Босанска вила, 01. 01. 1904., стр. 187
Бр. 10.
1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.
Стр. 183
Приступи Геније и овјенча главу бесмртника, а на лири, која стајаше крај Генија, затегоше се покидане жице п зацвиљеше пошљедњи акорд, па опет попуцаше. На пјесниковим устима залепрша благ осмијак, затитра и нестаде га; а на тужном лицу Генија заблиста алем-сува у оку и скотрља се у прах.
Луч догоријева, већ жмирка и гаси се. На једанпут нестаде пламена, а густ колут дима изви се у висину, изви се, показујући пут, којим је пјесни-
Пакрац. Светозар Ерваћанин.
Сива а
| Над гробом.
У) (КЕ ве ми, све ми тајанстнено шуми, 5 Лишће дршће, а гранчице стрепе, Цвјеће мири и уздише страсно, Ввјездица се на звјездицу смјешка. Сва природа у љубавном чару, А ја јадан црном гробу хитам, Бол ми стеже и раздире груди, Јадно срце у груди се цјепа, Бистра суза бистру сузу гони... Аој, срећо, да кратко ли траја, Аој, дани, минусте ми брво, Аој, брате, рапо непреболна, Хој, сунце, зоро, данче бјели!... () вечери, пуна ти си миља, Да, пуна си божанствене моћи, Пуна чара и љепоте сваке, Пуна лјека срцу боланоме, Пуна дражи за срећније душе... Ох, а мени, ох, а мени ноћас, Буди друга души ојађеној, Утјеши ми срце расплакано! Да, много сам и премного суза У твом крилу, о, премила ноћи, Иеплакао са неправде клете; А многе сам и срећније часе Проживио у крилашцу твоме, У безбризи, у слатком смијању,
У бајкама и невиној шали, Снивајући о. слободи златној.
А сад јадан без циља и наде, Без водиље б'једног жића свога, Без и једног топлог зрака среће, Лутам нијем кроз таму живота, А са болом и сувом на оку,
Са уздахом пакленога жара.
(0х, вечери, ти си ноћас тешка, Понајтежа досада од свијех Мене твоје звјездице не блаже, Св'јежи вјетрић не ведри ми чела... Ја не слушам шапутање лишћа, Нит ми годи мирис шарна цвјећа, Не маме ме пјесме славујеве,
Из шумице и убавог луга... Бистри поток не заноси мене
Са жубором и шумором брзим, Моје срце жалбу тиху пјева,
Мене маме тајни неки гласи,
А годе ми туга и јецаји,
Око бистру када сузу лије... Мила ноћи, над гробом братовим!
Модрича, 1904.
Шаћир Карабеговић-Хасанбегов.
—__________--- једе _______
Мале приче.
Далека земља вјечитог блаженства.
ече је мирно, топло.
У повећој соби гори свијећа меком свјетлошћу. У соби лијепи ћБилими, дивани од кадифе. скупоцјени столови и друге њежне ситнарије. | жих љиљана лежало је болно дјевојче од седам, девет ли година. Како је љежан тај створ! Лице лијепо, очи велике и'црне, руке бијеле као алабастер, коса мека п као злато прелива се преко оних бијелих
У мекој, бијелој постељи, покрај бијелих, свје-
љиљана. У великим, баршунастим очима још се сјаји
њена душа, чиста и невина као и они љиљани, крај којих почива.
Крај постеље стајала је мајка, очију пуних суза.
„Слатка мајко, што плачеш»г Зар ти мислиш да ћу ја умријети Па зар ми нијеси сама казала да нећу умријети, него да ће ме анђели однијети горе, на небо Је ли, мајко, зар ми нијеси ти увијек тако приповиједала о анђелимаг Зар немају они на глави вијенац од плавих љубичица, а косица им се сјајп као сјај звјездица... па како им је велика крила дао драги Бог“... Слатка мајко, приповиједај ми каква је она земља у коју ће ме однијети божји
Џ
анђели!....