Босанска вила, 01. 01. 1904., стр. 189

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 185

_ Увјерио се да има Бога.

= (Слика из Уекока. =—

ош за времена протопопа Милутина Церо_ виђа много (рба ускакаше — гоњени вулумима — из Босне пи Херцеговине ис другијех страна у Дросњак, које протопон, као добро имућан човјек, савијаше око себе, на своме их читлуку насељаваше и даваше им поред осталих намирница, сјеме и волове. Про7 топоп живљаше у Тушини, најближем селу дробњачком, до Мораче. Протопоп им то чињаше из патриотизма, као сваки прави родољуб, а у псто вријеме труђаше се п мучаше, да помоћу ускока отресе Дробњак од Турака и да га присаједини Цр= ној Рори- Број ускока у његово доба умпожио се до стотину друга = бираних јунака. Кад Турци увиђеше, да им протопоп бива с дана на дап све опаспији ш да се у велике осплио, потрудише се те му дођу глави (домамише га на вјеру ш би посјечен од паше Селмановића у Пљевљима). Протов син Новица такође је добро пазио ускоке п они су му свагда од помоћи били. (Дробњаци и Ускоци сатрше дугогодишшњег свог мучитеља и угљетача Смаил-агу Ченгића на Мљетичку 1840. год. а 1858. год. и пошљедњи Турчин мораде напустити Дробњак).

У знатније ускоке убрајаше се и Џерот Љеш-

њанин, који бијаше ускочио из ровачке нахије, са

села Лијешња, због једног убијства. Перош живљаше на земљи Церовића, и Новица му бијаше кумовао у кући.

Једног дана доћи ће ти Перош код Новице, као код кума, да мало посједи и да се штогод попричају (поравговарају). Између осталог Перошт рече: »Вала Богу, куме Ноко, што сам ја и колико се разумијем, као човјек дивљи, који сам се мало бавио код људи, да што научим, но све код стоке пи љети и зими, па готово ш не знам више но брав. Једном и ја почнем размшшљати о Богу (Боже ми опрости) како јен откуд постао, ђе се налази, како ли је то мјесто ђе оп живи, може ли га икад ико виђети и најпослије посумњам да ли га икако имаг У овој сам сумњи био, куме, све до једног случаја, ша ево ћу ти шричати како ми се то догодило:

»Кад стајасмо у Ровцима, у селу Јијешњу, јед= нога прољећа пемасмо спијена, но пам волови лежаху

и не орасмо, те ја једно јутро пораним, узмем везу с тељигом и претурим је преко рамена; зађенем малу пушку за пас и кренем уз планину, у намјери да ако игђе интрам икакав стор или пласт, или чију било подину, да свежем бреме сијена и да га донесем воловима. Кад ивиђох у никшићку планину Крново, ту се намјери турска чета од осам друга. Ја Турке не опазих, али они мене из далека угледајуп брже боље запану ми у једно тијесно ждријело, бат куда ја хоћах проћи. Кад будем у мимогред њима, Турци иза бусије скоче са двије стране, ухвате ме, пстргну ми малу пушку иза паса и опом везом превежу ми руке обадвије преко митица и поведу ме међу собом, још ме придржаваху двојица за руке. Како ме вођаху даље, ја све кумим, молим, богора= дим п заклињем Турке да ме не убију. Но Турци ми само говораху: »Ћути, Влаше, брзо ћемо те осигурати«. У то доба дођемо на један брежуљак и ту Турци мало стану. Онда један Турчин извади своју малу пушку иза широког свилаја и почне је наређивати пи сипати барут на прашник. Ја то све гледам својим рођеним очима и помислих у себи: »ова се пушка наређује да мени живот узме!« Турчин кад нареди пушку, донесе је запету мени право у уста рекавши: »Зини, Влаше, да ти не штетим зубе!« Ја га из свега гласа закумих: »Не, Турчине! Не убиј ме! Кумим те великијем Богом и св, Јованом!« Турчин ме мрко погледа и оштро одговори: »Нити познајем, Влашино, твога Бога, ни твога Јована! Но зини да ти не штетим зубеј« У тај мах пушка плану а не састави, само оно барута на прашнику изгоре. Ја у ономе страху раздршјех се као међед, отурих од себе ону двојицу, што ме држаху за руке, па се заскаках с брежуљка па брежуљак, као дивљи јарац. Турци се у хитњи зачудиње и збуншше, те опале, у зло доба, неколике пушке за мном, али ме не погоде, и ја утечем из очигледне смрти здраво и весело дома.

Те тако, куме Новица, од тога доба и случаја балп сам се потпуно п тврдо увјерио да има Бога, да има ев. Јована, п да се Бог свуда обрести може, и да може помоћи човјеку на сваком мјесту, и ја се, куме, од тада боље и-чешће молим Богу, знајући и вјерујући да кад хоће, помоћи може.

Гавра М. Церовић,