Jugoslovenski Rotar

Nijedno Sokolsko društvo ne sme zanemariti taborovanje, šta više, dužnost je svakoga društva da cele zime i proleća razmišlja kako će taborovanje za vreme leta izvesti što bolje i što savršenije. Iz godine u godinu taboravanje mora da napreduje i da se sve više razvija.

Taborovanje treba izvoditi samo pod šatorima; to je značajno i potrebno, da bismo se navikli na takav život, da bismo docnije lakše ušli u vojnički život; najzad, život pod šatorima mnogo je lepši, zanimljiviji i zdraviji, no taborovanje u kakvoj kući, zdravstveno sumnjivoj, sa malo vazduha i sunca.

Život pod šatorima imponuje deci i oni ga vole, jer je to njihova kućica, koju su sami podigli, oni tu kućicu čuvaju od kiše i vetra, oni je čiste, i u njoj stvaraju ugodnost, kakva se njima sviđa. U njoj oni prkose kiši i nevremenu, i ako ih razdvaja od svega toga samo jedan tanki platneni zid.

Hrana taborićana treba da je dobra, zdrava i dovoljna, jer je život u taboru ispunjen neprekidnim kretanjem, koji troši telo i snagu, te to treba nadoknaditi izdašnom hranom. Hoću naročito ovde da podvučem, da hrana taborcima ne sme nikako da se sastoji iz mnogo mesa, i to svakodnevnog. Bila bi zabluda i štetno bi dejstvo imali ako smatramo da je meso jedina hrana za taborićane. Meso treba jesti ali se ograničiti. Korisnije je pored mesa unositi što više povrće, a naročito voće; mleko, sir i kajmak mnogo bih više preporučio Sokolima no meso, s toga treba po svaku cenu dva dana u nedelju biti bez mesa, (ponedeonikom i petkom). Meso kao jaka i teška hrana sprečava Sokole u radu, zahteva da se više odmaraju i da svoje poslove sporije i sa manje volje izvode.

Za užinu treba da bude isključivo voće, a za doručak puno lonče od pola litre čistog, gustog i zdravog mleka.

U taboru treba od prvoga dana da vlada najbolja sloga i najbolje raspoloženje. Tabor treba da je mesto gde zdravlje caruje, gde je Dpesma, smeh i šala do najveće mere. Nijedan spor, nijedan nesporazum ne treba naprečac rešavati, naglo i neoprezno, jer vodstvo je tu, koje će sve najbolje i najlepše raspraviti, ali, kako se i kod vodstva mogu desiti nesporazumi i mali sporovi, to i ovom prilikom hoću da podvučem, da vodstvo treba da se međusobno dobro poznaje pre nego pođe na taborovanje, da su stari i dobri Sokoli, da su ljudi ozbiljni, da su duže zajednički radili na Sokolstvu, i uopšte, da su svi dobra braća i prijatelji.

Kujna u taboru je takođe jedna mala škola, stoga i tome poslu treba posvetiti malo više pažnje i organizacije.

U kujini treba da bude kuvarica od profesije, plaćena i dovedena u tabor. Ona je glavna ličnost, ali za veliki posao oko ishrane sto pedesetoro duša ona treba da ima i svoje pomagače, a to su reduše. One se cdređuju na zboru, naredbom, obično ih 4—5. Sem njih određuje se kao dežurna i jedna od dečijih majki (ako su pošle na taborovanje). Te dežurne gospođe ili sestre Sokolice, upravo su učiteljice tih reduša; one u društvu sa kuvaricom obučavaju reduše u kuhinju, a da bi posao u kujni išao brže i bolje, određuju se i redari iz grupe muške dece. Ti redari lože vatru, cepaju drva, donose namirnice i uopšte vrše poslove na koje ih kuvarica uputi.