Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

“ete. eu ABE

e qq” _

možda i ne bi bili nikako mierodavni. No neka mi bude dopušteno izmniieti stečeni dojam, da se sve pojavc tc krize crtail i posmatraiu pregrubo. Amo tamo nabacuje se svim mosućil pitanima, razglaba se do u tančine svaka situacija Što mas zabriniuie — no sve s neke računske i privredne tačke. Protivilo bi se svakoj logici, kad bi netko prigovarao ovakom DoOsmatranju, icr se radi upravo O pitaniima zemlie i gcospodar– stva, pa je dakako prvi uvjet za normalno riešenie promatranic s gospodarskoga gledišta. Ali ne zapažate li u toi atmosieri nedostatak onih iskonskih i početnih momenata, koji bi u naša razmatrania unijeli više vedrine i sabranosti, uč vidite li maniak one idealne note, pred kojom bi uzmakla praznina, koian često uništava nadu i vjeru, a prečesto prikazuje teško stanic ioš težim nego što faktično icst. Zamislimo stanice, u kojemili ioš nije bilo intenzivne kolonizacije, čvrstih pozicija, stabilnil investicija, kad ie zemlia bila zapuštema i neobradiena, a mi nijesmo imali fondova. Broičano bijasmo slabiji, stoiali smo pred gcolemim zadacima, osamljenmi bez ičilie moralne potpore, ier nam još miie nitko vierovao. Iz ništa učinieno ie mnogo. Zaciielo ie ovo snažno i Oopsežno stvaranie mašlo oslonca u iednom idealnom nadalinuću, što nas ic ispunjavalo i tieralo ua čin i diela. A ta diela bila su prožeta našim duhom, htiicniem, snagom i našom meprisilienom VOoliom. Nije bilo na svakom koraku razmišlianja i okliievania, ali ie bilo — heroli«kih i narodnih žrtava. Ne smiie se dakako zaboraviti činičnica, da ie svaki rad nemoguć, ako se protivi duhu vremena. Tai ie duh vremena danas u mnogočemu drugačiji od priic nekoliko godina unatrag. Moramo dopustiti, da nam on diktira i odrediuje sisteme i sredstva, metode i načine, niemu za voliu možemo prihvatiti sporedne puteve i mijenjati vanisku formu žada. Sve to možemo i smijemo, ali direktive, cilievi, principi, načela, baze i sadržaji moraiu ostati netaknuti, nepromiljenicni, neiskrivlieni, ier inače diramo osnove puta, Što nas ić iZVĆO iz dugoga lutania ma čistac.

Ovo se odnosi naročito i na naše lokalne prilike. Mnogo puta mi se način, ton i duh, kojim smo riešavali domaće brige i pitania, čmio tako tudi i nepoznat, te sam s grozom i zebniom oledao, kako se udaliuiemo s naše čistine i prostiremo nad nama neki crni plašt. Svaki život domosi bolesti i obiluie zdravliem. Ne možemo se ni mi oteti ovome prirodnom toku, zli kad na nas navali bolest, treba ie liječiti propisanim i ispravnim lijekovima. A da ugušimo svaku klicu bolesti, koliko ie ioš ima mediu nama — vieruimo u ozdravlienie, od kojega nam priteče nova i čista krv, što nam uliieva u srca sviežine i enerciie, da ih utrošimo za ostvarenje ideala, što nam bukte u grudima.

115