Iz večnoga izvora : stihovi

«Boaemahnb, RDOpokob, U 6UO7COb, U GHeJMAU, Henodnnucb sode Moe,

MH. o6zo0a ops u 86,4,

JT aazo.0.M6e O#cou, cepOua „uo0ed.»

«Niko Božje svojim zvati ne sme»! No da bi to B ožanstveno moglo napuniti dušu pesnika-proroka i njemu je nužno kao i Puškinovom «Proroku» potpuno se preporoditi, uzdići se dušom na taku visinu, gde se bez oholosti, no s potpunim uverenjem i saznanjem sme reći:

I ia sam tu božanstvo —

I niko od tih dole, što posred Zemlje stoje, Nije u stanju da me svrgne s visine moje...

No da bi to «božanstveno načelo» moglo potpuno obuhvatiti čovečje biće, moraju zamuknuti sve lične žudnje srca. Ništa nije moje, sve je opšte, sve je iz jednoga Večnoga Izvora:

Ko je pesnik: da P' onaj ko piše,

IP ie pesnik svak, ko pesmom diše? Sav je Život poezije tkivo,

Večni izvor — piće duši Živo.

Naše čovečje prirodno saznanje stvoreno je čim je čovek osetio sebe kao odelito biće. No zar zato da se za navek ogradi besplodnom usamljenošću i odelitošću? Zar naše biće nije neophodni i dragoceni putir, u koji se uliva Božanstveni Napitak, da bi posle mogao pojiti druge, koji su «edni»:

Srce je tvoje — putir Ja pred njim skrušeno stojim.

Saznajem: pred Bogom stojim. I čekam očišćenje.

• 149 •