Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

moj je mozak luda mašina, koja iuri bez odmora prema ponoru Nepoznatih Cudesa.

Te. Jao, ia sam velikomučenik žena, koje kikoću u mojoj bolesnoj krvi. Žrtvujem im srž svoje mladosti i umirem sa svakim strašnim, divnim gagrljajem i| svakim ·vazdušastimi večernjim celovom. U ženama mi se pričinja pravi smisao SVega i njihova užarena put, kao da je od mermera večnih, vcelikih, strašnih, bolnih i svefih slasti. Jao, plamena sam žrtva žena, koji ću u mukama izgoreti na tom oltaru mahnitanja.

Jod. Rob sam mamuriuka i narkoza. U njima ic barcm trenutak mira i odmora. Tražim duboka i duga pijanstva i omamnosti, jer je to muzika za moie izgorele živce. Ja volim kocku i karte, ier sam sveštenik velikog: boga Slučaja, koji ič jedini pravedan i ravnodušan prema svim vrlinama i gresima. Grozovito vol.m, obožavam, uzvisuiem Zlato: I svetog gospara i svetitelia, niegovo božansko i đavolsko vcličanstvo: Novac! U niem ie uteha za sve tuge i obećanje svih mogućnosti.

Sebar sam varvarskih nagona i služiteli divnih i ispraznih, slasnih i mbitačnih zemaliskih laština.

Kal,. Jao, nemam merila za vrline i grehe, za različnost lepih laži i lepih istina. Vidim samo lepo i gadno. Opčimjel sam večnim čaroliiama i živim u neopredelienim sferama između devetog neba i najtiubliege paklenoz ponora. Ludom sigurnošću koračam na vrtoglavoi ivici između Belih i Crnih Božanstava. I ne prilazim ni iednom. To jie okean hirova i talasania. To je haotični život kosmosa. Strašan grč i nadliudska bol. A ia sam tako slab!

Lamed. Jao, meni ie već dvadeset godina, a još nigde ic vidim mime luke. Kuda ću s mojom napaćenom korabliom ?” Potop je velik, kopna nema. I svi se moji golubovi vraćaju razrogačenih očiiu. Bez maslinove grane mira.

Dvadeset godina, punih čudesa i divota, priviđenja i Otkrovenia, bogova i muzika, velikih uragana i leluiavih zelira. Dvadeset godina, punih reči i htenia, besnog lamatania k nebu. Dvadeset godina rabote u svim maistorijama svakdašniice, dvadeset godina pevanja, klicania i čekania. I sve bescilino. Bez ovaploćenja. A ja plačem nad svojih strašnih, ali icdinh dvadeset godina.

Mem. Tuguiem radi neizbeživosti naših obrazina:. Moramo nositi maske, ier bi nas naše pravo lice često gotnilo u !udnicu, u tamnicu ili u smešnost. U meni često seva bunilo nervoznog puberteta. Često mi je put bespuća i razbuktelog očaianjia maibli.ži. Drhćem od groznica sporog i hirovitog dozre-

51