Jugoslovenski Rotar

a a ee ee ee

једну одлуку Конференције, која се односила на пребацивање терета једног дела репарација, на државе наследнице бивше Аустро-Угарске.

Развој политичких прилика и догађаја који су следовали, нарочито упад банди Беле Куна у Трансилванију, Словачку и Банат, дао је стварнији подстрек трима државама, ставио их пред проблем потребе сарадње, потребе ближе заједнице у свом интересу и у интересу општем.

Септембра месеца 1919 године, Министри иностраних послова Краљевине Југославије (онда Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца) и Републике Чехословачке узели су у детаљнији претрес питање ближе сарадње „одбранбеног карактера у случају каквог сличног напада од стране Мађарске".

Током месеца јануара 1920 године, Министри иностраних послова три државе измењали су, у више махова, до детаља гледишта на потребу сарадње у политици три државе, потребу, коју је тада очигледно импозирала опасност од стране Мађарске — за све три државе.

19. јануара 1920 године, Претставници делегација три државе на Конферендији Мира, имали су састанак, чији је програм био израда основе једног плана за сарадњу. У то време агитација за повраћај Хабзбурга на мађарски престо расла је сваким даном, уносећи један немир у ондашње и иначе неконсолидоване прилике. — Разлог који је наметао што бржу и ефикаснију акцију три државе.

2. фебруара 1920 год. Конференција Мира саопштила је Влади у Будимпешти, као и Владама Држава наследница, своју одлуку против Хабзбурга.

Неколико дана доцније, претставници три државе постигли су споразум 0 заједничком одговору на ову нотификацију Конференције Мира.

То је био први случај, да су потписи Претставника три државе, чланице доцније формације Мале Антанте, били заједно стављени на један дипломатски докуменат, и ако, до душе, тај докуменат није значио ништа више до једне потврде пријема.

Али, зато је овај акт претстављао полазну тачку, прву основу за сарадњу три државе, основу на којој је имала бити изграђена Мала Антанта.

фебруара месеца исте, т.|. 1920 године, три државе су упутиле Конференцији Мира једну заједничку претставку, тражећи да буду претстављене у Војној контролној комисији. Та комисија имала је да води рачуна о извршењу војних одредаба Уговора о миру.

Овај корак, који до душе није успео и који је остао без жељеног резултата, био је у политичким круговима ипак коментарисан као солидарна манифестација заједнице интереса три државе.

Мађарска делегација на Конференцији Мира, врло активна, упутила је била, у једном тренутку, Конференцији једну масу докумената, меморандума, карата итд., који су заједно имали да правдају познату мађарску тезу, циљајући тим у три правца, једновремено против три државе.

Таква мађарска акција била је један разлог више, да три представника три државе — доцније Мале Антанте —, 16. фебруара 1920 године, на заједничком састанку узму у претрес нацрт заједничког одговора. По истом питању било је одржано неколико састанака, на којима је постигнут споразум односно коначне редакције одговора на мађарске представке.

25. фебруара предат је Секретаријату Конференције Мира тај заједнички одговор, документ, на коме су по други пут заједно били потписи представника три државе — догађај који је тада изазвао сензацију у политичким круговима.

Већ 14. августа 1920 године била је потписана у Београду, између г. Нинчића тадашњег Министра иностраних послова Краљевине и г. Бенеша једна кон-

Eee Mee Te