Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

U očima mladića zablistaše suze. Lice mu se iskrivilo, ali nije zaplakao. Ustade ı reče sa zbunjenim očima kao neko što govori s drugog sveta:

— Dajte mi malo pića.

Dadoh mu.

Zahvali mi se ı reče sa suhim glasom:

— No, drugovi, hajdemo.

Predao sam ga dvojici momaka da ga odvedu u stražarnicu.

Mladić mi se pokloni i pođe u pratnji one dvojice.

— Vladaj se lepo — rekoh mu — vladaj se kako treba pa ti se neće ništa dogoditi; idi sa srećom!

Pozdravih ga. Nije mi odgovorio.

Već je prošla ponoć, i ja legoh spavati. Napolju je duvao oštri zimski vetar — ı zadremah.

Odjednom čujem teške i brze korake. Za čas, otvoriše se vrata i ona dva vojnika, koja su sprovodila zarobljenika, ulaze bez daha i s iskrivljenim licem mucaju.

— Šta je to?

— Pobegao je. Svetli gospodine, molimo, milosti, nismo mi krivi. —

— Šta?? Pobegao? — Nesretnici, šta učiniste?

— Nismo ništa učinili, pucali smo na njega, pucali smo za njim i pobegao je. Pucali smo na njega i on je, štaviše, uzdahnuo u smrtnom hropciu ı moguće je mrtav, da, mrtav je, ali daleko.

— Ko će vam to verovati, nesretnici? Komandant će vas proždreti.

— Wvetli gospodine, zaklinjemo se Bogom...

— Šutite, nesretnici!

Događaj mi zadao veliku brigu. Šta da se radi? Stvar će doći do ušiju komandanta, pa će ih ubiti vlastitom rukom. A i mene će teško kazniti.

— Ta, svetli gospodin zna da je bio lud. Svetli je gospodin čuo šta je POVOTIO.

— Da, to znam Ja, ali ne gospodin komandant. Ko će nam to verovati” — A najviše radi toga što ste ı vi znali za njegovu nameru da beži. Moram da javim stvar gospodinu komandantu.

U očima vojnika zablistaše suze.

— Marš, mrcine! zagrmio sam na njih — napolje! Vi ste vojnici? Vojnici što puštaju da pobegne zarobljenik natrag, a zatim se grče u plaču?! Napolje! —

Vojnici pođoše, posrnuše na klecavim nogama i izađoše.

Nisam mogao spavati. Ovi će nesretnici platiti glavom. Šta da se čini? 1J svakom slučaju, imam vremena da javim to sutra u jutro. Ali, kako da učinim tako nešto? A kako da ı ne učinim? — Strašno.

Odoh u stan jednog druga da se s njim posavetujem.

Nije se našao nijedan dobar savet. Sedili smo ı umarali mozak kako da spasemo nesretnike.

60