Босанска вила, 01. 01. 1904., стр. 186

(Стр. 162

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

ЕЕГ “ Бр. 10,

Авдо је почео радити на књижевности од 1996 Још као ђак осповне школе, биљежио је народне приче, које је чуо од свога дједа, материног опа, Алаге Ћулбеговића. "Пе је приче штампао у хрватским листовима његов учигељ. Послије тога, од 1896. год. почео је писати пјесме, прво слабије а доцније јаче и оригиналније. Од тада, па све до смрти своје био је сталан сарадпшк »Б. Виле« »Бр. Кола,« »Искре,« »Наде,« »доре« и других листова, Као "Орбин, који "је неуморно радио на словш Срба муслимана и православних, п који је слободно исповиједао своја начела — много је био гоњен.

= (Осим овога одликовао се пи вредноћом. Ва че-

тири године свога књижевног рада Авдо је испјевао преко 150 шјесама изворних (преко 3500 "стихова).

Превео је више пјесама из словеначке књижевности 1:

чапивао је неколико лијепих сличипа, рефлексија, а све то поред бршге о опстанку своме и своје нејачт, и покрај оне силне борбе са. бољом, душманшма а | сиротињом својом! Пјесме су му дивне п искрене;

оне су оте ЛАО душе његове. Како је мислио, осје=

Бао и радио, тако је и пјевао. М због фив зичке 60 лести и оних силних мевоља и брига, кров већину пјесама провијава нека дубока вјета, меланхолија. Али има оп родољубивих пјесама. |

"Шјесме су му скупљено. п штампане у засебпој књизи 1902. године, које је издање приредио «Свет. Ћоровић. Но ту му нијесу све пјесме. Њих је сада покупио одбор: српске учитељске приправничке омла“ дине, који бе издати сва његова дјела у четири

нека дирљива и ведрих, одушевгљених,

књиге и подићи му ПР споменик. Од тих је - дјела до сада изашла. !.

књига, а готова је и Јо Авдо бјеше шекрен и честит човјек, ватрен Ср-

бин и омладинац, даровит пјесник, с тога је дужност

сваког Србина пи Српкиње да му спомен очува у срцу своме, п да се колико може, одужи сјени њеповој. о); »Благодаран и захвалан народ заслужио је да има велике спнове«

Сомбор 1905. _ Ст. Бенин

-#) Вила бл радо донијела п слику пок.

Авде, али се си није никад сликао. Ј

== ос ==

Шјесников сан.

__________ – = Лира, отаџбина, љубави омрт) гријех 1 кајање, мач и перо; гордост и слава; ловор и трње; "цвијећем посуте ставе — све је то титрало, као лаке сјенке, по пространој васиони, која својим јесенским дахом притискиваше болне груди, сломљену душу и чемерно срде. пјесниково....

У ниској собици, са малим провором, за црним.

завјесама борила се уморна душа са животом и омђрћу. Ах, живјети, живјети у појевији, живјети за појезију, у мирисним крајевима величанствене васионе, гдје.

66 у срцу и у души рађа стих, пјесма; тије станује љубав са

вјечност ва генијем, слава са побједом ш искреношћу, — ах, тамо може само пјесникова ; душа! Дати свијету п пошљедњи уздисај, изложити драгопјено благо што се зове »здравље« то само може пјесник учинити за напредак свога народа. Преврен. _ п одбачен од многих људњ, а ипак срећан, без благог осмијеха, без поздрава — ш то само пјесник може бити!.. Свијет би се згровио, небо би заплакало, камен би омекшао кад би за ово дознао; кад би знао пресудити шта то значи изгубити пдејале, жеље, = "кад би зпао да је један цвијетак уабран из мирисне баште појевијине руком хладпе смрти!

У полутами опраштала се душа бесмртиикова ·

са животом. Лице му блиједо, а дивне очи блистале су пеобичним жаром, у коме се огледао бол за животом и појезијом. — - Пт ај

Пјесник је снивао, одмарајући своје утруђено | тијело, — снивао је слику пјесничког живота! Никога

пику, Пјееник се трже, утиске, које му створи појезија. Сину свјетлост луче

Пок. Авди Карабеговићу-Хасанбегову. _ —

нема крај његове постеље, све је мирно, као у гроб=

пшпи. Груди -пјесникове шолако се дижу п спуштају, у њима има пламена, има још пекре живота. -

А поред његове болничке постеље, на малом столу леже разне књиге и рукописи, равне пјесме патникове. Ту му је и она пјесма, у којој 19 сам себи предсказао да му паступа нови живот, вјечни. –

Пон – у .–

Листа са. "горе отргне се млад И зацешли ....

тивот

Да љ ме когод ле -

Пн __- Слуша ли ми когод тјесму среће,

__ Мирно је, вшше не може да јадикује; уморило

Срце моје, шта ми радиш сада!

"се, па полази па починак. Пред његовим очима ув-

дижу се легијони вила, које у полутами изгледаху

као статуе, а више њих на узшшеној трибини, под _ красним балдахином, _ еници, укада се.

са ловоровим вијенцем у де· Геније; она узвишена сила, коју. прати само појевија и љубав. Покрај његових ногу

"пежала је лира са покиданим жицама, обвијена. мир=

тином гранчицом, знаком славе пи побједе. П зачу се тајанствена мелодија коју пјеваху легијони — бесмрт= сан му се равби о дивпе

у руди Генија и враци падоше на увеле образе пјесникове, на вамршену косу, која се просшпаше по узтлављу ш освијетли сјенку пролавног му живота.