Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

Odjednom uđe jedan vojnik ı Javi mi: Ona su dva vojnika prebegli veprijatelju.

— Šta?? Prebegli?

— Da, napustili su stražu i pobegli.

Svi se pogledasmo: To je nečuvena svinjarija! Moglo se i naslutiti, konačno. Ta, smrtna ih je kazna čekala. Ali ipak: pobeći? Hoće li pobeći vojnik s fronte?

No, ako su pobegli — pobegli su. Šta se može? Treba javiti komandantu. Sutra ću u jutro javiti.

Odoh u svoj stan. Legoh ı s mukom zadremah.

Iza nekoliko sati — pokuca neko.

Uđe jedan vojnik od one dvojice što su pobegli:

— Svetli gospodine, javljam pokorno: evo zarobljenika!

— Šta? Zarobljenik? Uhvatiste ga?

— Ne. Došao je sam. Zajedno s braćom svojom.

— Oni žive?

— Ne. Mrtvi su. Dođite, molim.

Pogladio sam vojnika s pritajenom ljubavi i izašao napolje — a preda mnom neobična slika: Zarobljeni mladić Segal stoji ı tare znoj teško dišući — a njemu sa strane, na zemlji, dva mrtva tela.

Pristupih mu — on stoji mirno, tare vlažno čelo i lice — a pod njim velika lokva krvi koja neprestano raste. On stoji, ali se već počeo ljuljati amo tamo, ı zatim pade celim telom na sneg.

— Šta je to? Šta ti je, Segal?

Segal podiže prema meni svoje mutne, ugasle oči i sa sretnim smeškom Te:

— Ne mari. Moja braća. Zajedno. Zajedno ćemo otići, kući, k majci. Ona čeka.

Još se jednom ispravi, ustade i sage se nad mrtvim telima, zagrli ih s poslednjom snagom, poljubi ih i promuca :

— Braćo moja draga. Zajedno ćemo ići. Spasih vas.

Poslao sam žurno po lekara. Lekar dođe i kada je otkopčao Segalu odelo — kimne očajno glavom: nema nade. Iza tolikog gubitka krvi — nema spasa.

Segal se Još jednom zgrči u strasnom grču — udari u divlji i beskonačno sretan smeh.

Pred našim očima zevnu šest otvorenih rana na Segalovim grudima i trbuhu. Rane su već bile bledo-modre. Poslednje su kapi krvi isticale iz njih.

Segal je mrtav, a na njegovu licu: sreća deteta koje se priljubilo mateiinjim grudima.

S hebrejshoga breveo Samuel Romano

62