Босанска вила, 01. 01. 1904., стр. 188

1904. ПОСАНСКА ВИЛА 1904.

Мати би јој радо приповиједала, али не може

од плача. — -

»Да.. чедо моје. однијети анђели у далеку, далеку земљу. Однијеће те тамо, гдје ћеш још боље живјети него код своје

мајке. И ако тамо не ћеш имати тако лијепших ту

така што вам ти их поклонила, али ћеш за то имати врло много прекрасна цвијећа, које ти волитш.. Па да видиш каквих ће бити тамо ружа, и то кићених ружа! Круне им велике, велике, бијеле. У тим крунама по= чивају божји анђели. Под главу подавили своја лака крила и слатко, слатко спавају.»

»Па да ли, мајко, пи за мене има тамо таква бијела ружа г«

„Има, чедо моје.. има, чедо моје, још врло много таквих ружа! Има их за сву малспу дјечицу овдје

ла земљи. Апђели божји силазе па земљу и воде (ле

дјечицу у вјечити рај.

Дјевојчица ућута. "Атари та очице. Чини ( се да је заспала. |

Можда већ слатко сања у круни. бијеле руте у далекој земљи вјечитог блаженства.

- Павле Лагарић,

Незнана сила.

стдашта колосална, тврда стијепа, од морских _ вала све више пролона завапи Једнога лана:

»0Ј таласи, докле ћете ме ломити 2 Кроз паје краће вријеме мој Ни охоли о пре биће испод: вашег бјеснила«, ;

, рижжашт, сетан, без циља и пада

. ти не ћеш умријети. Тебе ће

Запјенушени таласи удараху о њена бедра, ко= мад су по комад њенога тијела односили на дпо мора,

"мијешајуби- своје шумне, пискаве гласове:

не сметам,

»Шитај воду... палту мајку, ми не знамов.

И кад је морска пучина била најмирнија, један је таласић није узнемиривао, упшта стијепа Вол »(] водо, зашто желиш да ме нестане се лица земље > Ти ме разбијали, 'односиш и ако ти ништа смилуј бе, остази ме да се наслађујем

- овим животом.

_ вода,

тихо јој | одтовараше »ја те тшкад пе бих ни дирнула, али друга сила, страшни вјетар мене гони, тати«. |

„Нијеси ми на сметњи,“

а ја слаба морам га слу=

Кад чу за то стијена, обрадова се што Бе тако | моћи једном савпати зато пропада. И у пади даће се спасти, сачека. кад је. бура, пајјаче бјеслила; па. је упшта:

>»). силни вјетре, преци мепи, 1 стајети, тшто

топи ову воду да ме ропи, односи тако уклања

ес овог свијета 2«

Олуја звиждећи око њених птшљака п кроз

тукотине оштро одговараше на њепа јадиковања:

"У мене друга сшла гонш«. А кад је. стијена упита: - ~ _ »А која је та друга еила»« = вјетар одорати:

_ »Ни ја је не знам“ | -

ђ –

»Непознатај« прошапута. стијена п од тада никад

више. никога није запитала зашто је такве Убу дбипе«

ла мора једном пропасти, већ је хладно гледала како

_је вали разносе, и како ће је полагано.

(0 Невских обала.

за навијек

нестати.

Милан Вук Јастребовић.

Где се кршна Романија диже,

Бао тамо један парод. знамо,

ти

У Хитам Неви и посматрам шајке, Или слушам кад тишина влада,

_ Како вали ОЈ ми |

Тамо к ју, де Морава тече,

"И Неретва разноси камење,

Где Ситница не може да спере Незом крвљу У оно стење.

Пеароград,

Ловћен иебо врховима пара, " Где но Шара до облака стиже, Џа се горда с муњом разговара. —

Где Београд подиже се славни,

Сарајево на Миљацки стоји,

Где банатске простиру се равит, И где Призрен већ столећа броји.

Што се бр Ца се љубе, па се грле само,

аћи помотиути плаћа,

ПЕЛЕ једном сједињена браћа!

_ И сада је тај народић цветан,

Сложан, рада, весела му мајка! Боже, Боже, ал бих био сретан,

_ Кад то само не би била бајка!

_ Драгослав.