Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije, 01. 10. 1930., стр. 23
»velikoj sreći« radiša, ih je tačnije prihvatiti staru poslovicu da je svaki svoje sreće kovač.
Narodni organizam, svakako usled svoje drukčije strukture, ne može se u svemu uporediti sa čovekom. Ipak često ima i sličnosti. Tako, na primer, svaki, i čovek ı narod, vredi samo onoliko koliko i uradi. Lenji su narodi kuliurno zaostali, vredni pak koračaju na čelu najcivilizovanijih. Ima, istina, i naroda s neiskorišćenim blagom koje leži na dnu narodne duše memljivo
i
: zarđano, ali ono u tom stanju nije nikome ni od kakve koristi.
Kaošto i ljudi, tako i narodi imaju raznolikih osobina. Ima ih darovitih i manje darovitih, ima ih plahovitih i miroljubivih, ima ih grabljivih i krotkih, ali ipak bitno merilo po kome ćemo uvek moći pravilno da ocenimo zašto jesu ili zašto nisu pojedini narodi postigli izvesne uspehe u svojoj istoriji jeste: rad. Nema naroda na svetu koji je kao takav stalno upinjao svoje sile da se održi i da duhovno i dalje napreduje, a da to konačno nije postigao. Obratno, ı najnapredniji narodi propali su, čim bi se odali rasipanju i neradu. Kao i kod ljudi, i najimućniji narodi ne smeju stalno sedeti skrštenih ruku i živeti od nasleđenog kapitala, jer nerad potroši ı iscrpi pre ili
posle i najveći kapital.
U vrtlogu istorije sveta, gde se ı ljudi ı narodi besprekidno i OŠtTO SUkobljavaju braneći s više ili manje upornosti i umešnosti svoje pozicije, može se razumeti da ne mogu svi narodi u danom trenutku i u svakom času biti na istoj visini kulturnog razvitka, riti sačuvati svoje blago potpuno neokrnjeno. Kaošto i ljudi što su ponekad orni i raspoloženi za kakav posao a nekad nisu, tako i narodi mogu da imaju svoje svetle ı mračne duševne momente, svoje laze u kojima čas ovlada njima krajnje samopregorevanje i požrtvovanje za nacionalne ideale, a čas mučna potištenost ı ravnodušnost za najsvetije svoje interese. Tako, jedan isti narod može proći kroz raznolike faze, sve prema duševnom stanju njegovu i prema odnosu silš, njegove ı drugih naroda u danom istorijskom času.
Kao i ljudi, i narodi mogu imati više ili manje sreće u svojim naporima, za kraće ili za duže vreme, ali se ne može primiti teza o večito nesretnim narodima, a da pri tome ne ponesu i oni sami jedan veliki deo odgovornosti. Ne može se shvatiti ideja da, na primer, faza dekompozicije ı rasula jednoga naroda može trajati tisućama godina, a da za to vreme cela krivica za takvo stanje pada samo na druge narode, a ne bar jednim dobrim delom ı na njega samoga.
Mi, Jevreji, u ovom pitanju moramo jednom za svagda da konačno odbacimo skroz ı skroz netačnu teoriju da su za današnje nesretno stanje našeg naroda krivi jedino drugi narodi, dok smo mi sasvim neodgovorni. Usled pogrešnog suda o našoj prošlosti mi ı u ovome času započetog pribiranja narodnih snaga ne umemo da nađemo pravi put boljoj budućnosti.
17