El Emel

šta to znači upitao je. Zar ne razumeš. Ova zemlja i to more su vlasništvo ovog čoveka. Ovde vise ne možeš da loviš! Abas se osetio malo nelagodno pa je rekao: Oho, reci, molim te, šta želiš time da kažeš. Možda vas dvojica želite da vam dam malo ribe? Zar ne razumeš arapski? Ovde vise ne možeš da loviš! Slušaj prijatelju, dosta je sale, šta uopšte želite vas dvojica? Rekao sam ti da on želi da odes odavde, da odeš daleko. Potraži neki drugi kraj. Zar nisi video one riba r e? Sem njih niko drugi ovde ne sme da lovi. Abas se nasmejao i potapšao čoveka po ramenu, ali ga je ovaj snažno odgurnuo i rekao: Ako u toku jednog dana ne odes odavde razbicemo ti čamac a tebe proterati. Zatim su oni otišli i ostavili ga da se smeje ali vec sledec trenutka Abas se predao poslu i zaboravio zapovest ona dva elegantna čoveka koji su ga naterali na smeh. Übrzo je zaboravio i njih i nije ih se setio sve dok se nisu pojavili sledećeg dana. Bio je zaprepascen kada je jedan od dvojice prišao njemu a drugi se uputio prema čamcu; video ga je kako mu se priblizava kako podiže kramp i počinje da ga lomi bas onako kao što je juče rekao. Abas je pozurio njemu da ga spreči ali ga je ovaj drugi udario po lieu. Abas osvajač talasa vratio mu je udarac od koga je ovaj pao na leđa kao pokošen. Übrzo su ga opkolili francuski ribari i uhvatili ga i posle toga je proveo u zatvoru šest meseci zato što je imao smelosti da ometa gospodu kada su oni hteli da mu razbiju čamac i da ga proteraju iz mesta u kome je živeo punih četrdeset godina. Ali sada je sve to prošlo. Izišao je iz zatvora ali vise nije mogao da se vrati na more jer nije imao čamca a nije bio siguran od novih vlasnika mora; onog mora na kome je proveo čitav svoj život, koje je obožavao i zbog koga je zapostavio sve ostalo; mora sa čijim se talasima, koji su se sudarali u jakoj buri, borio; u čije se doline spuštao i iz cijih dubina nije video nebo; more čija je buka pojačavala oduševljenje u njegovoj duši i opijenost koju je osećao dok se borio sa smreu na vrtovima vodenih bregova, sve se to sada završilo.

Događaji su ga izbadli na zemlju kao što talasi izbacuju na obalu olupine čamca koji su razbili. Posle toga, danima je kradom obilazio obalu dok nije našao mesto odakle je mogao da posmatra ribare. Sedeo je tu satlma, i danju i noću, jer je more bila jedina stvar koja ga je održavala u životu. Sedeo je tu da bi obnovio uspemene, da bi sebi predstavl'ao prošlost, da bi bio tu kraj obrisa talasa osećajući kako ga oni nežno pozivaju sebi, da bi mogao da razgovara sa bukom mora i da bi sa njim razmenjivao svoja osećanja. I uvek su se pred ovim voljenim prizorom njegove oči ispunjavale suzama. Jedne zimske noći probudio ga je bol koji ga je razdirao i on je osetio da mu se polako približava kraj. Tada je doneo jednu strašnu ali čvrstu odluku. Dok je napolju besnela bura on se podigao pun mržnje u duši, izašao iz kuće i počeo polako da se prikrada obali. Ali vetar ga je obarao na zemlju. Svaki put kada je osetio da ga se smrt dotakla svojim kandžama, setio bi se mora i ponovo se u njemu učvršćivala ona odluka pa bi snažnim pokretima podizao svoje slabo telo. Cele noći je puzio na rukama i kolenima i uvek kada je čuo buku mora koja se nadjačavala sa burom i kada ga je zapahnuo njegov miris, izgledalo je kao da se u njega ponovo vraća život. Nastavio je da se sasvim polako kreće napred sve dok se nije našao među čamdma francuskih ribara. Dovukao se do jednog i počeo da ga ramenima gura polako napred. Satima je nastavljao da ga gura sve dok sa njim nije dospeo do vode. I baš kada je počelo da sviće a borba između talasa i vetra bila najžešća stigao je stari Abas sa čamcem do vode. Prvo se rukama pridržavao za njega a posle je iS velikim naporom uspeo da se u njega spusti. Talasi su poćeli da uspravljaju čamac bacajući ga jedan drugom i stari pomorac se osećao onako kao kada je sam plovio po uzburkanom moru u danima koji su prošli. Njegove oči su blistale od sreće i zadovoljstva; zaboravio je ono što je propat'o poslednjih dana. Ovi kratki trenud koje je provodio između života i smrti, činili su ga srećnim. Sećao se onih trenutaka iz prošlosti kada je punih četrdeset godina živeo među talasima. I umro je, jer mu je smrt u zagrljaju talasa bila draža od života na zemlji na kojoj su se nizali nemili događaji od kojih je život postajao bezvredan. Prevela sa arapskog NEVEN A KRSTIC

17