда палица,« » Ђаво сељак,“ »Димитрије Јакобин,« » Ђаво п Ката,« »Русаљке«.

Дворжак је добио у животу многа одликоваља и признања. Године 1888. именовала га је српека краљевска академија својим дописним чланом. Иптлези га именоваше за почасног доктора старославног упиверзитета у Кембрипу. Чеси га изабраше за редов-= ног члана своје академије п за редовног професора на универзитету. 1901. постао је чланом господске куће. И поред свију тих почасти, Дворжак је остао вазда прави словенски демократа. Сам својим трудом, даром и неуморним радом уздиго се до толике висине, а не пужењем и улагивањем, као што се уздижу многи људски божјаци п подлаци. Он је прославио свој чешки народ, прославио је словенско племе, прославио је себе са својом енергијом, издр-= жљивошићу и истрајношћу у раду — а то је оно што нам импонира,

КМ.