Босанска вила, 01. 01. 1904., стр. 185

>> м

785

за САРАЈЕВО, 31. маја 1904. Се

РХоМО КО Хи 25492

0 о (оу 3)

~ [2> (ОБ

Јоле ЖЈОКе

Авдо Карабеговић, Хасанбегов. Српеки пјесник и родољуб. (1878.—1900.)

д бир-земана имала је српска Босна својих ве„ликих синова. Њиховасу имена убиљежена “ у читулу свесрпских бораца; чији свијетао спомен његује сваки Србин и Српкиња у срцу своме. Крвљу, ријечју и пером бранише ови српски синови у првом реду домовину своју Босну, а у другом васцијело Српство.

Међу те свесрпске великане спада и један риједак члан муслиманске омладине босанске, један даровит и несрећан пјесник, Авдо Карабеговић, Хасанбегов. Као пјесник, који је српској књижевности дао неколико дивних и трајних производа, као родољуб, који је васцијелога живота свога живо радио па споразуму и слози босанског Српства Христове п Мухамедове вјере, — заузима Авдо једно од најугледнијих мјеста у новијој историји босанског Српства: И »Босанска Вила,“ прво као таквоме човјеку, као поносу српске муслиманске омладине, друго као своме вриједном сараднику — посвећује овај члапак сјени његовој, са жељом, да сваки њен читалац бар у најкрупнијим потезима упозна живот и рад пјеснгка и родољуба српског Хасанбегова.

~ =

Авдо Карабеговић Хасанбегов родио се у Лодричу (округ доњотузлански, котар градачки) у Босни 1878. године. Отац му се зваше Хасанбег, а мати Нефа Ђулбеговић. По навршеној петој години поче се учити у мејтефу, а за тијем у медреси. Свртивши ове школе ступи у четвероравредну комуналну школу модричку, коју као један од најбољих ђака сврши 1888. године. Хтједе ићи и у гимназију, али због

материјалних неприлика одмах не могаше, а касније га не примише. Пошто му умрије отац (1891.) остаде с мајком, братом и двјема сестрицама. Тако помажући матери у домазлуку, читајући сваковрсне књиге које му до руке долажаху, учећи млађег брата и сестрице читању пи писању, проживио је све до смрти своје мајке 1896. године.

Смрћу матере своје настаје прелом у Авдовом животу. Туга за мајком, коју је тако силно љубио, брпта око опстанка свога и своје нејачи поче га слабити, док га најзад не сруши и у постељу. Томе још придође мржња и нападаји његове околине због Авдова мушког карактера, те је Авдово“ тијело постало плијен немилосној сушици. Борећи се са свима тим душманима, Авдо је истрајао све до 1900. год. Те му се године испуни давно жељена нада; тежња за школовањем постигнута је. Земаљска влада, по вишој препоруци, прими га без претходне спреме (4 разреда гимназијска) у сарајевску учитељску школу. Али је ту провео само три мјесеца. Боља га је толико савладала, да је морао прекинути школовање и отићи кући у Модрич, са намјером да оде у Дубровник на лијечење. Но како је приспио дома, паде у постељу, из које се више и не диже. И не сачекавши васкре природе, 20. децембра 1900. године испусти узвишени дух свој пјесник и родољуб српски Хасанбегов. Он умрије, а нама, омладини српској у аманет остави остварење спасоносне идеје своје, остварење лијепих нада његових: Слоге т слободе !...,